Ведрана Рудан: Жалите за права Афроамериканаца, а заборављате како су у Хрватској, Срби постали црнци преко ноћи

Па ипак су данас и овдје у „демократској“ и „сувереној“ и „еуропској“ и „цивилизираној“ Хрватској суци Високог прекршајног суда заузели став да је фашистички поздрав прихватљив. Прихватљиво је грубо вређање хрватских црнаца и бијелаца који нису расисти.

Текст је објављен на њеном блогу, а ми га преносимо у целости.

Да сам лакозапаљива женска баш бих била срећна ових дана. Читав је „цивилизовани свет“ на ногама. Лјуди ступају улицама свих свјетских градова и „боре се“ против расне сегрегације. У овој се причи урла, држи говоре и транспаренте, дижу руке у ваздух да би се помогло црнцима, ма где били, у борби за њихова људска права.

Црнци, ма где били, у Америци, Аустралији, Британији, Француској…желе „само“ једно. Равноправност с белцима. Далеко би ме одвело кад бих кренула набрајати имена свих „великих“ људи данашњице који их подржавају, неки чак уплаћују милионе долара који ће бити уложени у…Шта? Даљу борбу за црначка права? Нове протесте? Отварање радних места на неодређено време само за црнце? Изградњу државних станова широм света у којима ће црнци живјети к’о људи и плаћати ниску станарину?

Не. Нико не зна у шта ће се потрошити лова, нитко и не поставља то питање јер је питање глупо онолико колико би могао бити глуп и одговор. Ми стари нагледали смо се протеста„који ће променити свијет“ и иза којих више „никад ништа неће бити исто“. Зато не верујем у промене. Док свет овога трена „гори“ или „тиња“, зависи о медију који пише о протестима, питам се питам, шта је то расизам?

Како би било једноставно кад би расизам био само мржња белаца према црнцима. Онда бисмо се ми Хрвати или ипак прецизније, онда бих се могла ја Хрватица дићи на задње ноге и згрожена „урлати“ преко Фејса против јебених белаца који се у Америци вековима иживљавају над црнцима. Нажалост, то није то.

Ја сам се с расизмом у пуном сјају први пут у животу сусрела у Хрватској за време прошлог рата. Одједном смо „ми“ били „своји на своме“, а „они“ су, иако су с нама живели вековима, постали „људи чудна имена“. Преко ноћи су Јован, Десанке и Жика постали црнци.

Не, не, немојте ме зајебавати и говорити ми како су нас они напали, ми смо се бранили, нисмо ми напали њих, они су напали нас… Не говорим вам о ратницима и ратним злочинцима. Говорим вам о својим суседима, женама, деци, мушкарцима који су се чак борили на „нашој“ страни. Ништа им није помогло. Као што ни ови протести неће помоћи црнцима да постану белци.

Јово је постао црнац, Десанка је постала црнкиња, Жика из моје улице променио је име, али смо сви знали да је нови Антонио стари Жика. Дакле црнац, дакле смеће, дакле, убиј, убиј… У Хрватској ни један црнац није смио добити посао у државној служби, онако како га данас бијелац не може добити у Јужноафричкој Унији. Сећам се како је једнога дана новинарима Радио Ријеке, црнцима, забрањен улазак у зграду и данас угледне ријечке јавне куће.

А шта ћемо с поздравом За дом спремни? Сигурни сте да та прича нема везе с положајем црнаца у Америци? За дом спремни је био службени поздрав у фашистичкој НДХ у којој су владали расни закони. Не постоји данас и овдје нитко тко то може порећи. Па ипак су данас и овдје у „демократској“ и „сувереној“ и „еуропској“ и „цивилизираној“ Хрватској суци Високог прекршајног суда заузели став да је фашистички поздрав прихватљив. Прихватљиво је грубо вређање хрватских црнаца и бијелаца који нису расисти.

Извор: ИН4С