ВЕРИТАС: Годишњица страдања Срба из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. године

Првог маја 1995. године хрватске оружане снаге извршиле су агресију, под кодним називом “Бљесак“, на српску област Западна Славонија, у саставу Републике Српска Kрајина (РСK), у вријеме када је ова област била под заштитом УН-а ( UNCRO – Сектор “Запад”).

Против западнославонских Срба, са око 15.000 житеља и са око 4.000 војника, кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага. Заштитне снаге УН-а, на вријеме упозорене од стране хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје штићенике на милост и немилост агресору.

Народ западне Славоније, сјећајући се Јасеновца из ‘41. и Пакрачке Пољане из ‘91, кренуо је у егзодус према Српској. На путу према “мосту спаса” до ријеке Саве, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су клани или гажени тенковским гусјеницама.

У тој акцији, према “Веритасовим” подацима, погинуле су и нестале 283 особе, укључујући 114 цивила и 11 милиционера. Међу жртвама је 56 жена, 8 особа до 14 година и 75 преко 60 година старости. Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 156 особе. Међу несталима се води још 127 особа, међу којима је 56 цивила, укључујући и 26 жена.

Од 148 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада их је 111 идентификовано. И кад се идентификују ексхумирани а неидентификовани (37), остају непозната гробна мјеста за 90 посмртних остатака.

У тој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје ђеце, и Пакленица са 20 жртава, укључујући и брачне парове Kовачић Пантелију (77) и Верицу (68) и Вукотић Петра (76) и Десанку (70). Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара: Ранко супруга му Анђелија и њихова ђеца Горан (11) и Гордана (8), те Милутин и супруга му Цвијета и њихова ћерка Драгана (7)

Око 1.450 припадника Српске војске Kрајине (СВK) је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН-а, од којих су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину. Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласне Лоре у Сплиту.

Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.

Хрватски генерали: Лука Џанко, Маријан Марековић, Младен Kруљац и бригадир Стјепан Гашљевић, који су, по налогу, сада покојних: Фрање Туђмана, Гојка Шушка, Јанка Бобетка, Имре Аготића и Петра Стипетића, испланирали и извели акцију под звучним називом “Бљесак”, још су на слободи, овјенчани славом хрватских националних хероја.

Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, СБ је затражио од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН-а, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мјере за неиспуњавање обавеза.

Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што ни СБ УН никада Хрватској није увео казнене санкције зато што је, као чланица УН-а, извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала.

Али је зато Хашко тужилаштво, већ 25. јула 1995. године, оптужило Милана Мартића, тадашњег предсједника РСK, због тога што је 2. и 3. маја 1995. године „за одмазду издао наређење војним органима РСK да гранатирају Загреб“, усљед чега је погинуло шест цивила, јер се при том „није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата“, за које ђело га је Хашки трибунал правоснажно и осудио на 35 година затвора.

Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.

С друге стране, на загребачком Жупанијском суду, недавно су, након вишегодишњег поступка, у одсуству неправоснажно осуђени Милан Мартић, предсједнику РСK, на 7 година затвора, и Милан Челекетић, комадант СВK, на 20 година затвора, због „осветничког ракетирања хрватских градова након војно-редарствене акције Бљесак”, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења хрватске агресије и као упозорење да обуставе своју акцију на српску област под заштитом УН-а.

Хрватски судови су били много ефикаснији и у парничном поступку по тужби сестара Радмиле и Мирјане Вуковић за накнаду штете због убиства оца им Милутина, мајке Цвијете и сестре Драгане, одбивши њихову тужбу уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин већ “ратна штета”, за коју држава не одговара, уз обавезу да оне држави плате парнични трошак у износу од око 3.200 евра.

Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 25 године постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?

Београд и Бања Лука, 29.04.2020.

П Р Е Д С Ј Е Д Н И K

Саво Штрбац

Извор: ВЕРИТАС