Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (8. део)

Пут националног и политичког затирања – Крестић

Анте Павелић је за време заточеништва, на основу вишегодишњег проучавања покоља Јермена у Турској, припремио план за покоље Срба у Хрватској

Влатко Мачек био је обавештен да је Анте Павелић, у Сијени, у Италији, за време заточеништва, „на основу вишегодишњег проучавања покоља Јермена у Турској” припремио план за покоље Срба у Хрватској. Иако је Мачеку све то било предочено и план му је показан, он о томе није обавестио владу ни своје политичке партнере из Сељачке демократске коалиције, који су представљали Србе у Хрватској. Има индиција да је с тим „безбожним плановима” упознао надбискупа Степинца и да је од њега тражио да утиче на Павелића и његове људе да одустану од извршења тих злочиначких намера.

Идејом о геноцидном уништавању Срба нису биле заокупљене само усташе. Уверење да су Срби главна препрека за развој Хрватске и да их треба физички уништити владало је и у оним деловима хрватског друштва који се нису сврстало у редове усташа. Тако, примера ради, председник Удружења књижевника Хрватске Славко Колар није био усташа, али је 1941. године, кад су Немци бомбардовали Београд, изјавио да Србе треба бомбардовати „док је и један тај гад жив”. Универзитетски професор књижевности Миховил Комбол такође није био усташа, али је, упркос томе, фебруара 1945. изјавио да милион Срба треба потући да би се они који преостану прикључили Хрватима. Изјаве поменутих личности из највиших редова хрватске интелигенције речито говоре о томе колико је дубоко и широко у хрватском друштву распрострањена мржња према Србима и идеја да се њиховим геноцидним уништавањем на најбољи начин може решити читав сплет питања која се тичу Хрватске и Хрвата, њиховог опстанка и њихове будућности.

Мало је познато да су и комунистичке власти Хрватске желеле да се лише Срба и да, ако не могу да створе етнички чисту Хрватску, што више смање њихов број. С тим намерама оне су, по свршетку рата 1945. године, више одмагале него што су помагале повратак Срба­избеглица из Хрватске, Славоније и Далмације, који су се бекством из Хрватске спасли усташког ножа. Тадашње федералне власти Хрватске биле су задовољне тиме што се број Срба у Хрватској осетно смањио. Нерадо су предузимале присилне мере за истеривање усташких породица из српских кућа и са српских имања. Због тога је Министарство колонизације Демократске Федеративне Југославије у више наврата током 1945. године захтевало од Председништва народне власти Хрватске и њених надлежних министарстава да упозоре „подручне органе власти на правилно и брижно поступање с повратницима”, припадницима српског народа, „који се из Србије враћају у своју ужу домовину Хрватску”

Велика и етнички чиста Хрватска држава заокупљала је пажњу и Фрање Туђмана и његових сарадника на исти начин како је то било у Хрватској у претходних стотину и више година. Да је то тачно, потврђује писање проф. др Славена Летице, Туђмановог саветника. У листу „Данас”, у броју од 12. септембра 1989. године, у тексту под насловом „Асимилација хрватских Срба”, Летица је покушао да, тобоже научно, да образложење о неминовности асимилације Срба у Хрватској. Притом се вратио идеји „хрватског политичког народа”, тврдећи да се Срби у Хрватској могу опредељивати за два пута. Могу бити, како је написао, „органски дио” српског етничког народа, или „дио хрватског политичког народа”. Тим писањем Летица је Србима понудио оно што им је упорно и на силу наметано током читаве друге половине 19. века, све до 1905. године, до стварања Хрватско­српске коалиције, а од франковаца и после тога. Понудио им је пут одрицања од своје националне припадности како би постали део „хрватског политичког”, односно „конститутивног народа”. Понудио им је оно што Срби у Хрватској никад у прошлости нису могли ни хтели да прихвате, јер су били свесни да им је нуђен пут националног и политичког затирања. Све до 1918. Срби су се том путу жестоко опирали и због тога водили бескомпромисну борбу, чврсто уверени да је то борба за опстанак. Политика какву је понудио Туђманов саветник проузроковала је у оквирима Аустроугарске племенски раскол између Хрвата и Срба. Летица је понудио политичка решења чија су изворишта у хрватском државном и историјском праву. Та решења су својевремено, у 19. веку, владајући кругови Мађарске покушавали силом да наметну Хрватима, као и Србима, а ови су се томе, да би се спасли мађаризације, жестоко одупрли, па су 1848–1849. због тога и водили рат с Мађарима. Решења која је понудио један од угледнијих чланова Туђманове Хрватске демократске заједнице своде се на добро познату формулу: једна држава, један народ, један језик. Како је та формула била актуелна у време аустријске, аустроугарске и Павелићеве ендехазијске власти, очигледно је да су Туђман и његови следбеници своје узоре нашли у временима која су прохујала.

Наставиће се

Извор: ПОЛИТИКА, петак 03 јун 2016., стр. 24

Везана вијест:

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 1.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 2. део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 3.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (4.део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (5. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (6. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (7. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (9. део)