Василије Ђ. Крестић: Трећа Југославија или српска држава

Политички системи прожети ексклузивном левом идеологијом нанели су штету духовном јединству нашег народа.

Победници у рату и револуцији обрачунали су се с припадницима поражене стране бруталним методама класно-револуционарне борбе. Нација је не само располућена већ и тешко антагонизована. Било је наде да ће време и опасности које су запретиле Србима у тренуцима криза и распада Југославије деловати лековито, да ће ублажити међусобне сукобе и смањити тензије, да ће разум надвладати страсти. Међутим, биле су то само жеље добронамерних, мржњом неоптерећених истинских патриота, којима није стало до ових или оних групних, већ глобалннх националних интереса. Уместо духовног обједињавања, националног сабирања и окупљања, поново се зачуо борбени поклич: нема помирења и неће га бити ни за стотину година, ни за хиљаду година. На тако кратковидо плиткоумно размишљање, супротстављена страна, жељна реванша, узвратила је нимало разборитим ускликом “Бандо црвена!“ Тако су нам поново дошли на сцену партизани и четници, петокрака и кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да су ти симболи и тај несрећни грађански обрачун постали предмет историјског изучавања, они су поново постали предмети националног раскола и могућег крвавог сукоба. Одговорност за враћање на старо, већ виђено, стање сносе обе стране, али више они који су на власти него они у опозицији. Очигледно је да добре воље и мудрости није било ни на једној страни. Властодршци су по сваку цену и свим расположивим средствима желели да сачувају власт и да се понашају као победници, који су непомирљиви и непорециви. То, у многочему бахато и примитивно понашање, умишљање да је једном постигнута победа вечна, деловало је изазовно, па није случајно што је у овом тренутку духовно јединство само жељени циљ оних који увиђају сву трагедију несрећно сукобљених а болесно амбициозних и закрвљених супарника. За тему о којој расправљам није битно ко је први обновио сукоб, ко је више а ко мање крив за тако нетрпељиво идеолошко, политички и страначко конфронтирање. Историја ће о томе дати свој суд. Битно је да сукоб постоји, да се не смирује, већ, на против, из дана у дан расте и прети крвавим обрачуном.

Духовно јединство српског народа веома је разорено дугогодишњим милитантним комунистичким атеизмом. Један део народа се, под притиском, из опортунизма или уверења, приклонио званичној атеистичкој политици а други је остао привржен својој цркви и својој вери. Тако је и по верској основи напрсло национално јединство. Оно не би било толико болно да између једне и друге стране постоји више узајамног поштовања, мање изазовног примитивизма и ригидности. Како то није случај, нација је, по основи атеизма и теизма, озбиљно поцепана. У своје време, нарочито током 19. века, Српска православна црква духовно је обједињавала нацију по верској — православној основи, јер је Србе идентификовала по верској припадности. Због тога су од српства отпадали припадници католичке и муслиманске вероисповести. Осим не тако ретких изузетака, каквих је било, Србе су по правилу чинили само припадници православне вероисповести. Ако су се Срби “спасли“ деобе по верској основи, нису успели да се одупру деоби по основи атеизма и теизма. Та деоба, ако се култивише, ако се не схвати и не прихвати основно људско право на слободу савести, може у одређеном тренутку постати камен спотицања унутар српског народа.

Озбиљно питање, које може да изазове непотребне националне потресе, је питање облика државног уређења. Један део народа је за републику, други за монархију. Тензије због рата расту, страсти се распаљују и ако се овако настави готово је сигурно да ћемо се ускоро делити на републиканце и монархисте, који ће, у складу са нашим несрећним адетима, укрстити копља. Раскол који је на помолу треба каналисати у мирне токове и омогућити народу да се, у погодном тренутку, референдумом изјаснн да ли жели монархију или републику.

Неспоразуми унутар нашег народа постоје око тога да ли је после разбијања друге Југославије требало стварати трећу, или је, уместо ње требало образовати српску државу. Са тим у вези несагласности постоје и око тога да ли наша држава треба да буде национална или грађанска, као да национална држава не може у исто време бити и грађанска.

Последњи несрећни рат са трагичним последицама, изнуђена блокада на Дрини, посебно идеолошко-политичка пропаганда вођена из Београда против Срба у Републици Српској и њеног руководства, деловали су погубно по духовно јединство нашег народа. Исто тако, разорно делује однос наше власти према избеглицама и избегличком питању. Истина је да већина народа живи у сиромаштву, али држава се није довољно, на одговарајући и паметан начин, побринула да се сиромаштво подели, да се бескућници не осећају као незвани гости, као грађани без елементарних грађанских права, као апатриди у сопственој домовини. Изгубивши огњишта. избеглице су, сасвим природно, потражиле уточиште у Србији, а Србија их није дочекала као мајка, већ као маћеха. Понела се према њима као према кривцима, а не као према унесрећеним жртвама. Тиме им је задала нове ране, тешко залечиве, иза којих остају неуклоњиви ожиљци. Тих ожиљака није било после несрећне бежаније 1941-1945. године, када се Србија налазила под окупацијом и у материјалним недаћама горим од ових које нас данас притискају. Духовно јединство не може се градити политичким флоскулама, непромишљеним потезима и увредљивим изјавама, ксенофобичним понашањем и тврдичлуком. Оно се гради добро осмишљенимм културно-просветним, друштвеним, економским и политичким пројектима и акцијама, као и несебичним материјалним улагањем. У случају са избеглицама, и кад је било добре воље, било је мало мудрости а много импровизација, ружног политиканства и шарлатанства.

Василије Ђ. Крестић: ОПАСНОСТИ МОНДИЈАЛИЗМА

Овом тексту није задатак да било кога осуђује, нити ослобађа одговорности. Њиме сам изнео своје виђење стања нашег духовног јединства са жељом да, неоптерећен било каквим идеологијама или партијским припадностима, укажем на проблеме, како би били уклоњени, или, бар, ублажени. Могуће је да нека од питања нисам поставио како ваља, а да сам, извесна, занемарио и заобишао. У сваком случају, то нисам учинио свесно. Усудио сам се јавно да искажем оно што мислим о једном, по мом схватању, изузетно важном питању за нашу нацију и државу. Учинио сам то стога што сам уверен да нисмо толико бројни и јаки да бисмо имали право на сулудо растакање снага којима располажемо. Немам илузија да ћу овим писањем залечити стару српску бољку која се назива неслога и деоба. али њиме желим да подстакнем све добронамерне и оне који умеју да мисле да се ангажују, и, колико могу, допринесу што тешњем повезивању нашег народа, како би порасла његова отпорна снага према свима непријатељским налетима, долазили они споља или изнутра. Ако Срби не реше суштинска питања која се тичу њиховог духовног јединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи непријатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће успети да се испетљају у догледној будућности.

АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

НАУЧНИ СКУПОВИ

Књига 1

ОДЈЕЛЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА

Књига 1

Василије Ђ. Крестић

ДУХОВНИ ПРОБЛЕМИ СРПСКОГ НАРОДА

ПОСЕБАН ОТИСАК ИЗ ЗБОРНИКА РАДОВА СРПСКИ ДУХОВНИ ПРОСТОР

Бања Лука

Српско Сарајево 1999

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Крестић: Јасеновац био стравични логор смрти | Јадовно 1941.

Василије Крестић: Као да неко намерно руши углед САНУ …

Крестић: Велике грешке учињене због слоге и јединства …

Академик Василије Крестић поводом годишњице оснивања НДХ …