ЗЕЧЕВИЋ: Савезничко „силовање Србије“

Како је Черчил одлучио да немилосрдним бомбардовањем Србије подржи Тита и шта су британски официри о томе рекли Божидару Зечевићу.

Сваког Васкрса у Београду одржава се помен хиљадама невиних жртава једне на први поглед сулуде идеје, стратегије сламања српског духа и виталних националних интереса, којом је у другој половини Другог светског рата сурово и доследно руководио наш формални савезник, британски премијер Винстон Черчил.

Ова се стратегија огледала, између осталог, у серији масивних бомбардовања Срба, као да се ради о неком непријатељском народу, иако се српски народ први дигао против Хитлера у поробљеној Европи 27. марта 1941. и једини пружио руку Енглеској, која се тада једва држала.

Уместо да им некако врати добрим, Черчил се понашао душмански према југословенском краљу и његовој влади, али пре свега према српском народу. Радио му је о глави где год је стигао. „Југославија је била изложена крвавој игри међусобног сатирања за туђ рачун, преко четири године“ каже српски историчар Станиша Р. Влаховић, који је живео у Бирмингему и дуго година после рата темељно „чешљао“ британске архиве.

„У ту игру, поред непријатеља, умешали су се током рата и савезници, да штите не југословенске, већ своје себичне интересе на нашем простору. Чињенице стоје да је британски савезник нанео Југославији несреће исто као и окупатор са својим савезницима. Можда је бол тежи и трајнији по последицама, који је долазио од пријатеља него онај којег су непријатељи задавали“. Речју: поред таквог савезника није нам требао непријатељ.

БЕОГРАД КАО ВЕЛИКА ПЕЧУРКА

Ово је сведочење о најкрвавијем виду Черчиловог злодела, бомбардовањима цивилних циљева у Србији и Црној Гори 1943-1944, што је, у суштини, био више пута поновљени ратни злочин, кажњив по свим међународним конвенцијама. Бомбардујући Србију серијама „тепих бомби“, са велике висине, британско Краљевско ратно ваздухопловство (РАФ) и Ваздушне снаге САД (УСАФ) испробале су технику масовног бомбардовања, коју су применили на немачке градове у завршној фази рата. Чиме је ово заслужио један часни, савезнички народ?

Био је Васкрс, шеснаести април 1944. године. У лепо недељно јутро огласиле су се сирене и грађани су полако силазили у подруме и склоништа, већ по навици из ранијих ваздушних узбуна. Народ је веровао да се савезнички авиони враћају после бомбардовања непријатељских циљева у Мађарској, али су га убрзо разувериле страшне експлозије све ближе центру Београда, да би се прави теписи бомби сручили на старо градско језгро.

Тог и следећег дана на Београд је пало 1457 бомби, порушено је 687 зграда, погинуло 1161, а тешко повређено 1468 људи, жена и деце. Било је то најстрашније бомбардовање главног града Србије у целом рату, а по последицама је превазишло оно немачко од 6. априла 1941. године.

Од стотина потресних сведочења о васкршњој апокалипси Београда 1944. године, овде објављујемо једно:

„Лебдела је та прашина између топлог сунчаног ваздуха и врелог пепела. На Теразијама ‘Албанија’, погођена са стране, испод колена; у Пашићевој улици горе горњи спратови куће број 10. Срушена и у пламену апотека ‘Делини’. Бајлонијева пијаца пуна мртвих под рушевинама.

Са трећег спрата преполовљене зграде и преполовљеног купатила на смрт преплашена жена дозива у помоћ. Рукама је крила груди и тешко је рећи да ли је врискала од страха, вртоглавице и стида или од туге и бриге шта се догодило онима из њене породице. Видела се спаваћа соба са половином намештаја, дечја соба са играчкама и кухиња у којој се кувао ускршњи ручак.

На зиду собе лепо се могла видети копија слике ‘Крунисање цара Душана’, а то крунисање обављено је исто 16. априла, исто на Ускрс, али 1346. године, тачно 598 година пре овог америчког бомбардовања. Сједињене Америчке Државе у време цара Душана нису ни постојале“ пише у свом сведочанству тада четрнаестогодишњи Владимир Буњац (1928 -1999), доцније наш књижевник, филмски критичар и мој пријатељ у књизи под насловом Сведок судбине, коју је недавно издала његова ћерка Лада у Београду.

„Сунце је светлело и грејало прашину и земљу у коју смо забадали своје ашове. Чинили смо то сасвим лагано док се у њој не појави смеђа или плавушаста коса жена, деце, људи склупчаних и загрљених у подруму. Око њихових глава копали смо земљу рукама, прстима, ноктима. Грчеви страха на њиховим лицима попустили су у тренутку умирања и тада су изгледали спокојно о мирно.

Износили смо их у чаршавима и слагали на кола“, пише Буњац. „Београд је изгледао као велика печурка од мекане прашине и дима… Свуда рушевине, разбијени излози радњи, разваљене капије, прозори, покидане ролетне и гвоздене решетке на улазима банака и златарских радњи, преврнути трамвај са приколицом насред улице, поломљена стабла липа и платана, искидани каблови висе са бандера и коврџају се по улицама, свуда разбацани симсови, цигле, бетонски блокови, откинуте куполе, капители, балкони, балустраде, ћерамидне настрешњице, понеки лук или свод, део коринтског стуба, камене скулптуре, део обелиска, гелендера од ферфоржеа, чесме, фонтане, део имагинарне фасадне каријатиде, хрбат, кичма крова искићена лименим петлом-ветроказом, затим део урбанистичког бестијаријума; бронзана лавља глава или корњача из неке разорене фонтане, у рушевинама нађена још жива, зујећа кошница; прљава, запрашњена дечија лутка која више нема маму…“

Нашег Владу Буњца су целог живота прогањале ове језиве слике и звуци, које је памтио до смрти, месец дана пред ново бомбардовање 1999. од стране истих, западних пријатеља, које је пророчки наговестио („поново ће доћи да нас кажњавају санкцијама, претњама и бомбама“).

Није могао да се ослободи кошмара Београда разореног од стране Енглеске и Америке, чије су заставе Београђани носили у спонтаном изразу антифашизма и слободарског духа, 27. марта 1941. године, које је Хитлер за то онако сурово казнио.

Том антихитлеровском, демократском и тада прозападном Београду честитали су Савезници православни Васкрс који још не беше доживео ниједан њихов непријатељ. На једној неексплодираној бомби могло се прочитати „Срећан Ускрс!“, написано крупним ћириличним словима. Зашто? Чиме су Срби заслужили овај демонски цинизам? Шта им је то скривио главни град једне пријатељске и савезничке земље?

ШТА КАЖЕ СЕР ФИЦРОЈ МЕКЛЕЈН?

Наша прича, међутим, почиње много раније и сада ћемо је испричати уз помоћ других актера, од којих је први непосредно учествовао у силовању Србије из ваздуха, које није ни почело нити се завршило на онај Васкрс (у извесном смислу то силовање је потрајало: пријатељско и хуманитарно, у агресији НАТО-а 1999. било је названо Племенити наковањ, као наставак исте идеје).

Други је писац књиге Силовање Србије у којој се открива стварна позадина тих, по нас кобних, догађаја. Обојица су били Британци, обојица пензионисани краљевски официри; Фицрој Меклејн и Мајкл Лис. Обојицу сам лично познавао.

Биће скоро педесет година од кад сам, као апсолвент драматургије београдске Академије за позориште, филм, радио и тв (данашњи ФДУ), отишао у Шкотску на позив сер Фицроја Меклејна, „последњег Лоренса Британије“, како је сам себе волео да назива, бившег ратног хероја, бригадног генерала, баронета и тадашњег посланика Доњег дома Уједињеног Краљевства.

Прочитао сам био његову књигу „Еastern Approaches“, која се својим завршним делом односила на Меклејнова искуства са југословенског ратишта, где је играо веома важну улогу, као лични представник Винстона Черчила код Тита и шеф Савезничке војне мисије при Врховном штабу НОВ. Дошао сам на идеју да о њему направим документарни филм, неку врсту монтажног колажа који би открио једну необичну и јединствену личност („један фордовски карактер“, како је тада писао Богдан Тирнанић).

Меклејну се ово допало и одмах је пристао, а мој први филм у својству редитеља и сценаристе прихваћен је и као дипломски рад на Факултету. Дипломирао сам са десетком, а филм (Генерал од Лох Фајна, 1970) уз аплаузе је приказан у такмичарском програму најстаријег европског фестивала документарног филма, што је за студентски филм, у оно време, био неки успех.

Сусрет са живописним сер Фицројем продужио се у дане и ноћи у његовом замку Страхур, поред фјорда Лох Фајн у западном побрђу Шкотске, неких стотинак километара од Глазгова, као и доцније, у његовој летњој резиденцији, ренесансној палати корчуланског бискупа, коју му је Броз дао на доживотно уживање (да би ово извео, Тито је кроз Скупштину прогурао нарочит закон, кога се после држао „као пијан плота“). Видеће се, имао је и зашто.

Меклејн је Титу донео на тацни оно што му је Черчил „завршио“, а то је била апсолутна подршка у борби против Драже Михаиловића, кога су до тада подржавали Савезници као „првог герилца Европе“. Ратна бомбардовања Србије имала су кључну улогу у овом наглом Черчиловом „заокрету“ („U-turn“) и сврставању уз комунисте у српском грађанском рату, који је 1944. био на врхунцу.

Иако нису имала никакав војни значај нити су против Немаца у повлачењу извођена игде на тлу бивше Југославије, осим у Србији и Црној Гори, ова честа и масивна, наизглед необјашњива бомбардовања имала су, сада се већ зна, чисто политички значај („Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место“ каже данас проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју из Београда. „Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: ‘Нека виде четници на чијој су страни савезници’. То све говори“).

Другим речима, требало је српском народу показати уз кога стоје Савезници и ко ће из борбе Тита и Драже изаћи као победник. Или како је писао Меклејнов савременик и сабрат по оружју, Енглез Мајкл Лис: „Циљ је био да се становништву покаже ко су сада газде“.

БУРНА НОЋ У ЧЕКЕРСУ

Пребирајући по успоменама уз пуцкетање ватре из великог камина, док је напољу завијао шкотски ветар, сер Фицрој је причао о свом бурном животу и авантурама по којима је стекао симпатије Винстона Черчила, чији је близак политички и лични пријатељ постао у годинама рата.

На моје питање шта му је било најтеже у тим годинама, сер Фицрој је без много размишљања одговорио: „Бомбардовања Србије и Црне Горе 1943-1944. Био сам свестан огромних цивилних жртава. Али су ова бомбардовања била Черчилово наређење, а ја сам био један од одлучних извршитеља његових планова“.

Тада сам био сасвим млад човек са прилично површним појмовима о ратним збивањима и нисам знао много о овим разарањима, о којима се у мојој кући у Београду још говорило шапатом. Али овако директан одговор и прилично тешко ћутање, које је потом уследило, привукли су изненада моју пажњу. Ћутао сам и ја, не желећи да скрећем са ове теме, листајући блок који сам држао спреман испред себе. Најзад, сер Фицрој је проговорио:

„Све је почело у Черчиловој резиденцији у Чекерсу, у Бакингемшајру, једне јулске ноћи 1943. године. Премијер ме је изненада позвао кући из Каира, где сам тада служио у специјалним ваздушним снагама. Био сам као громом погођен овим позивом, јер се знало да у Чекерс сер Винстон зове само одабране и то по нарочитом задатку, шездесетак километара далеко од његовог загушљивог ратног кабинета у бетонском подземљу Вајтхола.

Када сам пристигао, затекао сам тамо друштво од ког ми се завртело у глави. Главом шеф Империјалног генералштаба, туце британских и америчких генерала и међу свима комадант бомбардерског састава британске авијације, ваздухопловни маршал сер Артур Харис, кога су у војсци доцније назвали „Bomber“, или још чешће „Butcher (касапин) Harris“, управо због масивних бомбардовања цивилних циљева, која је предузмао последњих година рата.

Харисово присуство те вечери постало ми је јасније тек кад сам сазнао циљеве свог новог задатка. Гледао се неки цртани филм, а премијер је потписивао лево и десно, обраћајући се присутнима. Курири су из Лондона непрекидно доносили црвене кожне торбе, пуне депеша и порука са свих бојишта. Онда је, негде око поноћи гласно ускликнуо и завладао је тајац, а пројекција филма прекинута. Премијер је устао и рекао: „Управо сам примио једну веома важну вест. Сињор Мусолини поднео је оставку“.

Било је то, дакле, у ноћи 24. јула 1943. године. Овај датум био је од велике важности не само за даљи ток рата него и за до тада сасвим споредно ратиште на Балкану, куда је Черчил био намеран да пошаље свог младог и амбициозног партијског пријатеља. „То што смо сада сазнали чини ваш задатак још важнијим“ рекао је нешто доцније Черчил Меклејну. „Немачке позиције у Италији се руше.

Због тога сада морамо што јаче притиснути са оне стране Јадранског мора. Морате кренути без одлагања’. Онда ми је Черчил дао изванредно луцидан приказ стратешке ситуације и онога што жели да обавим у Југославији, са свим детаљима овог задатака. Један од њих био је питање Србије, која је имала пресудан значај у будућим догађајима.

Сазнао сам са изненађењем да има намеру да у наредном периоду изведе низ ваздушних удара по Србији и да ћу ја у томе имати нарочиту улогу. У том циљу биће формирана једна специјална ваздушна флота (доцније је названа Balkan Air Force), која ће носити главну улогу у савезничким ваздушним операцијама. Прави шок изазвао је код мене Черчилов одговор на моје питање када би могао да се очекује почетак ове акције. ‘Што пре“ гласио је одговор. ‘То јест онда кад Харис обави најнужније припреме“.

Заиста, Београд је први пут бомбардован 20. октобра 1943. као таргетирана мета за низ масивних ваздушних удара, који ће уследити током целе 1944. године. Затим је узастопце бомбардован Ниш (15 пута), Краљево (6 пута), Нови Сад (3 пута), Смедерево Ћуприја, Параћин, Крагујевац, Ковин, Панчево, Прокупље, Рума, Сремска Митровица, Косовска Митровица, Приштина, Никшић, Цетиње, Пријепоље… Лесковац и Подгорица су сравњени са земљом…

Ови напади били су део Черчиловог плана за сламање Србије у корист комуниста, чија је ударна песница постао Balkan Air Force, а директни извршитељ Фицрој Меклејн, који је те бурне ноћи у Чекерсу добио најшира овлашћења. Уместо бригадира Ора, кога је већ именовао командујући генерал Мејтленд Вилсон, Черчил је без много дискусије поставио на место шефа Савезничке мисије код Тита самог Меклејна, који је до тада фигурирао као један од саветника у британској мисији.

У Чекерс је Меклејн ушао као капетан а изашао као бригадир (чин у енглеској војсци виши од пуковничког, у рангу нашег бригадног генерала) да би, како доликује, заузео предвиђено место које је желео његов свемоћни покровитељ, чије је кодирано име било „Бивши поморац“.

Био је то једини такав случај у целом Другом светском рату. Новопеченом бригадиру Фицроју Меклејну хиљаду мисли јурило је кроз главу када је напуштао Черчилову резиденцију у Чекерсу. Те фамозне јулске ноћи 1943. године, гвозденом вољом свог великог заштитника и protégé-a, прескочио је све официрске чинове и постао нешто попут генерала.

Упркос наређењу главнокомандујућег на Средњем Истоку, генерала Мејтленда „Џамбо“ Вилсона, Маклејн је преконоћ именован не за саветника – него главом за шефа Савезничке војне мисије код Тита! По Черчиловом изричитом наређењу није морао да одговара ниједној енглеској војној, цивилној или обавештајној служби, осим директно њему, Черчилу.

Наравно, све то под условом да се строго држи директива која је добио те ноћи, о којима је имао да ћути и да их извршава како зна и уме. О једној од тих директива пише Мајкл Лис у свом Силовању Србије: „Пази, Меклејн, желим да гласам за подршку Титу, ма какве биле последице, а ти мораш да ме кљукаш аргументима за правдање таквог курса у Парламенту’. Нешто слично овоме објаснило би многе ствари. Објаснило би готово све“, наводи Лис.

Слична наређења имао је још један Черчилов човек од личног поверења, професор Вилијем Дикин, који се већ налазио код Тита. Дикин је био први кога је Черчил посветио у своје планове, док су, крајем тридесетих, радили на биографији војводе од Марлбороа, Черчиловог директног претка. Поткован историчар, оксфордски „дон“ и перфектан литерарни стилист, Дикин је – искрено говорећи – био прави аутор књиге о Марлбороу. (Сличну улогу добио је Дикин после рата, као главни редактор Черчилових ратних мемоара, окруњених Нобеловом наградом. Тихи и повучени професор „иза бршљановог зида“, у чину демобилисаног пуковника, играо је, дакле, веома важну светску улогу о којој, наравно, није много говорио до краја живота, што је Винстон Черчил, као и у Меклејновом случају, умео да награди).

Трећи члан најближе Черчилове околине био је Черчилов син Рандолф, коме је „Бивши поморац“ већ био наложио да се спрема код Тита, додуше, тек као симболична и вазда накресана икебана. (Доцније, приликом сусрета у Казерти 12. августа 1944. Черчил је смејући се добацио Титу: „Рандолф је велики партизан. Ово ме понекад много забрињава, али ја сам свесрдно за вас“, бележи преводилац у овом сусрету, стари британски sneaker Стивен Клисолд).

КОБНА ОДЛУКА

Меклејн је, дакле, морао што пре Титу и Дикину. Чему оволика журба? Због прецизног рока који је те ноћи у Чекерсу поставио „Бивши поморац“. Прво, да најдаље до новембра срочи и достави извештај о Титовој борби на живот и смрт против Осовине, а о Дражиној неактивности, чак и сарадњи са окупатором.

Ово је био најважнији задатак, јер је Черчил планирао нешто што Меклејн још није знао: да овај извештај у датом тренутку извуче из џепа на конференцији Велике Тројице у Техерану и добије пристанак преостале двојице за промену савезничке политике на Балкану, што му је, коначно, и пошло за руком (Стаљина није уопште морао да убеђује, а Рузвелт се није нарочито противио; и Тито и Дража су за њега били „шпанска села“).

Друго, да припреми ваздушну „кампању на Србију“ у којој су (у тој Србији) Тито и комунисти од повлачења на Запад 1941. имали врло слаба, готово никаква упоришта. Требало је Србију обухватити мрежом обавештајних пунктова која ће служити директном ангажовању нове, значајне ваздухопловне формације, намењене непосредном дејству на терену. Циљеви су били вишеструко повезани и требало је да постану извршни у тренутку савезничког искрцавања на Сицилији. Све у духу директиве коју му је „Бивши поморац“ дао у Чекерсу у ноћи Мусолинијевог пада: Балкан је постао нови приоритет.

Меклејн није оклевао и већ је у часовима капитулације Италије падобраном спуштен код Тита у околину Мркоњић града, између Бањалуке и Јајца. Пре тога је у Каиру грозничаво формирао своју мисију, ангажујући што је могао више активних, професионалних официра (сам није био неки нарочити експерт за војна питања, али је хтео да импонује свом газди као генералштабни стручњак) – као што је био пуковник Вивијен Стрит – или добре обавештајце, као свог бившег колегу из Форин офиса Џона Хеникер-Мејџера, сада у чину мајора, коме је смислио нарочито важну мисију у Србији.

Претходно је, у духу Черчилових упутства, направио скандал и срушио за собом све мостове у каирској централи СОЕ (Управа за специјалне операције – британска полувојна, обавештајно-диверзантска служба), која је до тада држала све конце у Југославији, показујући да не само да нема намеру да јој се подређује, него ни да је обавештава о својим намерама; знао је да се на Черлиловом столу већ налази предлог о њеном укидању.

Представио се генералу „Џамбо“ Вилсону у новој улози и добио благослов. Упознао је младог подмаршала авијације Вилијема – Била Елиота, коме је Черчил доделио команду над будућом балканском ваздушном флотом и са њим почео да кује планове о заједничком раду на терену. Договорено је да иницијатива формално потекне од Маклејна, као шефа Мисије, али је Елиот већ увелико опремао тe Балканскe ваздухопловнe снагe (Balkan Air Force), којима је била намењена главна улога на српском небу. Док се ово кувало, бомбардовањем Србије и даље је руководио маршал „Bomber Butcher“ Харис, са својим

мешовитим саставом британских „Велингтона“ и америчких „Либератора“, који су на Србију сручивали своје смртоносне товаре.

НЕБО ЈЕ ПРОКЉУЧАЛО.

Први после Београда био је на реду Ниш. У среду, 20. октобра 1943, у 13 часова и три минута „небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера“ каже се у једном извештају. „С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града.

Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна. Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице…

Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења. У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи: ’20. октобар 1943″.

Али ово је био само почетак нишке трагедије. У трећем бомбардовању Ниша, 30. марта 1944.“ већ је потпуно уништен и разорен град. Англоамеричко удружење поново бомбардује. Бомбардују чак и – гробље. Градско гробље било је потпуно разорено, споменици, крстови, гробнице оскрнављени.

Од бомби које су бацали Енглези и Американци у ваздух су летели и посмртни остаци оних које су ти исти убили у неком од претходних налета. Нису им дали ни мртвима мира. Сахрањујући своје суграђане поред оних страдалих пре нешто једва више од пет месеци нишки окружни начелник, Јован Барјактаревић, од њих се опростио овим речима:

‘Ја бих разумео бомбардовање Ниша да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом“, каже се у једном извештају.

Добро је разумео стари начелник оно што дуго нису могли да схвате наши највећи умови, најпосле они који су се духовно везали за Енглезе, као што је био истакнути књижевни критичар Богдан Поповић. Пишући о његовој тврдоглавој вери у Албион, један други професор, Владимир Димитријевић, наводи како је Поповић дуго одбијао „саму помисао на то да би Енглези могли да бомбардују српски народ, који је 27. марта 1941. толико учинио за савезничку ствар.

Аутор Антологије новије српске лирике тврдио је да он одлично зна Енглезе“ (написао је и чувену расправу Шта Срби имају да науче од Енглеза?, прим. Б.З.), а када је доживео београдски „крвави Васкрс“ 1944. рекао је „да више не жели да живи у једном таквом свету… Све илузије су се срушиле… Заиста, те године Поповић и умире, не дочекавши да види Титов улазак у Београд, који су омогућила, између осталог, англоамеричка бомбардовања и Стаљинови тенкови“.

СЛОМЉЕНО СРЦЕ СРБИЈЕ

Стари нишки начелник је тачно прозрео смисао бомбардовања, али није знао да су Тито и Меклејн већ детаљно разрадили Черчилов план одмах после Техерана 1943, када је „Бивши поморац“ добио сагласност Стаљина и Рузвелта за свој salto mortale на Балкану.

Други приоритет, психолошко сламање Србије, дошао је на ред већ почетком 1944. када је Меклејн распоредио своје „очи и уши“ од Косова до Опленца, Џона Хеникера послао на југ Србије, а подмаршал Бил Елиот већ окупио респективну ваздушну флоту на југу Италије. Меклејнов усмени и писмени извештај од 7. новембра 1943. („Maclean’s blockbusting report“), после само шест недеља у Титовом штабу у Босни, а да Србију и сам рат ни омирисао није, сасвим му је одрешио руке и он је Титу у правом тренутку „предложио“ да „помогну“ у заједничком рату за Србију: савезници из ваздуха, а партизани на њеном тлу.

Тито је једва дочекао оваj предлог. Практично, он му је омогућавао да се врати у Србију „на велика врата“, као савезнички командант, и тако потпуно сруши свог главног ривала Дражу Михаиловића. У позадини ове операције стајао је, наравно, Черчил који је одлучио да на први поглед препусти Србе Стаљину, а у суштини постави Кремљу замку у виду Јосипа Броза, што се, дугорочно, испоставило као мудра игра (наравно, на српски рачун).

„Меклејнов предлог“ је одушевљено прихваћен. Броз је петог фебруара 1944. упутио наређење свом Главном штабу за Србију (којим су тада руководили Петар Стамболић и Мома Марковић, отац Мире Марковић) у коме представља мајора Хеникера и прецизно одређује његову улогу: Енглез је овлашћен да прими све њихове жеље и означи циљеве бомбардовања, о којима ће непосрдно одлучивати Тито и Меклејн (читај: Черчил).

У наређењу се дословно каже: „Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он (Хеникер, Б.З) ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу. Врховни штаб пак ће одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује са обзиром на општу војну ситуацију у Југославији“ (види испод факсимил документа). Јасније није могло да буде. Тито је наређивао разорна бомбардовања Србије и Црне Горе, која су тражили његови главни команданти. Двојица су се нарочито истакла у томе: Пеко Дапчевић и Коча Поповић.

„Треба тражити да савезници бомбардују Никшић“ тражио је Пеко, а одговор је дошао већ после недељу дана: овај поносни српски град 7. и 8. априла је „сравњен са земљом. Градоначелник Никшића, Јеврем Шаулић писао је тада Међународном црвеном крсту у Женеви: ‘Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други дијелови становништва без крова и помоћи.

Савезнички авиони не само да су засули град бомбама најтежег калибра, него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја“. Сутрадан је Радио Лондон јавио: „Приликом напада британских ‘велингтона’ на Никшић бачене су на разне објекте блок бомбе од 2.000 килограма. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита“.

Ово је подвучено и јавно речено да се зна „ко су сада газде“, како је ствар формулисао Мајкл Лис. Мајор Данило Салатић, поводом бомбардовања Никшића, јављао је Дражи: „Народ доноси закључак: што Павелић са Немцима није успео да уништи, то ће докусурити Тито са Енглезима“.

Пеко и Митар Бакић даље захтевају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу“. Титов одговор стиже из ваздуха: 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 четворомоторних бомбардера, који су иза себе оставили крваву пустош. Пола Подгорице је сравњено са земљом. Од 15.000 житеља, 4.500 деце, жена и стараца је теже или лакше рањено. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог житеља Подгорице. Убијено је 2.500. Немци су имали само 15 мртвих“ каже један извештај.

Циљеве у Србији таргетирао је, тада још из Рима, Титов нови командант Главног штаба Србије, генерал-лајтнант Коча Поповић. „Поповић је одређивaо циљеве, a дa уопште није био у Србији. Он трaжи дa се бомбaрдује Беогрaд, чaк и одређене улице: ‘Захватити женску учитељску школу и гимназију у Краљице Наталије улици, Народну скупштину, ул. Краља Александра, па Трговачку академију, ул. Жоржа Клемансоа па Палату Албанија, па школу Краља Александра на Топчидерском брду, па југозападну страну гробља на Бановом брду…“.

Као што се види, ниједан од ових циљева нема војног значаја, нити је имао икакве везе са повлачењем Немаца. Било је то заумни план разарања грађанске и културне Србије. Каква је унутрашња сила гонила „старог Београђанина“ Кочу Поповића да сладострасно предлаже разарање свог родног града можда никада нећемо успети да објаснимо, али се његов прилог Черчиловом пакленом науму може долазати чињеницама. Бомбардери нису летели довољно ниско да би прецизно гађали женску школу у Краљице Наталије или несрећно Топчидерско гробље (!), али су теписи бомби „касапина Хариса“ масивно покривали српске цивилне циљеве као крвава предигра за Дрезден и Келн.

„FAKE NEWS“ РАДИО ЛОНДОНА

Београдски „крвави Васкрс“ 16. и 17. априла 1944. године није био крај, већ тек прелудијум за оргију смрти, коју Србији припремао „велики савезник“. Није помогао ни детаљан извештај о масовним цивилним жртвама, који је сачинио Недићев министар Танасије Динић, а који је преко Турске прошверцован на Запад. У извештају се, између осталог, наводило:

„Оштећене су, пре свега, све болнице. У кругу Опште државне болнице највише је упропашћено дечије унутрашње оделење. У главној војној болници погођено је рендгенолошко и зубно оделење и било је мртвих. Жртве су били болесници, а и две болничарке теже су повређене. На болницу за душевне болести пало је такође више бомби али није било жртава.

Настрадала је такође болница за заразне болести, амфитеатар патолошког Института и Централни хигијенски завод. Ортопедски завод са болницом и Инвалидско оделење потпуно су уништени и ту се више не може обављати рад. Сем тога, демолиран је Државни дом за мушку децу и Дом слепих. Школа за нудиље је срушена и две сестре су погинуле.

Берза рада је тешко оштећена, као и Главни уред за осигурање радника Дом Српске заједнице рада добио је пуни погодак. Иако су биле тешко оштећене, све установе, изузев оних срушених наставиле су рад, а многе га нису уопште прекидале, упркос бомбардовању. Пример у томе давале су Општа државна болница, Главна војна болница, Болница за душевне болести и Болница за заразне болести, која је под ватром успела да евакуише најтеже болеснике.

Исто тако показало је велико пожртвовање Материнско удружење“. Породилиште у Крунској улици такође је добило директан погодак и Београђани су неколико дана гледали језиве, апокалиптичне призоре раскомаданих беба, чији су делови тела висили по гранама околног дрвећа. (Када смо, недавно, гледали филм Балканска међа, у коме се приказује бомбардовање београдског породилишта у НАТО агресији 1999. године, нисмо могли да се не сетимо овог застрашујућег призора).

Емигрантска влада у Лондону, која је све ово предочила британском Форин офису, предузела је и извесне кораке да се сулудим бомбардовањима цивилних циљева у Србији стане на пут. Би-Би-Си је нa Ускрс 1944. објaвио вест дa су сaвезници нa зaхтев мaршaлa Титa бомбaрдовaли Беогрaд. „И као што је наведено и објшњено од стране Би-Би-Си-ја, ова намена има више политички него војнички карактер“ (Влаховић).

Нa то је већ сутрадан реaговaо др Богољуб Јевтић, послaник југословенске влaде на енглеском двору и у Форин офису, и уручио демaрш због „директног стaвљaњa сaвезникa нa једну стрaну у грaђaнском рaту“. Дословно: „Југословенска влада дубоко је забринута кад су таква бомбардовања представљена као интервенцја у корист једне а против друге стране, што оставља утисак … да велики савезници активно узимају учешћа да помогну један политички покрет, који је југословенском народу у целини туђ и негативан.

Југословенски народ, пошто је био предмет огња и крви непријатељске окупације, сада (је) стављен у позицију да буде бомбардован од савезничке стране“. Јевтићу је сер Александар Кадоган, стални скретар у Форин офису и Иднова десна рука, усмено и лаконски обрaзложио дa је то само део британских „далекосежних операција против непријатеља“, при чему ни Беогрaд није изузетaк („Ја сам амбасадору скренуо пажњу шта ми моментално радимо у Француској“ бележи Кадоган, али и додаје: ‘Нaмa би било дрaже дa је Би-Би-Си објаснио бомбардовање на овој линији, него на начин на који је то учинио’. („То што је Кадоган рекао амбасадору Јевтићу 18. априла 1944, био је бацање прашине у очи и покушај опсењивања простоте“, пише Влаховић).

Одговор Форин офиса поводом васкршњег бомбардовања Београда био је такође скривени знак негодовања против Черчиловог плана разарања Србије, које је дискретно, да не повреди свог шефа, испољавао министар иностраних послова Ентони Идн. Али после рата, упитан шта му на крају каријере лежи на савести, Идн није оклевао да одговори: „Наша издаја Михаиловића“.

У дубини душе, Идн је био дубоко противан целом Черчиловом предузећу на Балкану. Форин офис је, на пример, гунђао против лажног извештавања Би-би-сија, које је на званичном британском радио сервису спроводио Черчилов штићеник Х. Д. Херисон, још од почетка 1943. године. „На своју руку“ је Би-Би-Си заузео непријатељски став према Дражи и његовом покрету.

Херисон је у својим коментарима говорио Србима: „Што се трава више коси, више расте“. „Ако народ у Југославији углавном следи партизанске вође, ми не можемо подржавати Михаиловића и његову доминирајућу српску групу“ (23. јануар 1943).

Све од тада до краја рата став британског Јавног сервиса био је антиспски „и поред интервенције Форин офиса да то непријатељство обузда“ (Влаховић). Пуних шест месеци пре ноћи у Чекерсу пуштао је Черчил пробне балоне великог заокрета преко свог човека Херисона, не дирајући, наводно у „његову ауторску слободу“ (Елизабет Баркер).

Та слобода се огледала у Херисоновим (читај: Черчиловим) лажним вестима и подметањима. Тако је и британски диверзант Мајкл Лис беснео на свој државни радио што је демолирање пруге Београд-Солун од 30. септембра 1943, које је извршио он лично, разгласио као – успех партизана!

Исто тако, дизање у ваздух моста код Вишеграда, које је крајем септембра извршио мајор Арчи Џек уз подршку 2500 четника, када је погинуло 200 Немаца и то све пред очима бригадира Армстронга, шефа енглеске војне мисије код Михаиловића, Би-би-си приписује – Титовим партизанима!

У књизи Мајкла Лиса Силовање Србије – британска улога у Титовом грабљењу власти наводи се још примера тенденциозног и систематског деловања Радио Лондона у корист комуниста. У суштини, целокупно извештавање британског Јавног сервиса у току и после Черчиловог „великог заокрета“ 1943. и 1944. један је од раних примера технике fake news данашњег false flag новинарства готово свих медија дубоке државе на Западу.

Једна упоредна анализа, за коју овде немамо простора, показала би да корени данашњег „извештавања“ овог типа сежу управо до Херисонових емисија из 1943 – 1945. којима располажемо и које је од почетка подржавао Черчил. То објашњава слободу чак и дрскост Херисона и мис Елизабет Баркер у њиховим одговорима Форин офису.

ТАЈНА „НЕДЕЉЕ ПАЦОВА“

Херисова касапска бомбардовања, сменили су ваздушни удари БАФ-а (Balkan Air Force – Балканске ваздушне снаге), које су званично формиране 7. јуна 1944. код Барија у Италији под командом вицемаршала РАФ-а Била Елиота. У близини се, због потребе тесне координације, од тог дана налазила и Маклејнова позадинска база мајора Питера Мура.

БАФ је био састављен од 15 најразличитијих типова авиона покупљених из Средоземне ваздушне флоте савезника и имао грчке, пољске, јужноафричке, енглеске, америчке, чак и совјетске и југословенске посаде. До маја 1945. извршио је више од 38.340 летова и на бивше југословенско тло бацио 6650 тона бомби. Једанаест пута је бомбардовао Београд.

У његовом домету нашли су се и цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Цетиња, Жабљака, Шавника, Колашина, Андријевице, Гацка, Билеће…

Дана 22. јула 1944. устремио се на воз који је превозио грађанство између Краљева и Чачка. Пошто му четири мртва и дванаест тешко рањених није било довољно, на станици у Краљеву убија још тридесет људи. У ноћи 11. августа 1944. разарајући Краљево шест бомби баца на Дечији дом (тај Дечији дом установио је Недић за ратну сирочад и децу српских избеглица из свих крајева бивше Југославије). „Недеља пацова“ као да се никада није завршила.

Случај са путничким возом бр. 393 као „легитимном метом“ поновио се готово идентично у Грделичкој клисури 1999, у НАТО агресији на Србију. Има још доста овакве литературе за учитељицу живота.

Списак бомбардовања БАФ-а још није потпун јер је овај део архиве био затворен за јавност све до почетка ХХI века, а делмично је то и данас. Чему ова мистерија? Претпоставља се да ратни дневници БАФ-а крију доказни материјал који би се могао наћи на удару Декларације о ратним злочинима УН према цивилном становништву, који никада не застаревају.

Да су оваквог чињења били свесни у Британији сведочи изненада пробуђена савест, коју овде цитирамо. А да се о томе добро знало у Титовој најближој околини открива паника која је обузела Кардеља када је чуо да ће се и Љубљана можда наћи на листи легитимних циљева „Недеље пацова“.

То је код њега изазвало оштру реакцију и озбиљну љутњу, па он у писму Врховном штабу пише следеће: „Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би и у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У томе имамо искуства из целе Југославије.“ (29. јули 1944. године).

КРВАВО КОЛО ЛЕСКОВАЧКО

У лето 1944 Тито је започео своју велику битку за Србију. У ствари, завршницу рата. Као што му је Маклејн обећао, могао је у потпуности да рачуна са Черчиловом ваздушном и логистичком подршком. Историчари данас тврде да није било веће и конкретније савезничке подршке у целом Другом светском рату.

Битка за Србију, окончана уласком совјетских тенкова у септембру 1944, почела је савезничком ваздушном кампањом неколико месеци раније, када је у ноћи између 10. и 11. јула из Јужне Италије авионима БАФ-а у Јужну Србију допремљен нови партизански Главни штаб Србије на челу са генералом Кочом Поповићем, а смењен неспособни Петар Стамболић, чију је комплетну логистику (што је једино функционисало) водио Џон Хеникер-Мејџор, са својим мисијама распоређеним по јужној Србији. Видели смо да је Коча одмах почео да тражи масивна савезничка бомбардовања. Био је то тренутак да се у битку укључи и сам бригадир Меклејн.

„Већ раније сам имао на уму организовање једне ваздушне операције, коју сам назвао Недеља пацова (Ratweek)“ сећа се Сер Фицрој. „Коначно се испунила моја жеља да одем у Србију и то управо у једном тако важном часу. Намеравао сам да се придружим Џону Хеникер-Мејџору, који се налазио у штабу Коче Поповића.

Рачунао сам да ћу бити у доброј централној позицији. Тито је Кочи послао депешу да ћу му ускоро доћи, како би он преко мене могао координисати своје операције са налетима савезничке авијације, предвиђене Недељом пацова. Хеникер-Меџор ми је јавио да се штаб Коче Поповића налази на обронцима планине Радан изнад града Лесковца, на прузи Београд-Солун, што је била идеална позиција“. (Идеална утолико што је Недеља пацова номинално требало да буде само операција ометања немачког повлачења са Балкана).

У ствари, Недеља пацова била је највећа британска акција на страни партизана у српском грађанском рату. Елитну Титову Оперативну групу из Црне Горе под командом Пека Дапчевића одбацила је четничка формација јуришних корпуса Рачића и Кесеровића далеко на запад и Пеко је морао ићи у сусрет Совјетима преко Ваљева и Београда.

Неискусне и сасвим немотивисане трупе Главног штаба Србије са Кочом Поповићем потерала је иста четничка групација далеко на југ, на Косово, одакле су морале да се врате због напада Шиптара. Немци не само да се још нису повлачили него су мирно посматрали како се Срби међусобно сатиру у котлу између Ибра, Топлице и Јабланице. Коча је летео тамо-амо по овом пакленом гротлу и вапио за помоћ, захевајући „озбиљније бомбардовање Лесковца“.

Био је прави тренутак да се нешто преузме, а Меклејн је већ имао одрешене руке. И остварила се његова Недеља пацова на „идеалном месту“, у првој недељи септембра.

„Док смо доручковали тог 6. септембра стигла је депеша од Била Елиота да ће тачно у 11,30 часова Лесковац бомбардовати формација од 50 „Летећих тврђава“ причао је Меклејн. „Нападу тако великих размера нисмо се надали. Као кад би неко употребио тежак ковачки чекић да би разбио један лешник.

Било је очигледно да су Балканске ваздушне снаге одлучиле да свој први задатак у Недељи пацова изврше како доликује. Сакупили смо се на врху брежуљка и чекали. У крошњама дрвећа цвркутале су птице. Тешко је било замислити спокојнији призор“. Затим је причао Сер Фицрој о крекетању жаба из оближње баре и зујању инсеката из неког кукуруза, док је дебелим жарачем подстицао ватру у дворани свог замка у Страхуру, поред фјорда Лох Фајн, у Шкотској. Авети Лесковца нису му силазиле са лица.

Професор др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, са Верољубом Трајковићем аутор књиге Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Студија и документи, наводи: „Цивилне жртве биле су неизбежне, а одговорност за њихово страдање лежи на команди Балканских ваздухопловних снага стационираних у Барију и на партизанском вођству, посебно на команданту Кочи Поповићу, који је нешто раније тражио бомбардовање, не посебних циљева у граду као у претходним захтевима, него, једноставно, града Лесковца…

Стравично бомбардовање Лесковца Коча Поповић је са Меклејном посматрао са брда Петровац“. „У једном тренутку се учинло као да је читав Лесковац одлетео у ваздух, у правом оркану прашине, дима и рушевина“ сведочи Маклејн. „До наших ушију допрла је страшна бука, тако јака да се чинило да ће нам прснути бубне опне“.

Било је језиво – присећа се Јован Миљковић (84) из Лесковца, наставник у пензији. „Пошто је савезничко бомбардовање било и 31. августа, моја породица је од тог дана сваког јутра око осам сати бежала из града у оближње село Рударе. Нисмо, дакле, били у самом граду, али када смо се по подне вратили, Лесковца као да више није било. Пустош је реч која би најбоље описала оно што смо затекли. И хиљаде погинулих и рањених“.

Меклејн завршава: „Поново је завладала тишина, коју је прекидало само нарицање неке жене. Рекли су ми да је имала рођаке у граду. Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом док је град обавио жестоки пламен. Чак су и партизани били потресени…

Кад сам се окренуо, последње што сам спазио била је група победнички расположених партизана, који су играли коло око једне од многобројних ватри. Њихове црне силуете, оцртане пред пламеном, чиниле су ми се као неки паклени демони“. Затим је додао још један трупац у ватру свог камина и сасвим заћутао.

Ко је градио, а ко рушио „Српски Манчестер“?

У свом рукопису Слово о Игору професор архитектуре др Предраг Ристић (за пријатеље популарни „Пеђа Исус“) сећа се како је предратни текстилни магнат Теокаровић ангажовао чувеног руског архитекту Григорија Самојлова (неимар „Палате Београд“ и других знаменитих престоничких здања) дајући му вилу и фијакер у Лесковцу да му гради фабрике текстила. „Самојлов је у фијакеру, на коленима, држао липову даску за цртање возећи се од једног градилишта до другог, и тако је био назидан ‘српски Манчестер’ који је производио, без губитака, штофове светског квалитета“.

Тако су Срби и Руси градили Лесковац – „српски Манчестер“ – да би га за једно јутро , 6. септембра 1944. године, разорили Енглези и комунисти.

Мајкл Лис, Меклејнов брат по оружју и земљак Британац, такође припадник специјалних снага послат у Србију, проговорио је тек после много година: „Бомабрдовање Лесковца од стране БАФ-а, поломило је срце Србије и показало да су Британци чврсто на страни партизана. Понављам да сам искрено убеђен да је британска сарадња била одлучујућа у комунистичком освајању Србије. Зар нас није срамота?“

ТИТО ЈЕ МОЈА НАЈВЕЋА ГРЕШКА

Неколико дана после бомбардовања Лесковца, Меклејн и његов заштитник доживели су прави шок: Тито је „без трага и гласа“ (Черчил) нестао из свог штаба на Вису! Генерал Вилсон је захтевао од Меклејна да сместа пронађе Тита, али бригардир није имао ни благу идеју где би овај могао да буде.

Зато је авионом БАФ-а похитао у Ваљево, где се налазио штаб Пека Дапчевића, претпостављајући да би Тито могао бити тамо, јер је удар са јужног крила пропао упркос лесковачком масакру, а руски тенкови приближавали су се са истока, из Румуније. Али Тита ни тамо није нашао. Извештавајући свог газду о овоме, Меклејн га је тешио причом да Срби, после ваздушних удара, „показују сваки знак прихватања Титовог политичког гледишта“, тј. да су „савили шију“ и да је сада ситуација у Србији „много боља“.

Али то више није занимало „Бившег поморца“. Био је бесан и понижен. Овај бес претворио се у очај када му је, недељу дана касније, сам Стаљин (… „са осмехом“…) поврдио да је Тито био код њега и да сада на совјетским тенковимима улази у Србију, из правца Крајове!

Цела Черчилова замисао прсла је као мехур сапунице и још је дозволио да га његов миљеник дебело повуче за нос. Био је то шамар од кога је „Поморац“ дуго долазио себи и никада није успео да се сасвим опорави. Одмах је, попут размаженог детета, тражио од Идна да целу британску политику окрене против Тита.

„Тита треба оставити самог у планинама, да се кува у балканском сосу који је горак. Вама је познато моје гледиште о Титу у кога сам изгубио поверење кад је одмаглио са острва Виса. Ја се ради овог слажем да целокупно наше снабдевање Тита треба потпуно прекинути“.

Али је тада дошло Иднових пет минута и он је „Бившег поморца“ учтиво опоменуо да нови „U-turn“, под садашњим условима, више није могућ; 50-50 посто било је, после Московске конференције, већ на снази. „Тачка до које смо дошли не дозвољава нам изненадни преокрет наше политике“, одговара Идн.

„Како бисмо могли објаснити промену наше политике Америкацима, јер Сједињене Државе никада нису биле одушевљене нашом пропартизанском политиком. Хоћемо ли сада да објашњавамо Американцима да после свега Тито није испао оно што смо се ми надали?

Тито се заиста понео незахвално и нецивилизовано према нама. Али ја сам очекивао да ће се то догодити. Можда је могуће укинути му војничко снабдевање и слично, али ми не би требало да се повлачимо и да све оставимо Титу и Москви“ (18. марта 1945).

Британско-југословенски односи били су једно, а лично расположење Черчила сасвим друга ствар. Ни када је пао са власти, „Бивши поморац“ није заборавио понижење које му је нанео Броз. За време једне вечере у Бриселу 11. децембра 1945, изјавио је: „За време рата сматрао сам да могу веровати Титу… Сад добро видим да сам направио једну од својих највећих грешака у рату“.

Изјаву је 1946. потврдио Черчилов лични саветник „Џок“ Колвил: „Ова изјава заиста представља Черчилово гледиште и ја не мислим да би он замерио ако би иста била објављена“ (15. јануар 1946).

Још једном се Черчил пренемагао и то пред краљем Петром Другим Карађорђевићем. Др Илија Јукић, који је ово видео и чуо, бележи да је за време благодарења за победу у Другом светском рату, одржаном у катедрали Светог Павла у Лондону, Черчил мимо сваког протокола пришао краљу и рекао му: „Жалим, дубоко жалим, Ваше Величанство, за све што се одиграло.

Ја Вас нисам издао, ја сам био преварен“. Али овај стари лицемер никада није изразио икакво кајање због четрнаест бомбардовања Беорада 1943-1944 и десетина хиљада невино страдалих Срба у овим ратним злочинима.

Ни због оних раскомаданих беба у Крунској улици.

Аутор: БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ

Извор: СТАНДАРД.РС