Заборављени злочин у Сиригу

Мађарски војници су на данашњи дан, 13. априла 1941. године, стрељали 111 мештана Сирига.
То се сматра првим масовним стрељањем цивила на територији тадашње Kраљевине Југославије у Другом светском рату.

Пише Иван Негришорац

Кад се догодио први организовани геноцидни чин над Србима у Другом светском рату?

Тешко је разумети зашто се о злочину у бачком селу Сиригу 13. априла 1941. у широким круговима тако мало зна, те како то да овај догађај није унесен у строго пробрану агенду обележавања српских цивилних стратишта. О томе су, дакако, знали понешто историчари који су се бавили Другим светским ратом на територији Југославије, а посебно Војводине.

О овом догађају писано је махом у склопу неких ширих расправа, углавном усмерених ка истраживању Априлског рата 1941, окупације Војводине, народноослободилачке борбе, Велике рације и страдања Срба, Јевреја, Рома и др.; или усмерених ка опису мађарске окупационе политике, ратних прилика и специфичности суживота Срба и Мађара у Војводини; или усмерених ка објављивању грађе важне за истраживање ратног периода… Студије Данила Кецића, Јосипа Мирнића, Шандора Месароша, Владимира Ротбарта, Звонимира Голубовића, Драга Његована, Александра Касаша, Тибора Пала, Енике Шајти и др. имају у том контексту веома важно место.

О догађајима у Сиригу 13. априла 1941. писали су и мемоаристи, попут Тиме Димитријевића, Младена Вртунског, а највише пажње посветили су им локални историчари, као што су Божидар и Ђорђе Вујановић, Бранко Срнић и др. Аутор овог текста је о овим догађајима у више наврата слушао током свог живота и школовања у Сиригу (1957–1970): о годишњицама овог трагичног догађаја у сеоској основној школи „Данило Зеленовић“ били су организовани комеморативни програми уз учешће преживелих очевидаца, локалних историчара, гуслара и сл.

ЖИВЕО ХОРТИ 

Што се тиче самог тока догађаја, он је, осим докумената Комисије за попис злочина окупатора и судских пресуда, описан највише захваљујући очевицима и преживелим учесницима овог догађаја, а њихова сведочења су записали сеоски хроничари и локални историчари Ђорђе и Божидар И. Вујановић, те Бранко Срнић. Најпотпуније се реконструкцијом догађаја позабавио Бранко Срнић у својој књизи Априлска трагедија: Сириг, 13. априла 1941(2010). У склопу обележавања 75-годишњице овог пострадања, у Сиригу је 5. новембра 2016. године одржан округли сто, а потом и објављен зборник радова Злочин у Сиригу 13. априла 1941. године: генеза, симбол, последице (уредник Драго Његован, 2017), који на занимљив и значајан начин попуњава поменуту сазнајну празнину. Текстови Горана Васина, Милана Мицића, Зорана Вељановића, Драга Његована, Предрага Бајића и Александра Хорвата објашњавају многе аспекте значајне за дубље разумевање историјских процеса који су довели до тог трагичног догађаја, као што су показане и неке последице свега што се збивало 1941. године.

Сами догађаји текли су на следећи начин. При повлачењу Прве армије Југословенске војске један вод је као заштитна јединица поставио противтенковске топове и митраљезе у селу и ту су чекали долазак Мађарске војске из правца Србобрана. Негде изјутра 13. априла (између 8 и 10 часова) из очекиваног правца су наишла троја борна кола, али су топовским дејством уништена двоја кола са вероватно шест војника у њима.

Трећа кола су се вратила у Србобран до главнине Мађарске војске. Заштитна јединица Југословенске војске је одмах потом напустила своје положаје у селу тако да се код Сирига борбене активности нису даље развијале. Око поднева је на Сириг са србобранске стране испаљено неколико граната, а одмах потом су из Темерина стигли наоружани немзетери који су почели да терају становнике села да изађу на пут према Србобрану како би белим марамицама дочекали и поздравили Мађарску војску. Један део становника, поготово онај који је имао некаквог ратног искуства, благовремено је избегао из села претпостављајући да ће бити одмазде, али је више од половине сељана, са великим бројем жена и деце, изашао на указано место.

Бранко Срнић је израчунао да „на стрелиште није изашло 597 становника“, а „истерано је на ’дочек’ 683 становника, од тога 417 деце и 266 одраслих“. Уз то се на стратишту нашао и непознати број људи који су се затекли у селу бежећи испред Мађарске војске, а међу њима је било и неколико војника.

Окупљеном народу су наоружани немзетери наредили да машу белим марамицама и да вичу „Живео Хорти“. Када се око 17 часова са србобранске стране, преко моста на Јегричкој, почела приближавати Мађарска војска, из моторизоване колоне се издвојио мотоцикл, а са њега је војник пуцао из пиштоља у ваздух и потом је пала наредба да се народ не оглашава. Део војне колоне је прошао према Новом Саду, а онда се зауставио један камион и из њега су изашли војници наоружани пушкомитраљезима и пушкама. Војници су се распоредили по друму, а недуго потом су по окупљеним Сирижанима отворили ватру из свих оружја. Народ је покушао да побегне на разне стране, многи су у томе и успели. Паљба је трајала десетак минута, а на лицу места је погинула 61 особа, 28 их је тешко, а 51 лакше рањено. Убијање преживелих, као и пљачкање села, обављено је одмах после стрељања, али се наставило и следећег дана, 14. априла, када је убијена 31 особа.

Од свих рањених умрло је 14 људи, а у затвору у Темерину или на околним салашима умрло је још шест особа. По попису Ђорђа и Божидара Вујановића било је 111, а по попису Бранка Срнића укупно 112 потпуно идентификованих жртава. Но та се бројка не може сматрати коначном. Браћа Вујановић, примера ради, у својој монографији Сириг наводе још два имена за која поуздано знају да су тога дана убијена (жандар Илија Вулпија из Темерина и Ранислав Стевановић из Трбушана, Колубарски срез), али их из неког разлога не помињу у списку пострадалих.

ЧИН ОДМАЗДЕ 

Без обзира на извесне разлике у пописима, о природи злочина у Сиригу 13. априла 1941. можемо извести веома поуздане закључке већ на основу онога што је до сада непобитно утврђено. Из једноставних анализа основних чињеница можемо јасно закључити да овај злочин представља чин одмазде са јасним геноцидним намерама. Да бисмо сагледали колико је оваква оцена основана, ваљало би да анализирамо структуру жртава. Уколико се држимо списка који су у својој књизи донела браћа Вујановић, од укупно 111 пострадалих људи готово половина су женског пола, њих 52; старих 50 и више година има преко четвртине, њих 31; тачно трећина су особе узраста до 18 година, њих 37; деце са мање од 10 година има осамнаесторо. Уколико се још има у виду да је од 683 становника истераних на стратиште 417 било дечјег узраста, онда је јасно да су окупаторски војници имали пуну свест о томе какве су потенцијалне жртве имали пред својим пушчаним цевима.

Кад се, дакле, свесно убијају особе које не могу имати никаквог озбиљнијег војничког ефективног дејства, кад се убијају припадници једног народа без обзира на пол и узраст, те кад од зрелих, војно способних мушкараца од 19 до 50 година налазимо њих 22, тј. нешто мање од петине укупних жртава, онда је очигледно да је оваква одмазда усмерена ка уништењу српске популације, а не ка неутралисању војних ефектива те популације. Због тога без икакве задршке можемо констатовати како је у Сиригу 13. априла 1941. реч о истинским геноцидним намерама Хортијеве, тј. Мађарске окупационе војске.

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ СРБА 

Злочин у Сиригу није, међутим, означавао само чин одмазде с геноцидним намерама него је он укључивао и додатни чин протеривања, тј. депортације, интернације и етничког чишћења Срба. У веома важној студији Косте Николића Страх и нада у Србији 1941–1944: свакодневни живот под окупацијом (2002) констатује се с правом да „са протеривањем Срба у самој Србији, први су почели Мађари“, јер „већ 13. априла мађарске војне власти раселиле су српску колонију у Сиригу“. Ту се, додуше, помиње погрешан податак о броју становника, тврдећи да их је било 14.500, али се очигледно, из неког разлога, аутору омакла једна нула више, па се уместо 1.452 (толико је Сириг заједно са сиришким салашима, а без пустаре „Савез“, имао становника 1941. године) појавио десетоструко већи број житеља.

Но без обзира на ове детаље, очигледно је да злочин у Сиригу није процењен у свој својој важности и далекосежним процесима који су наговештени или започети. Међу њима је, дакако, изузетно важан процес протеривања и проређивања Срба са територије Угарске. О томе јасно говори наредба Војног заповедништва Мађарске војске у Новом Саду од 25. априла 1941, а та наредба је наложила хитно и обавезно исељавање свих колониста са територије Бачке у року од три дана. О томе пише Александар Касаш у својој студији Мађари у Војводини 1941–1946 (1996). Таква стратешка одлука Мађарске окупационе власти о протеривању Срба колонизованих после 1918. године, одлука која није донесена напречац него је, сасвим сигурно, пре почетка рата испланирана, могла се јасно видети на делу управо приликом егзекуције у Сиригу. Очигледне намере етничког чишћења, депортације и интернације биле су сасвим видљиве у Сиригу 13. априла, тј. 12 дана пре него што је оваква одлука обнародована као „Наређење мађарских окупационих власти“.

У свом тексту Мађарска окупација Бачке и Барање и злочин у Сиригу 13. априла 1941 Драго Његован је, у најновијем зборнику радова о овом злочину, указао на строгу повезаност оваквих команди, и то од основне заповести регента Миклоша Хортија, преко команданта генералштаба Хенрика Верта, па све до нижих војних структура. Мађарска историчарка Енике Шајти је, у својој монографији Мађари у Војводини 1918 – 1947 (2010), указала на то да је изричита намера о интернацији становништва била исказана још у наредби Врховног савета одбране Мађарске под насловом „Смернице за поступање са интерниранима“ из 1939, а та је наредба мењана и допуњена 1940. године. Уредбом Министарства унутрашњих послова од 15. априла 1941. донета је одлука да интернацијом буду обухваћени Срби „политички заинтересовани за српство, те су њихово дотадашње понашање и личност давали повода сумњи у то да се спремају за извршење радњи које су штетне са аспекта војне и државне безбедности“. Ауторка, при томе, истиче како „ни ова нова наредба није везивала интернацију за конкретно дело, већ је била довољна ’сумњива’ намера“. О тaквој, лабавој правној основи за овакво колективно кажњавање читавог једног народа  непосредно сведочи управо злочин у Сиригу.

100 ЗА 1

У страдању Сирижана 1941. могли бисмо констатовати видљивост још једне врсте злочина, мада за тако нешто има више посредних него непосредних доказа. За сагледавање ових аспеката злочина морали бисмо уочити нумеричке релације које се могу успоставити између броја погинулих мађарских војника (6) и броја становника Сирига изведених на стратиште (683). И мада је прикупљање житеља села и одвођење на стратиште које су обавили немзетери било последица тренутног стицаја околности, тј. чињенице да се у том времену насиља затекло управо толико људи колико их је било, евидентно је да тај однос веома речито говори о фашистичко-расистичким проценама о вредности једног српског живота. Тај однос ће тек касније бити обнародован по начелу 100 за једнога, тј. по формули одмазде којом ће немачка окупациона војска почети да реализује геноцидни програм усмерен ка систематском искорењивању српског народа. За ову тврдњу о спровођењу таквог сценарија већ 13. априла 1941. немамо конкретних доказа, али је реално очекивати да би нека будућа истраживања, која би се оријентисала ка геноцидном програму немачког, нацистичког и расистичког програма уређења света по моделу новог европског и светског поретка, подразумевала такво дефинисање вредности људских, а посебно српских живота. Уколико мађарска, хортијевска војска и није имала таквих расистичких идеја, онда их је могла усаглашавати са немачким пројектима ове врсте, о чему посредно говори и страшни догађај у Сиригу од 13. априла 1941.

Сумирајући све ове увиде, можемо рећи да злочин над Србима у бачком, колонистичком селу Сиригу 13. априла 1941. има веома комплексно, до сада недовољно сагледано историјско значење и смисао. Стога би било веома важно да та сложеност буде јасно истакнута и именована. Не рачунајући страшни злочин бомбардовања Београда 6. априла 1941, који представља чин без могућности поређења, злочин у Сиригу означава: (1) први чин одмазде у Другом светском рату на територији Србије и целе Југославије; (2) први  чин одмазде заснован по начелу 100 за једнога који ће бити доследно примењиван тек у немачким окупационим зонама кад се буду распламсала два српска антифашистичка устанка (четнички и партизански); (3) први чин протеривања, тј. депортације становништва у Другом светском рату на територији Србије и целе Југославије; (4) први чин етничког чишћења срачунат на уклањање Срба са територије које су сматране саставним делом политичко-правне, државне угарске територије; и, коначно, (5) први чин геноцида над Србима у Другом светском рату. Уколико те чињенице знамо и признајемо, онда је утолико чудније и несхватљивије што им не посвећујемо онолико пажње колико оне заслужују.

Свако историографско изучавање овог злочина мора, стога, рачунати са сложеношћу догађаја и са преплитањем неколиких аспеката овог феномена од којих ниједан не би смео да буде олако препуштен забораву. Уколико се истински жели систематско неговање српске културе сећања и уколико се у памћењу жели очувати свест о стратиштима и страдалним местима српског народа, онда би злочин у Сиригу 13. априла 1941. морао бити једна од важних, свима добро познатих тема. То би могла бити добра потврда да смо не само схватили важност међународног Дана сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату (22. април) него и да добро схватамо свеукупну природу наше историјске судбине.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Новосадска Рација 1942.

Припреме за новосадски покољ | Јадовно 1941.

„Када бог зажмури“ – потресна сведочанства о Рацији | Јадовно …