Василије Крестић: Недостојна трговина жртвама геноцида

Патријарх се оглушио о молбу историчара да на место председника Управног одбора Музеја жртава геноцида уместо епископа Јована постави другог владику.

O фалсификовању историје и фалсификаторима (2)

Неколико српских историчара имало је прилику да његову светост, патријарха Порфирија, у личном сусрету упозна с понашањем владике Јована и његовим ставовима који се тичу почињеног геноцида над Србима у НДХ. Патријарх је том приликом замољен да поради на томе да на место председника Управног одбора Музеја жртава геноцида уместо епископа Јована постави другог владику. Патријарх се оглушио о ту молбу историчара, који, као озбиљни научници, не могу да се сагласе с неодговорним, политикантским, с научног, моралног и националног становишта неприхватљивим иступима владике Јована.

Етика „представника народа“

Ако истински хоћемо да разјаснимо питање: шта се данас дешава у Србији кад је реч о геноциду над Србима у НДХ, поред већ саопштених чињеница морамо додати још неколико података о томе како се понаша наша држава. Као драстичан пример може да послужи дешавање у Народној скупштини Србије, када је на дневном реду било постављено питање прихватања „Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватске (1941‒1945) и проглашења 28. априла за Дан геноцида над Србима у 20. веку“. Тај захтев и предлог групе посланика, на велико и непријатно изненађење јавности, Скупштина није прихватила. Госпођа Смиља Тишма, најстарија посланица Скупштине, у младости заточеница Јасеновачког логора, пуна грозних виђења и сећања из тог пакла на земљи, доживела је френетичне аплаузе после излагања и залагања да Скупштина изгласа поменуту Резолуцију. Међутим, већина посланика приликом гласања није се изјаснила за њен предлог, иза којег је стала мања група посланика. Симптоматично је то да је госпођа Тишма после свог излагања добила френетичне аплаузе већине посланика, а онда су јој ти исти представници народа ускратили поверење и нису гласали за њен предлог. Поставља се питање шта стоји иза тог и таквог двојаког односа представника нашег народа у Скупштини Србије. Шта их и ко их спутава да се приликом гласања понашају као и приликом френетичног аплаудирања? Да ли се они некога или нечега боје? Да ли се таквим понашањем некоме удварају? Да ли мисле да ће одлуком да не гласају за Резолуцију и за проглашавање Дана геноцида над Србима у 20. веку од некога стећи симпатије и поштовање? Да ли је могуће да немају храбрости да попу кажу поп, а бобу боб? Да ли је могуће да нису спремни, да се не осећају обавезним да као људи и представници народа, као хришћани изгласавањем Резолуције и Дана геноцида над Србима у 20. веку искажу поштовање недужним жртвама? Каква је то „велика политика“ Србије којој је циљ да се занемаре и забораве недужне српске жртве пострадале у геноциду 1941‒1945. године?

Огрешење о мученике и трговина с жртвама

Кад имамо у виду овакво понашање народних посланика, нема разлога да се питамо зашто Влада Србије и њено надлежно министарство на чело Музеја жртава геноцида именује личности које су, под руководством и ауторитетом владике пакрачко-славонског, спремне да раде на умањивању броја жртава геноцида у Независној Држави Хрватској. Из свега реченог јасно је да између представника СПЦ и политичког руководства Србије, кад је реч о геноциду над Србима у Хрватској и спремности да се, не из научних већ из извесних политичких разлога, ревидира наша историја, постоји својеврсна корелација, која је по српске националне интересе ружна, тужна и, што је најгоре, веома штетна.

Немам намеру да било чиме подстичем и поджарујем мржњу и зле страсти, али као историчар осећам обавезу да кажем неколико речи о томе како се у Србији ми данас односимо према великим мученицима који су пострадали у геноциду почињеном у Независној Држави Хрватске. Њих се сетимо повремено, приликом неких јубиларних датума, и онда се церемонијално, тек тако да формално према њима одужимо дуг и покажемо да их нисмо заборавили, да их поштујемо и волимо. Сетимо их се и онда кад нас браћа Хрвати, а то није ретко, неким непочинством прозову и увреде. Онда им узвратимо помињањем злочина који су починили да бисмо им запушили уста. Иначе, у последње време, наши званичници се труде да прећуткивањем геноцида стекнемо љубав оних који и даље следе политику геноцида. У неким приликама новцем покушавамо да купимо љубав оних који нису прикривали своју мржњу према нама. Чинимо то тако што улажемо новац у обнављање руинираних здања која су припадала познатим хрватским србомрсцима, који су нам својевремено претили да неће бити довољно ужади за вешање Срба. Уверљиви су докази да држави из одређених политички разлога није стало до научно проверених чињеница, да је спремна да тргује недужним жртвама. Они који у име државе чине те и такве фалсификате, а у томе главну улогу има Музеј жртава геноцида (државна установа Србије), одликовани су ове године Сретењским орденом. То је још један несумњив доказ да држава, из својих политичких разлога, које сам већ поменуо, стоји иза те нимало часне фалсификаторске работе.

Због таквог односа према жртвама геноцида Хрвати нам се подсмевају и злурадо истичу да српски политичари и Српска православна црква полако одустају од „српског мита“.

Жалосна је чињеница да се поново, као у време комунизма, поигравамо с јасеновачким и другим жртвама, пострадалим широм Павелићеве независне државе. Наши политичари, којима је стало до тога да постанемо пуноправни чланови Европске уније, спремно тргују нашим жртвама. Они свесно смањују број пострадалих и, слично Фрањи Туђману, умањују број жртава не би ли тиме одобровољили хрватске политичаре да нам не праве сметње при уласку у Европску унију.

У тој нечасној политикантској работи учествује и наша црква, посредством свог представника, који је председник Управног одбора Музеја жртава геноцида. Тај представник наше цркве у Музеју жртава геноцида игнорише историјске чињенице и покушава да оправда загребачког митрополита Алојзија Степинца. Настоји да умањи његова злодела и да нам га представи у сасвим прихватљивом људскијем, хришћанскијем и хуманијем облику него што је био.

Неки наши првосвештеници у последње време нас подучавају да се молимо за душе наших крвника. Покушавају да нас убеде да усташки кољачи и нису Хрвати, јер су се својим злочинима искључили из хрватског националног корпуса. То је политичка игра на коју не бисмо смели да наседнемо. Нису наши првосвештеници позвани да усташке крвнике искључују из хрватског националног корпуса. То би могла да уради Хрватска римокатоличка црква. Међутим, она на тако нешто није спремна. Римокатолички недељник „Глас концила“ о овом питању је написао да сва злодела, сви злочини, као и геноцид из 1941‒1945. године почињени за добро хрватске мисли, имају своје оправдање, јер „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине“.

Хрватска се не одриче усташа

Из овога се јасно види да се Хрватска римокатоличка црква не одриче усташа – злочинаца, зато што су они злочине чинили „за добро хрватске мисли“, тј. за велику, верски (римокатолички) и етнички чисту хрватску државу. Не без разлога морамо да се запитамо: зашто нас наша црква, крај оваквог става Римокатоличке цркве, подучава да се молимо за душе оних који су нас клали само зато што смо Срби, Јевреји и Роми, што нисмо римокатолици?

Због наше неодговорне и нерационалне политике која се тиче геноцида, због спремности да фалсификујемо историју, да умањујемо број жртава да бисмо одобровољили Хрвате да нам не сметају при нашем настојању да постанемо чланови Европске уније, наша Народна скупштина није била спремна да изгласа тзв. Смиљину резолуцију о дану геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима.

Из истих разлога, да умилостивимо Хрвате, да нам буду наклоњенији и пријатељскији, ми после толико година од свршетка Другог светског рата нисмо подигли један меморијални центар који би био посвећен стотинама хиљада уништених живота. То говори о нашој политици према геноциду, о нашем односу према недужним жртвама, о нашој култури сећања, о нашем моралу.

Као историчар, којем је дужност да се залаже за научно проверене чињенице, нисам спреман да прећутим нечасне игре које се тичу жртава геноцида. Не могу и нећу да прећутим недостојну трговину жртвама геноцида. Моја је професионална и патриотска обавеза да разобличим неистине. Да јавно саопштим шта се крије иза најновијих фалсификата о броју жртава геноцида.

При свему томе, на самом крају овог осврта, желим да нагласим да је свако злонамерно недокументовано смањивање броја жртава једнако неморално као и свако неосновано и злонамерно њихово повећавање. Лицитирање бројем жртава, подстакнуто њиховим тенденциозним смањивањем, које у последње време све више заокупља пажњу наше јавности, на путу је да нас, овако разједињене, несложне и сукобљене још више подвоји. О томе би, ако нам желе добро, у шта не треба сумњати, морали да воде рачуна и представници наше цркве и политике, јер, како сам показао и доказао, они су у значајној мери укључени у послове који се тичу фалсификовања. У сваком случају проблеме о којима је реч треба препустити за то квалификованим стручњацима а не незналицама, агресивним и умишљеним зналцима и политикантима. Досадашње расправе нису уродиле никаквим научним плодом. Стога их треба обуставити, јер су срамотне, штете угледу и интересима нашег народа, наше државе и цркве.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 1. 9. 2023)