Велика антиратна прича: Сиромашни сељак бежао 2600 км од Хитлеровог зверског лудилa

Пре свега, треба се упознати са капларом Брандхубером. Он није био класичан пример дезертера који хвата прву прилику за бег. Напротив, као скроман и послушан фармер из аустријског села Ла ан дер Таја, на граници са данашњом Чешком, Брандхубер је био искусан солдат и у вермахту је већ прошао три ратне године у Чехословачкој, Француској и Пољској.

Тачно 10 дана пре но што ће осванути као дезертер у Швајцарској, каплар Брандхубер се налази читавих 2.600 километара даље ка истоку, безнадежно заглављен у снегу на минус 40 степени у Александровки, 400 километара јужно од Москве.

„Е сад ми је стварно доста!“

„Велика хладноћа, снежне мећаве. Стојимо већ други сат и чекамо господина натпоручника… Али узалуд. Њега нема, али је дошао господин поручник и наредио да одведу једног војника који се усудио да се пожали што толико дуго стојимо на хладноћи. Е сад ми је стварно доста!“, написао је Брандухбер у свом дневнику чији се исечци сада чувају у аустријским историјским архивима.

Руку и ногу крутих од хладноће, Брандхубер се искрао из свог батаљона, који би, међу осталима, требало да оствари Хитлервоу геноцидну идеју о затирању Словена и Јевреја. С комадом хлеба и пушком пешачи назад на исток, ка граду Орелу. После 15 километара застао је и појео хлеб, па у снегу закопао пушку, метке, гас маску и војничку торбу.

Двапут Руси помажу

У наредних 10 дана одбегли каплар Брандухбер ће неким чудом успети да пређе 2.600 километара кроз окупирану Европу до безбедности неутралне Швајцарске. На том путу ће га двапут зауставити немачке патроле, које је успео да насамари, а двапут ће му, на његово изненађење, помоћи управо они људи на чије се тотално уништење Адолф Хитлер заклео приликом инвазије Совјетског Савеза – Руси.

„Стигавши у Орел тражим смештај, војници ме одбијају. Одлазим код (заробљених) Руса и на моје изненађење љубазно ме примају. Чак могу да изујем чизме, које већ три недеље нисам скидао“, пише Брандхубер, а касније описује свој пут даље на запад, ка Пољској:

„У замену за два пакета дувана, машиновођа ми дозвољава да се сместим код њега у кабину. У поноћ стижем у Варшаву, иако је машиновођа био Рус.“

Брандхубер на свом путу пролази кроз данашње Русију (Александровка – Орел), Белорусију (Гомељ – Минск – Брест-Литовск), Пољску (Варшава), Чешку, Аустрију (Беч – Инсбрук – Блуденц – Фелдкирх), Немачку и, коначно, Швајцарску (Букс). Много се сналазио, мало је имао среће. Понекад је изгледало као дечија игра, али у којој је улог био његов живот. Добро је знао шта га чека ако га СС ухвати.

„У 15.32 креће воз за Беч. Улазим и остајем у ходнику, али после краћег времена долази контрола. Прелазим у следећи вагон и онај испред њега. На једној станици сиђем и поново уђем позади. То сам морао да поновим четири пута“, описао је Брандхубер.

Здрава сељачка логика

После пређених 2.600 километара са свега три километра хлеба, што је касније поносно истицао као „рекордан успех“, Брандхубер је швајцарским истражитељима описао зашто је дезертирао. Његове речи су шокирале Швајцарце више него његово невероватно путовање.

Јер, дословце сви остали остали немачки дезертери су причали романтизоване приче како нису кукавице, већ тобоже велики нацистички ратни хероји који су из разних разлога нерадо морали да беже из јединица. Сви, осим Брандухубера. Он једини – једини! – у свом исказу није имао ни трага нацистичке митологије или немачког ратног јуначења.

Укратко, Брандхубер није желео да служи у окупаторској војсци. Био је згрожен нацистичком бруталношћу, дивљачким разарањем белоруских и руских градова и геноцидом над Јеврејима, којем је сведочио на путу кроз Орел. Није хтео да без икаквог разлога убија људе налик себи, жене и децу.

„Све ми је то изгледало превише глупо“, објаснио је Брандхубер здравом, сељачком логиком забезекнутим Швајцарцима.

Издаја у кругу породице

Оно што нама данас изгледа нормално, у нацистичкој ратној хистерији 1942. године је било незамисливо, па се на овом месту треба изместити из комфора 21. века како бисмо разумели колики је изузетак био Антон Брандхубер.

Можда зачуђује, али вермахт није имао много дезертера, упркос политичком лудилу у Немачкој, упркос зверским масакрима Јевреја и Словена, упркос леденој руској зими која је убијала војнике на минус 40 степени, без хране и топле одеће.

Масовна дезертерства су спречавале управо породице војника, јер је немачко друштво било оковано митом о „убоду у леђа“, према којем царска Немачка у Првом светском рату није била војнички поражена, већ је капитулирала због масовне издаје у позадини.

Мозгова испраних Гебелсовом пропагандом, Немци су били одлучни да се „убод у леђа“ не понови и чак су забележни случајеви да су очеви и мајке пријављивали синове дезертере СС-у или Гестапоу. И сам Брандхубер, иако га је у једном тренутку бекства „само два сата делило од моје куће и четири ујака“, није хтео никог да посети „да нико не би посумњао“.

Зато ће Антон Брандхубер, као светли изузетак разума међу немачким дезертерима у Другом светском рату, остати предмет интереса историчара све до смрти.

Историчар Николас Старгард ће га због оне реченице „Све ми је то изгледало превише глупо“ упоредити са добрим војником Швејком, главним јунаком незавршеног, али култног антиратног романа чешког писца Јарослава Хашека.

Прича има срећан крај

Брандхубер је после рата добио оно због чега је прешао 2.600 километара – свој стари живот. Вратио се на своју породичну фарму у селу Ла ан дер Таја, са три коња, седам крава, 12 прасића и осам хектара земље.

„Ту је одрастао и ту сте 87-годишњег Брандхубера још могли наћи у лето 2001. године, уздржаног као и увек. Када је млади немачаки историчар дошао да га интервјуише није имао ништа да дода исказу којег је дао швајцарској војсци пре 59 година“, пише историчар Николас Старгард у својој књизи „Немачки рат“, о судбинама обичних људи у нацистичком рајху за време Другог светског рата.

Добри војник Антон Брандхубер је спокојан умро 28. августа 2005. године. Његово невероватно путешествије и антиратна порука живе и данас. На жалост, оно што је њему пре 75 година изгледало глупо, и дан-данас је многим људима сасвим нормално.

(blic.rs)

Извор: СРБИН ИНФО