Prateći različite dokumentarne emisije povodom obeležavanja stogodišnjice završetka Velikog rata, primetio sam da, nažalost, monumentalnih, sakralnih artefakata posvećenih našim stradalnicima, kako vojnicima tako i civilima, po zemljama okruženja, ima jako, jako malo, a i tamo gde ih ima, da su u lošem, zapuštenom stanju, prepušteni zubu vremena, zaboravu (čast izuzecima, poput Zejtinlika u Solunu, naravno).
Mislim da je najmanje što Srbija kao država koja drži do sebe, poštuje svoje pretke, slavi heroje i odaje počast nevinim žrtvama, može i treba da učini, jeste da preko svojih diplomatsko-konzularnih predstavništava, a u saradnji sa zemljama u kojima se groblja nalaze, pokrene akciju uređenja svih postojećih grobalja sa našim stradalnicima iz Velikog rata. Gde god se ona nalazila.
Naši preci koji su podneli najveću žrtvu u ime odbrane otadžbine zaslužili su da svi mi, njihovi potomci, znamo i koliki je ukupan broj žrtava na svakoj lokaciji bio, gde su i kako stradali, gde se nalaze grobovi, koji su uređeni, održavani.
To je najmanje što možemo da učinimo za te velike ljude, heroje Prvog svetskog rata.
Autor: Slobodan Marjanović
Izvor: Politika
Vezane vijesti:
Šta se krije iza cveta koji se u Srbiji nosi povodom Dana primirja
Dan primirja u Prvom svetskom ratu
Spomen-ploča „muhamedanskom bataljonu“ koji je branio Beograd