“Velikosrpska agresija”, “jasenovački mit”, “križni put” i druge jezičko-političke obmane bez jasnog odgovora

Datum objave: nedelja, 11 februara, 2018
Veličina slova: A- A+

Preuzeću na sebe sve kritike zbog toga što dajem sebi pravo da kao lekar analiziram jedno jezičko pitanje. Stoga članak pišem kao refleksiju uticaja izopačenih termina na prosečnog građanina Srbije. „ Na početku beše reč“ je jedan od najčešće korišćenih citata u istoriji. Značaj reči nije potrebno objašnjavati. Ključno pitanje je da li su svi akteri na srpskoj medijskoj sceni svesni posledica koju pojedine reči izazivaju?

Kao mladić zapazio sam kod profesora istorije, Hrvata iz Hercegovine, Elezovića, posebnu strast dok je govorio o „velikosrpskoj ideji“, lukavoj izmišljotini Kalajevske ere „KK“ monarhije, kasnije zdušno prihvaćene od komunista koji su je neštemice koristili zajedno sa još jednom kovanicom iz toga vremena – „velikosrpska buržoazija“. Pokazalo se kroz vreme da osim neformalnog „načertanija“ i novovremenskog radikalskog laprdanja ova „ideja“ zapravo nikad nije bila institucijalizovana od strane srpske države. Ali zato dobro služi neprijateljima srpstva kao zavesa za prikrivanje i uvek aktuelno opravdanje za njihova zlodela. Tako se „velikosrpskom hegemonijom“ pravdaju napori ND Hrvatske da istrebi Srbe, a „velikosrpska agresija“ utemeljena na Miloševićevom populističkom govoru  na Gazimestanu redovna je mantra hrvatskih državnika. Pri tome niko ne pita zašto je Tuđman osnovao, 10. 04.1991. godine – gle čuda, pa onda naoružao i postrojio 800 pripadnika ZNG, 28.05. 1991. godine na Maksimiru, a potom izdao komandu „napad na vojarne“ i sprovodio druge konkretne oružane mere usmerene protiv Srba u Hrvatskoj. Velikohrvatska ideja sadržana u Starčevićevim delima, Pavelićevoj teoriji (17 tačaka) i praksi ali i u delovanju današnje Hrvatske države ne spominje se u javnom diskursu. Dok hrvatska državna i crkvena vlast bez ikakvog stida govori o „velikosrpskoj agresiji“ nema nikoga da pita koja li je to država onomad zauzela celu BiH i deo Srbije čim  joj se pružila prilika? Na ovome se istrajava čak i nakon haške presude hrvatskom ratnom rukovodstvu za udrduženi zločinački poduhvat.

Da se vratim rečima iz doba indoktrinacije komunizmom. Dobro nam je poznata floskula „žrtve fašističkog terora“. Godinama korišćena uravnilovka koja u duhu srpskog mondijalizma uspešno razvodnjava ulogu poznatog krivca stavljajući konkretna zlodela u ravan sa npr. elementarnom nepogodom. Posebno bih se osvrnuo na žalostan izraz „deca Kozare“ korišćenom za male srpske mučenike stradale u Drugom svetskom ratu. Kada se kaže „deca Kozare“ pre će se pomisliti da se radi o potomstvu, Bože me sačuvaj, grana i bukovih stabala a ne o nedužnoj srpskoj dečici, voljenoj od svojih roditelja, kojima su na svirep način životi oduzimani. Ništa manje nije uvredljiv termin „okupatorske sluge“ koji je korišćen za pripadnike različitih nacističkih vojski i režima na terenu Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Na njemu se vidi sva moć laži i podvale, jer se neko ko je držao sve poluge vlasti (npr. od sabora, saobraćajne infrastrikture, medija, oružane sile, naučnih i obrazovnih institucija itd), dakle bio doslovice gospodar života i smrti preimenuje u slugu? dakle nekoga u posilnom položaju, koga treba sažaljevati, kome treba pomoći da se spasi ropstva.  Manje poznat izraz „Drinskih mučenica“ primer je uspešne realizacije propagande kojom se končina pet katoličkih monahinja koristi da bi se zamaglio masakr Francetićeve „Crne legije“ nad imenom i prezimenom utvrđenih više od 5000 srpskih civila na području Starog Broda kod Višegrada.

Staru laž nasleđuje nova, jezičkim lukavstvima kao da nema kraja. Falsifikatori istorije besramno govore o „jasenovačkom mitu“, ustaše i domobrani likvidirani posle prekog suda postaju žrtve i paćenici na, ni manje ni više nego „križnom putu“. S druge strane mit ispleten oko tobožnje odbrane Hrvatske u Vukovaru stavljen je na pijedastal božanstva „domovinskog“ a ustvari građanskog rata. Vrhunac licemerja ogleda se u reči „branitelj“ koja se upotrebljava za pripadnika hrvatskih oružanih snaga u poslednjem ratu. Da li je uopšte neko primetio u kom času je do tada korišćen termin „bojovnik“ (koji su oni sami ustanovili) zamenjen rečju „branitelj“? Ko god je to uradio, napravio je to sa jasnim ciljem abolicije hrvatskih vojnika u građanskom ratu. Pita li se neko koga je branio „branitelj“ iz 111 Riječke brigade HV oko Bosanskog Broda i Ribnika ili iz „branitelj“ iz 114 Splitske brigade HV oko Drvara itd. Kristalno je jasno da svako ko koristi reč branitelj za vojnika HV prihvata tumačenje da je srpska vojska izvršili agresiju na nedužnu Hrvatsku. Žalosno je što je ta reč uopšte ikad u tom kontekstu izgovorena u Srbiji. Ako ništa drugo Srbi imaju mogućnost (u krajnjoj liniji zasnovanu na reciprocitetu) da hrvatske reči prevode na svoj jezik. Ako se muzika prevodi u glazbu, poternica u tjeralicu, municija u strijeljivo (sve te reči nisu bile u upotrebi pre Tuđmanove ere) koja to sila sprečava Srbe da reč branitelj ne prevedu? Molo bi se reći palitelj, rušitelj, ili izgonitelj, ili prosto hrvatski vojnik, ali nikako branitelj. Uostalom, u srpskom jeziku se koristi reč branilac za onog koji nešto ili nekog brani.

O ovoj temi bi se moglo navesti još mnogo primera, starih i novih, koji niču kao pečurke posle kiše. Ja do sada nisam primetio da se neko u Srbiji sa uspehom suprostavlja nesmotreno uvezenim leksičkim podvalama. Najdelotvornije bi bilo da se oglase stručnjaci iz oblasti srpskog jezika i da pomognu u rasvetljavanju ove veoma štetne pojave. Uvredljive reči bi trebalo detaljno razobličiti,  a onima koji ih koriste jasno ukazati da to rade na srpsku štetu. Nema sumnje da bi se stručno, metodološki mogla utvrditi tačna rešenja u svakom konkretnom slučaju. Zatim bi trebalo pronaći načine da se ovaj problem približi građanstvu, a posebno poslenicima u medijima, prosveti, državnim organima i političarima, jer je njihova odgovornost najveća. Dušebrižnici će zasigurno reći da su ovi predlozi poziv na cenzuru, a ustvari, bi se radilo o odgovornoj jezičkoj politici. Pasivno prihvatanje sadašnjeg stanja jeste potpomaganje u obmani svih, naročito mlađih naraštaja. Kao što je bilo u slučaju opisanom na početku ovog teksta.

Miloš Stojanović

Autor je doktor medicinskih nauka, koji živi u Norveškoj

Izvor: NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top