Вријеме за историјску и умјетничку правду

Филм о Јасеновцу треба да буде образовни – довољно историјски прецизан, али и умјетнички заокружен да би постао врста „визуелне читанке“ за генерације које долазе. Нешто попут сјајног „Марша на Дрину“ Жике Митровића

Послије скоро 80 година /умјетничког/ ћутања, један од најстрашнијих логора смрти из Другог свјетског рата, усташки концентрациони логор Јасеновац, постаје тема српске и регионалне кинематографије.

Прослављени српски режисер Емир Кустурица најављује филм о једном од највећих стратишта Срба на основу подстицаја и документације које је донио познати јеврејски историчар Холокауста Гидеон Грајф.

Чувени југословенски и хрватски режисер Лордан Зафрановић већ дуго чека да сними „Дјецу Козаре“ према сценарију Богдана Диклића /написао сценарио за „Не окрећи се, сине“/. А, жели да ради и посебан филм о Јасеновцу.

И српски режисер Предраг Антонијевић најављује „Дару“, такође филм о жртвама овог усташког стратишта.

Деценијама је Јасеновац био једна врста забрањене теме. У другој Југославији велики новац је уложен за реализовање различитих ратних епопеја – „Неретву“, „Сутјеску“, „Велики транспорт“… Али, о Јасеновцу се није ништа снимало.

Разлози су били политички јер ужаси из Независне Државе Хрватске /НДХ/ – Јасеновац и бројне јаме у које су бацани махом Срби из тадашње Хрватске и садашње БиХ нису се уклапали у причу о „једнаким злочинима“ и „једнаким заслугама“ за ослобођење од фашизма.

Након распада земље, српска кинематографија, као и друге друштвене области, уосталом, била је окупирана финансијским проблемима и бавила се, углавном, ратним и криминалним црнилом из деведесетих година прошлог вијека.

Многе јавне личности и умјетници незванично су тврдили да постоји извјестан страх аутора од обрађивања злочина у Јасеновцу због /пре/великих очекивања, али и чињенице да такав филм захтијева јаку финансијску подршку.

О политичким посљедицама које су, нарочито у доба Југославије, могле да снађу онога који „превише уђе“ у ту тематику најбоље свједочи Зафрановићев случај. Након што је снимио документарац „Крв и пепео Јасеновца“, осамдесетих година прошлог вијека, постао је непожељна особа у Хрватској.

Од осамостаљења Хрватске, Зафрановић није успио да сними ништа у тој држави или да добије било каква средства од ње.

А, филмови „Окупација у 24 слике“ и „Тестамент“, који се, такође, дотичу усташке НДХ, направили су од Зафрановића, у извјесним политичким и друштвеним круговима Хрватске, „непријатеља Хрватске“.

Најава Кустурице да ће снимати филм о Јасеновцу и да ће имати подршку државе Србије и јеврејских историјских архива у десничарским хрватским медијима пренесена је као непријатност и опасност.

Ти кругови вјерују да би Кустурицу, као свјетски познато име са много веза у свијету, као и Зафрановића требало превентивно спријечити тако што би Хрватска снимила свој филм о „јасеновачком миту“, како овај познати усташки концентрациони логор називају хрватски неофашисти и декларисани десничари.

Таква врста „лукавости“ вуче коријене још из периода успостављања јасеновачке крваве тамнице, када су се усташе пресвлачиле у одјећу затвореника и глумиле бјегунце у хрватским околним селима да би видјеле ко им је одан.

Они који би пријавили бјегунце били су одани усташкој НДХ, а оне који би помагали бјегунцима сналазила је ужасна судбина – завршавали су у Јасеновцу. Тако је разбијена свака могућност отпора, а страх и окретање главе од ужаса постао је главни мотивациони фактор.

Усташе су обезбиједиле ћутање околног становништва за све године злочина и ужаса које су услиједиле. Зато данас разни квазиисторчари могу да пишу о „културном уздизању“ затвореника и операма у логору смрти.

Филмови о Јасеновцу, које би снимили умјетници, потребни су, прије свега, Србима, Јеврејима, Ромима, свима којима су чланови породице убијени у Јасеновцу, али и онима са којима ти народи живе.

Сваки филм о Јасеновцу треба да буде образовни – довољно историјски прецизан, али и довољно умјетнички заокружен да би постао једна врста „визуелне читанке“ за генерације које долазе. Нешто попут сјајног „Марша на Дрину“ Жике Митровића.

Многи критичари садашње поставке хрватског Меморијалног центар Јасеновац, упозоравају да се премало говори о злочинцима и организаторима тог ужаса.

Посјетиоци након обиласка Центра нису сасвим информисани ко су људи који су починили геноцид, већ су суочени са дискретним уопштавањем кривице.

То је током НДХ радио и тадашњи први човјек Католичке цркве у Хрватској Алојзије Степинац, који је апстрактно осуђивао злочине и Јасеновац, али не и усташки покрет.

Зато Јасеновац тражи историјску, али и умјетничку правду.

Аутор: НЕНАД ТАДИЋ

Извор: СРНА