Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Вељко Ђурић Мишина: Докле ћете, бре, да држите лекције о ономе што не знате?

Најбројнија је група оних критичара који воле да другима држе лекције. Волео би да за почетак од таквих чујем одговор на питање: Шта је дотични урадио да се направи списак страдалника из његовог родног места

Проф. др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида
Проф. др Вељко Ђурић Мишина,
директор Музеја жртава геноцида

Од времена почетка распада Југославије 1991. године па до данас у јавности се оглашавају нови тумачи прошлости, нарочито српске, са обиљем неутемељених података, уз кривљење прихваћених чињеница и голим лажима. Њихове омиљене теме су Срби из периода Винчанске културе, ратне жртве (са посебним освртом на Јасеновац)…

Немам намеру да расправљам са мноштвом разноразних скрибомана и универзалних зналаца свега и свачега. Реаговао сам и то ћу чинити убудуће само на тврдње из области којом се бавим више од три деценије.

Ја сам завршио студије историјских наука на београдском Филозофском факултету, докторат „Српска православна црква 1941-1945. године“ одбранио сам на новосадском Филозофском факултету. Библиографија мојих радова је средње дужине. Више од три деценије посветио сам истраживању новије историје Српске православне цркве и страдању српског народа…

Радио сам као професор у основној школи, гимназији, на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, водио Институт за српску културу у Лепосавићу, сада водим Музеј жртава геноцида. Није моје да поредим шта је Музеј урадио пре мог доласка са оним што је учињено у последњих четири-пет година. Узгред, увећан је број издања и пригодних тематских изложби, започета продукција дугометражних документарних филмова…

Повремено сам реаговао на свакојака тврђења разноразних „познавалаца“ историје, а да се при том нисам освртао на њихова стручна и научна звања. На жалост, мада сам прижељкивао, најмање сам се спорио о, на пример, методологији истраживања, са школованим историчарима. Углавном сам спорио тврдње стоматолога, медицинара, правника, инжењера машинства. Те полемике су доступне на разним порталима на интернету и после читања лако је просудити ко је био у праву.

Музеј жртава геноцида (узгред, нисам му ја дао име већ правник дипломата др Милан Булајић) регистрован је 27. јануара 1995. године у Крагујевцу (тако је одлучила ондашња политичка елита), добио је канцеларије у Београду, Трг Николе Пашића 11/III, и ту је стваран документациони центар са архивским и музејским збиркама, библиотеком. Не желим да улазим у разматрање зашто ниједна власт није желела да се разрешава основни проблем једне такве институције већ ју је препустила тихом таворењу! Своје планове обзнанио сам одмах по постављењу 2013. године, али су готово сви напори за решавање поставке и депоа и права на више школованих остајали без одговора. Урадио сам у областима у којима сам то могао: у издаваштву, пригодним тематским изложбама, документарним филмовима…

Прошле године Музеј жртава геноцида, поводом 75-огодишњице велике трагедије српског народа Козаре, приредио је малу изложбу која је подсетила на зло Јадовна, Јасеновца, Козаре и Сајмишта. Галеријски простор предузећа „Прогрес“ диктирао је садржај поставке. Наравно, да на тако ограниченом простору није могуће приказати оно што је било у наслову. Изложбе је била корисна и вредна помена због чињенице да је први пут за протеклих 75 година у београдској Кнез Михаиловој улици поменута трагедија у Јадовну, Јасеновцу, Козари и Сајмишту. Ипак, на тако ограниченом простору показали смо оригиналне музејске предмете за које многи никада нису могли ни да помислио да постоје! Имајући у виду контролисану информативну сферу жељну секса, дроге и музике у ријалити програмима и штампаним таблоидима, оваква поставка није забележена ни у једном медију. То се одразило и на бројност посетилаца.

Питање жртава рата је болно питање које је, чини ми се, и даље остављено отвореним будућим покољењима. Тако је и са тврдњама о жртвама српског народа које је поднео у Великом или Првом светском рату 1914–1918. године. Постоје званични подаци припремљени за мировну конференцију. Познато је да се у жељи да се добије обилнија ратна одштета, преувеличавају бројеви. Тако је поступила и делегација Краљевине Србије на конференцијама у Паризу с тврдњом о страдалој трећини свог становништва. Нажалост, та уопштена тврдња се понавља и дан-данас. Кад упитате за конкретне чињенице о, на пример, губицима села у коме је саговорник рођен, или одређене војне формације, нећете добити задовољавајући одговор.

Слично се може говорити и о жртвама Другог светског рата, Јадовна, Јасеновца, Козаре, Сајмишта, Сремског фронта, партизанских злочина при крају рата…

С обзиром на потребу и обавезу да се с времена на време огласим на одређеним интернет порталима са текстовима о спорним питањима новије историје, често погледам реакције оних који су „прочитали“ мој прилог. У знатној мери коментари немају везе са основном темом, понеко напише критичке реченице, најмање је оних који напишу користан коментар. Ипак, најбројнија је група оних критичара који воле да другима држе лекције. Волео би да за почетак од таквих чујем одговор на питање: Шта је дотични урадио да се направи списак страдалника из његовог родног места?

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Шта стоји иза Колиндине идеје о бројању жртава Јасеновца …

Још једном о броју жртава у Јасеновцу | Јадовно 1941.

Вељко Ђурић Мишина: Још једном о Јадовну и Јасеновцу …

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

3 Responses

  1. Самохвалисавац који ништа није урадио на пописивању Србских жртава. Не знам шта раде у Министарству културе и зашто се овај човек толерише.

  2. Човек је сад почео да се свађа са коментарима? Нешто није у реду са њим.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: