fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Владимир Умељић: На вест о смрти – великом Србољубу Живановићу (1933–2024)

Професор Живановић био је изузетно предани стручњак, заслужни јавни прегалац и добар човек. Он је ушао у историју, што разним Мишинама тешко да ће икада поћи за руком.
Србољуб Живановић (Извор: Телевизија Храм/Снимак екрана)

Упокојио се у Господу академик проф. др Србољуб Живановић, човек завидне биографије, савесног и самопрегалачког животног пута у служби науке и свога национа. Његова остварења светској значаја писала су историју медицине и палеоантропологије, његово предано ангажовање при утврђивању истине о Србоциду хрватске државе 1941-1945. и његовој страшној парадигми, систему концентрационих логора Јасеновац није јењавало читавог живота.

Не може се довољно поштовати његова огромна, а неупитна историјска заслуга, да се тема Јасеновца успешно реафирмисала и деценијама одржала у фокусу јавности. Један медицинар-форензичар је успео да есенцијално допринесе ономе, на чему су школовани историчари и други социјално-научни профили дуго времена неславно падали на испиту (стручности и савести), заказали.

Његов увек љубазни начин опхођења, поштовање саговорника и толеранција према другомишљеницима били су врло изражени. Тако ме је он, иако је знао да нам се ставови не увек подударају, фактички кооптирао у Међународну комисију за истину о Јасеновцу, без да ме је питао, јер је оценио да би то било корисно за истраживање Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Исто тако, замолио ме је за уводну рецензију своје књиге „Јасеновац“ (Пешић и синови, Београд, 2012.), чији руски превод је потом објављен 2016, што сам ја наравно и врло радо учинио.

Знали смо се деценијама, сретали, дискутовали, размењивали мишљења и када сам својевремено у Лондону држао слово о Јасеновцу, одмах ми је понудио гостопримство у свом дому.

Сигурно, овај део његове животне делатности није му донео само пријатеље и поштоваоце, већ по природи ствари и противнике, али и критизере а при овим последњима отпада горње „по природи ствари“, јер најжешћи и најнекоректнији међу њима су долазили управо са српске стране.

Овде само кратко један пример тог недостојног нападања, вређања и дифамирања, које је својевремено ауторизовао Вељко Ђурић Мишина, тадашњи директор београдског Музеја жртава геноцида, посветивши томе једну читаву књигу, у сопственом издању (Ископавања у Јасеновцу 1964. године. Студија случаја сведочења др Србољуба Живановића. Издање аутора. Београд, 2021.):

„Проблем Јасеновца постао је комплекснији када су се у његово истраживање почели да укључују заљубљеници у прошлост, полуобразовани и примитивни ентузијасти свезналице. Проблеми се продубљују када су се у њих умешали образовани професионалци који су својевремено, пре више од пет деценија, имали удела у каквом-таквом доприносу у археолошким истраживањима.

Такав је случај са доктором медицинских наука Србољубом Живановићем, једним од учесника истраживања обављеног 1964. године у склопу припреме терена некадашњег концентрационог логора Циглана и стратишта и гробишта у Доњој Градини.

С обзиром на то да је сачувана и истраживачима доступна документација из тих година, није лако остати равнодушан према тврдњама које већ две деценије Живановић, иначе данас једини живи учесник тог вишегодишњег посла, износи у јавности у разним формама јер оне, напросто, обилују полуистинама и манипулацијама бројевима и тврдњама.

„Накнадна памет” и квазичињенички приступ Живановића тој проблематици већ је нанео поприличну штету у области која би требало да допринесе обликовању националне свести о прошлости што је, свакако, првенствено у домену историјске науке, а никако (злонамерних) аматера. (…)”

Овај приземни и безмерно арогантни начин вређања, ниподаштавања и клеветања („заљубљеници у прошлост, полуобразовани и примитивни ентузијасти свезналице (…) полуистине, манипулације (…) накнадна памет, квазичињенички приступ (…) злонамерни аматер (…)“) није ни иначе изузетно толерантном професору Живановићу оставио никакав избор, те је поднео тужбу суду и, наравно, добио спор.

Тешко је рећи а камоли прихватити да је Мишина овим својим памфлетом мислио и желео „да допринесе обликовању националне свести о прошлости“, али једно је сасвим сигурно – овакве изјаве увек више говоре о њиховим ауторима, него о циљним особама, чија „деконструкција“ се покушава.

Најблаже речено – јадно и жалосно.

Но тешко да је он наишао на одобравање било ког иоле познаваоца ове проблематике, мада ни једног пристојног човека, који познаје изразе, као што су то култура дијалога, васпитање, толеранција…

Ни такви напади, међутим, нису ни у најмањој мери нарушили углед или упрљали биографију професора Живановића, изузетно преданог стручњака, заслужног јавног прегаоца и доброг човека.

Он је ушао у историју, што разним Мишинама тешко да ће икада поћи за руком.

Слава ти, професоре, нека те Небески Сведржалац прими у Своје Царство Небеско и пода ти покој и спокој души.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Искра, 3. 1. 2024)


Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: