Вукашин Максић: Надбискуп Бозанић иде корацима Надбискупа геноцида

Историчари, социолози, антрополози, али и многи други научници настоје да у својим истраживањима и областима, пронађу спону између прошлости и садашњости, па и будућности. Данас смо сведоци јасног уочавања таквих веза карактеристичних за националистички дискурс.

Таква настојања сама по себи немају нужно негативну конотацију, чак могу бити и веома конструктивна, али искључиво онда када нису базирана на релативизацији геноцида, и на ревизионистичким основама. Сведоци смо управо повезивања прошлости и садашњости на негационистичким основама карактеристичним за хрватски јавни простор у којем “буја” продукција ревизионистичких садржаја.

Веома упечатљив пример успостављања везе у следу прошлост – садашњост на усташко – ревизионистичким основама је писмо које су бискупи Загребачке црквене покрајине на челу са надбискупом Јосипом Бозанићем упутили поглавару Српске православне цркве, патријарху Порфирију.

Писмо из Загреба, упућено је као реакција хрватског клера на настојање да Српска православна црква установи празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских.

У писмо које потписује надбискуп Бозанић, хрватски католички клер наступа са изразито ревизионистичким ставовима, настојећи да тако релативизује српске жртве, дечије жртве усташких логора смрти за децу, јединствених у светској историји – Сисак и Јастребарско.

За надбискупа Бозанића и друге католичке бискупе, логори Јастребарско и Сисак представљају прихватилишта за децу о којима су бринуле часне сестре. Сведочења, савременика тих догађања за њих нису релевантна, нити представљају историјске податке. А ево описа како су часне сестре бринуле о српској деци: 

• Деца су свакодневно убијана, мучена, изгладњивана. Према сведочењима преживеле деце, у Јастребарском је сваког дана умирало између шесторо и деветоро деце.
• Сведочење Доброслава Шокчевића: Часне сестре су нас смјестиле у бараке и затим нас упознале са кућним редом. Уместо да нас нахране, натјерале су нас да се молимо (…) Тек сутрадан смо добили храну (…) Сваку вечер до касно у ноћ морали смо се молити Богу. Уколико је нетко погријешио, добио је невјеројатно тешке батине. Ноћу су дјеца у сну бунцала и скакала због претрпљеног страха доживљеног током дана (…) Режим је у логору био веома строг. Особље је било веома грубо, а често и окрутно. То се првенствено односило на „часне сестре” у чије смо руке били предани на милост и немилост. Наш одгој у духу усташке младежи започео је батинама, глађу и жеђу (…) Обукли су нас у усташке униформе и ставили на одјела усташке симболе. Тјерали су нас да једни друге батинамо или да кажњавамо разним казнама које су часне (сестре, пр. В.М.) измишљале.
• Свако јутро је гробар долазио по тијела умрлих која је запрежним колима одвозио до мјесног гробља. Гроб за ту дјецу већ је раније био припремљен. Гробар није лешеве истоварао и полагао у гроб једног по једног, већ их је напросто истресао из кола и потом затрпао земљом, без обиљежавања гроба. Тај призор сабране дјеце урезао ми се у памћење за цијели живот.

Часне сестре, под дирентном управом Алојзија Степинца, и утицајем усташког покрета, радиле су са јасним циљем и инструкцијама – физички и духовно уништити српску децу, и од преживелих створити модерне јањичаре, нове усташке војнике и јуришнике за Дом.

Такве часне сестре попут Пулхерије Барте, али и друге, бискупи у писму упућеном патријарху Порфирију описују као жене које су свој живот посветиле Богу и људима у невољи, и које су с љубаљу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави. Наравно подједнако часно као и њихов надбискуп Алојзије Степинац.

Према истим бискупима, злочини у логорима, или како их они зову прихватилиштима су “наводна злодела”, а СПЦ је под утицајем пропаганде југословенског комунистичког тоталитаризма. Писмо завршавају навођењем очигледно ревизионистичке и проусташке литературе која оспорава геноцидни карактер Јастребарског и Сиска.

Иако су покушали да оспоре чињенично стање и доказе о злочиначкој природи дечијих логора у НДХ под управом католичког клера, они то нису успели, напротив, осим навода изузетно сазнајно спорне литературе, као препоруке, ниједну чињеницу нису побили конкретним доказима већ уопштавањима и говорима надбискупа Кухарића.

Савремени католички клер оваквим наступима, писмима, јавним делатностима и проповедима, директно ради на ревитализацији усташког геноцидног духа у Хрватској, затим на отвореној релативизацији српских и јеврејских жртава усташког режима и од њега неодвојивог католичког клера.

Надбискуп Бозанић, у садашњости, наведеним поступцима успоставља јасно уочљиву спону са прошлошћу, тамном прошлошћу Католичке цркве у НДХ када се готово читаво свештенство ставило у службу усташког покрета и геноцида, када су католички свештеници молитвеник и проповед о љубави према ближњем заменили усташким ножем и мржњом коју су посејали у душе своје пастве.

Надбискуп Бозанић и остатак хрватског католичког свештенства јасно ходају стопама Надбискупа геноцида Алојзија Степинца, што и није чудо обзиром да је он њихов идеал, он је ипак њихов Блажени Алојзије.

Наводи и сведочења у тексту су преузета из књиге Дјеца жртве усташког режима, И. Фумић, Загреб, 2011.

Везане вести: