Veljko Đurić Mišina: Dokle ćete, bre, da držite lekcije o onome što ne znate?

Datum objave: sreda, 23 maja, 2018
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Najbrojnija je grupa onih kritičara koji vole da drugima drže lekcije. Voleo bi da za početak od takvih čujem odgovor na pitanje: Šta je dotični uradio da se napravi spisak stradalnika iz njegovog rodnog mesta

Prof. dr Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja žrtava genocida
Prof. dr Veljko Đurić Mišina,
direktor Muzeja žrtava genocida

Od vremena početka raspada Jugoslavije 1991. godine pa do danas u javnosti se oglašavaju novi tumači prošlosti, naročito srpske, sa obiljem neutemeljenih podataka, uz krivljenje prihvaćenih činjenica i golim lažima. Njihove omiljene teme su Srbi iz perioda Vinčanske kulture, ratne žrtve (sa posebnim osvrtom na Jasenovac)…

Nemam nameru da raspravljam sa mnoštvom raznoraznih skribomana i univerzalnih znalaca svega i svačega. Reagovao sam i to ću činiti ubuduće samo na tvrdnje iz oblasti kojom se bavim više od tri decenije.

Ja sam završio studije istorijskih nauka na beogradskom Filozofskom fakultetu, doktorat „Srpska pravoslavna crkva 1941-1945. godine“ odbranio sam na novosadskom Filozofskom fakultetu. Bibliografija mojih radova je srednje dužine. Više od tri decenije posvetio sam istraživanju novije istorije Srpske pravoslavne crkve i stradanju srpskog naroda…

Radio sam kao profesor u osnovnoj školi, gimnaziji, na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini, vodio Institut za srpsku kulturu u Leposaviću, sada vodim Muzej žrtava genocida. Nije moje da poredim šta je Muzej uradio pre mog dolaska sa onim što je učinjeno u poslednjih četiri-pet godina. Uzgred, uvećan je broj izdanja i prigodnih tematskih izložbi, započeta produkcija dugometražnih dokumentarnih filmova…

Povremeno sam reagovao na svakojaka tvrđenja raznoraznih „poznavalaca“ istorije, a da se pri tom nisam osvrtao na njihova stručna i naučna zvanja. Na žalost, mada sam priželjkivao, najmanje sam se sporio o, na primer, metodologiji istraživanja, sa školovanim istoričarima. Uglavnom sam sporio tvrdnje stomatologa, medicinara, pravnika, inženjera mašinstva. Te polemike su dostupne na raznim portalima na internetu i posle čitanja lako je prosuditi ko je bio u pravu.

Muzej žrtava genocida (uzgred, nisam mu ja dao ime već pravnik diplomata dr Milan Bulajić) registrovan je 27. januara 1995. godine u Kragujevcu (tako je odlučila ondašnja politička elita), dobio je kancelarije u Beogradu, Trg Nikole Pašića 11/III, i tu je stvaran dokumentacioni centar sa arhivskim i muzejskim zbirkama, bibliotekom. Ne želim da ulazim u razmatranje zašto nijedna vlast nije želela da se razrešava osnovni problem jedne takve institucije već ju je prepustila tihom tavorenju! Svoje planove obznanio sam odmah po postavljenju 2013. godine, ali su gotovo svi napori za rešavanje postavke i depoa i prava na više školovanih ostajali bez odgovora. Uradio sam u oblastima u kojima sam to mogao: u izdavaštvu, prigodnim tematskim izložbama, dokumentarnim filmovima…

Prošle godine Muzej žrtava genocida, povodom 75-ogodišnjice velike tragedije srpskog naroda Kozare, priredio je malu izložbu koja je podsetila na zlo Jadovna, Jasenovca, Kozare i Sajmišta. Galerijski prostor preduzeća „Progres“ diktirao je sadržaj postavke. Naravno, da na tako ograničenom prostoru nije moguće prikazati ono što je bilo u naslovu. Izložbe je bila korisna i vredna pomena zbog činjenice da je prvi put za proteklih 75 godina u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici pomenuta tragedija u Jadovnu, Jasenovcu, Kozari i Sajmištu. Ipak, na tako ograničenom prostoru pokazali smo originalne muzejske predmete za koje mnogi nikada nisu mogli ni da pomislio da postoje! Imajući u vidu kontrolisanu informativnu sferu željnu seksa, droge i muzike u rijaliti programima i štampanim tabloidima, ovakva postavka nije zabeležena ni u jednom mediju. To se odrazilo i na brojnost posetilaca.

Pitanje žrtava rata je bolno pitanje koje je, čini mi se, i dalje ostavljeno otvorenim budućim pokoljenjima. Tako je i sa tvrdnjama o žrtvama srpskog naroda koje je podneo u Velikom ili Prvom svetskom ratu 1914–1918. godine. Postoje zvanični podaci pripremljeni za mirovnu konferenciju. Poznato je da se u želji da se dobije obilnija ratna odšteta, preuveličavaju brojevi. Tako je postupila i delegacija Kraljevine Srbije na konferencijama u Parizu s tvrdnjom o stradaloj trećini svog stanovništva. Nažalost, ta uopštena tvrdnja se ponavlja i dan-danas. Kad upitate za konkretne činjenice o, na primer, gubicima sela u kome je sagovornik rođen, ili određene vojne formacije, nećete dobiti zadovoljavajući odgovor.

Slično se može govoriti i o žrtvama Drugog svetskog rata, Jadovna, Jasenovca, Kozare, Sajmišta, Sremskog fronta, partizanskih zločina pri kraju rata…

S obzirom na potrebu i obavezu da se s vremena na vreme oglasim na određenim internet portalima sa tekstovima o spornim pitanjima novije istorije, često pogledam reakcije onih koji su „pročitali“ moj prilog. U znatnoj meri komentari nemaju veze sa osnovnom temom, poneko napiše kritičke rečenice, najmanje je onih koji napišu koristan komentar. Ipak, najbrojnija je grupa onih kritičara koji vole da drugima drže lekcije. Voleo bi da za početak od takvih čujem odgovor na pitanje: Šta je dotični uradio da se napravi spisak stradalnika iz njegovog rodnog mesta?

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Šta stoji iza Kolindine ideje o brojanju žrtava Jasenovca …

Još jednom o broju žrtava u Jasenovcu | Jadovno 1941.

Veljko Đurić Mišina: Još jednom o Jadovnu i Jasenovcu …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

3 komentara za Veljko Đurić Mišina: Dokle ćete, bre, da držite lekcije o onome što ne znate?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top