Veljko Đurić Mišina: Uredniku „Glasa koncila“ I. Mikleniću – počistite najpre svoje dvorište

Malo-malo pa neko iz Zagreba zatraži da se arhivska građa nastala na teritoriji Hrvatske (?) vrati i pri tom optuži vlast u Srbiji da opstruiše raspodelu imovine nekadašnje zajedničke nam Jugoslavije. Najnoviji zahtev napisao je Ivan Miklenić, glavni i odgovorni urednik „Glasa koncila“, nedeljnika Rimokatoličke crkve.

Nije zgoreg da pomenem da sam do raspada SFR Jugoslavije redovno kupovao te novine u crkvi Svetih apostola Petra  i Pavla u beogradskoj Makedonskoj ulici. Sećam se da je tih godina Živko Kustić, tadašnji glavni i odgovorni urednik, povremeno učestvovao na tribinama u Beogradu. Dva-tri puta pomenuti nedeljnik posvetio mi je dovoljno prostora naročito povodom knjige Ustaše i pravoslavlje – Hrvatska pravoslavna crkva (Beograd 1989) i pominjan sam kasnije i u izvesnim feljtonima.

Ovih godina nedeljnik pratim preko interneta jer ima priloga koji me interesuju. U prvom planu me zanima istorija Rimokatoličke crkve iz vremena Nezavisne Države Hrvatske (NDH) 1941–1945. godine.

U tom kontekstu uvodni tekst Ivana Miklenića „Uz Stepinčevo 2019. Istina od temelja“, objavljen 18. februara 2019, bio mi je odveć interesantan pa sam ga pažljivo pročitao. Nisam ravnodušan prema sadržaju pa reagujem na pojedine tvrdnje. Istovremeno, moja funkcija – direktor Muzeja žrtava genocida – na neki način me obavezuje da ne smem da ga prećutim određene reči.

Prvi utisak je da Miklenić ima zavodljiv rečnik a to potvrđuje prva rečenica u tekstu: „Činjenica da sve dosadašnje hrvatske vlasti nisu uspjele isposlovati povrat povijesne građe iz srbijanskih arhiva u Hrvatsku otvara mnogo teških pitanja i o samim hrvatskim vlastima.“

Miklenić se pravi nevešt koristeći izraz „srbijanski arhivi“ jer prećutkuje da su komunističke vlasti, po svim muzeološkim i arhivističkim principima rada, počev od leta 1945, razlučile šta kome pripada od nekadašnje NDH.

Tako je, na primer, arhivska građa o vojnoj tematici pripala nekadašnjem Otseku arhive Odeljenja istorijskog (koji je formiran naredbom Josipa Broza Tita od 1. marta 1945. godine).

Arhivska struka spočitava da se određeni arhivski fondovi ne mogu da cepaju po političkoj volji. A to znači da savremena Hrvatska ne može dobiti ništa od originalne građe Nezavisne Države Hrvatske. Može dobiti samo digitalizovane kopije!

„Ipak, glede te povijesne građe koju se iz čisto političkih razloga ne želi vratiti Hrvatskoj, treba reći da za takvo ponašanje srbijanska politika može imati opravdanje samo u tome što bi hrvatski povjesničari došli do neospornih argumenata koji bi dekonstruirali pojedine povijesne ideološke i političke dogme, odnosno mitove, koje ta politika njeguje i zlorabi u zavođenju najširih slojeva srpskog naroda“ – ističe Miklenić.

Hajdemo da ga malo podučimo: o nadbiskupu zagrebačkom Alojziju Stepincu istovremeno znamo mnogo i malo! Zavisi od toga šta nas interesuje.

Mene lično interesuje da pročitam pismo koje je uputio svom nadbiskupu Franjo Žužek, župnik u Glini o prekrštavanju pravoslavnih Srba koje je on obavio i klanju u njihovoj crkvi, koje su obavile ustaše.

Želeo bih da pročitam još i pisma Juraja Paršića, župnika u Jasenovcu, koje je pisao svom nadbiskupu, sa posebnim osvrtom na priče koje je on slušao od ustaša koji su bili na službi u koncentracionom logoru.

Ovo tražim jer bi mogli zajednički, mi Srbi i oni Hrvati, da dekonstruišemo mit o nevinosti i nečinjenju nadbiskupa zagrebačkog posle vesti o velikim zločinima. Doduše, ne tražim da se ta pisma daju Srbima, potomcima stradalih u Glini i Jasenovcu koji su svoja utočišta 1995. godine potražili u Srbiji, tražim samo u digitalizovanoj formi!

„Kad bi u toj povijesnoj građi bilo išta kompromitujuće za hrvatski narod, ideolozi velikosrpske politike davno bi već iskoristili i to proširili u svaki kutak kugle zemaljske“, naglašava Miklenić u nastavku uvodnika.

Kao školovani istoričar koji je pregledao na hiljade dokumenata nastalih u vremenu NDH, koje su koristili i citirali, na primer, Šime Balen, Bogdan Krizman, Fikreta Jelić Butić…, želim samo da zapitam: Da li se posle svega šta su desetine i desetine hiljada pripadnika hrvatskog naroda, organizovanih i neorganizovanih u razne formacije i grupe, učinili nad pripadnicima srpskog naroda i njegovom civilizacijom, a što je odavno objavljeno u radovima štampanim u Zagrebu, još uvek potrebno pominjati nekakvu velikosrpsku politiku?

Na kraju iskrena poruka uredniku Mikleniću: Počistite najpre svoje dvorište pa onda prigovarajte drugima!

Izvor: Između sna i jave