Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (6. део)

ИЛИ СЕ УКЛОНИ ИЛИ СЕ ПРИКЛОНИ

Кад је убијен надвојвода Франц Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када би Србе требало уништити

Када је реч о Србима у Хрватској, хрватски бан Павао Раух имао је одрешене руке. Цар Фрања Јосиф је пред њим отворено испољио љутњу на Хрватско- српску коалицију, посебно на Србе, који су, по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу. По сведочењу Исидора Кршњавија, који је био одлично обавештен јер је и сам учествовао у свим овим догађајима као значајан чинилац, да Срба у Хрватској и Славонији није било око 700.000, Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити.

Др Иван Рибар, хрватски политичар, припадник напредне југословенски опредељене омладине, присталица политике Хрватско- српске коалиције, као активни учесник збивања у Хрватској уочи Првог светског рата, забележио је да су бан Раух и Јосип Франк, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине, склопили споразум који „је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске”.

Хрватски политичар и професор Загребачког свеучилишта Исидор Кршњави, који је једно време био и министар богоштовља и наставе, а учествовао је у свим важнијим политичким збивањима у Хрватској крајем 19. и почетком 20. века, у својим „Записцима” забележио је и следеће: „Било је једно вријеме, када се је писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова мисао имаде нешто за себе, и то нешто врло важно; она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести ’хрватска мисао’. Друго је, дакако питање, би ли се Срби дали тако једноставно утући, као у Сјеверном мору она доброћудна морска телад названа туљани. Могао би човјек прилично сигурно прорећи да би се они досјетили народне пословице, по којој батина има два краја.”

Сама помисао на физичко уништавање Срба, као и расправа коју је Раух о томе водио са својим истомишљеницима, најбоље сведочи о против- српском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и о томе којим су идејама они били заокупљени и на који су начин намеравали да реше питање тамошњих Срба.

Вишедеценијске припреме за брутални обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологији у оквирима Аустроугарске до 1914. године. Када је те године у сарајевском атентату убијен надвојвода Франц Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба уништити. На дан атентата, усред Загреба, јавно је речено да се „и у нашем кругу на нашем тиелу налази сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ!”

У једном излагању из 1917. године Радић је, индиректно, признао да су Срби у Хрватској и те како били угрожени само зато што су се изјашњава ли да су Срби. Износећи у Хрватском сабору своје виђење о томе како ће изгледати нова Хрватска, која ће изнићи после рата, Радић је, између осталог, казао „да неће више Србину у Хрватској пасти ни једна влас с главе, ако буде и сто пута на дан говорио, да је Србин.”

Кад се каже да неће више, јасно је да је дотле, и те како, Србин у Хрватској могао да страда, и да је страдао, само зато што је био Србин и што није хтео да постане православни Хрват. А православни Хрват морао је постати зато што је живео у хрватској домовини. Ту, у хрватској домовини, по схватању Радића и свих хрватских политичара који су програме градили на хрватском државном и повијесном праву, „мора да влада само хрватска државна идеја”, која је, по оцени Радића, „чисти национализам у подпуноме складу с државним правом”.

У својим још необјављеним забелешкама и Иван Рибар је написао да је у програму франковаца било да 1914. разбију Хрватско-српску коалицију и најрадикалније, покољем се обрачунају са Србима.

Ако се упореде наведени докази о томе како су истакнути хрватски политичари, праваши и франковци из друге половине 19. и почетка 20. века, намеравали да реше питање Срба у Хрватској са чињеницама како су то питање решавале Павелићеве усташе и како га је решио Фрањо Туђман, онда је лако уочити да у свему постоји нераскидива логична и органска веза, да постоји континуитет. Јасно је и да је хрватска политичка мисао, заснована на хрватском државном и повијесном праву, била и да је до наших дана остала дубоко прожета идејом геноцида. Навешћу само неколико доказа за то. У „Католичком листу” од 29. јуна 1941. Миле Будак, Павелићев министар за богоштовље и наставу, написао је да је усташка лозинка, која се односи на Србе „Или се уклони или се приклони”. Такав начин решавања српског питања садржан је и у његовој изјави: „Једну трећину Срба ћемо по клати, једну трећину протјерати а једну превјерити”.

Наставиће се

Везана вијест:

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 1.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 2. део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 3.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (4.део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (5. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (7. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (8. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (9. део)