„Vadili su deci oči dok su majke gledale“ Bili su najmlađi zatvorenici u Jasenovcu, a ovo su njihova najstravičnija sećanja

Čim smo ušli u logor, nas su oduzeli od majke i odmah su nas sa ostalom decom razvrstali po uzrastu. Ja sam imao sedam godina i posle tog razdvajanja nikada više nisam video svoje dve sestre i brata. Terali su nas decu da gledamo kako ubijaju i kolju, prisećaju se danas bivši logoraši koji su kao deca bili zarobljeni u Jasenovcu.

Oni stariji koji su preživeli užase logora Jasenovac, danas više nisu među živima, ali ostali su oni koji su ove strahote preživeli kao deca mlađa od deset godina i oni se svakog petka se okupljaju u Udruženju logoraša Jasenovca.

Ovi ljudi ne dozvoljavaju da se zaborave zločini čiji su bili svedoci, a iako su danas svi u poznim godinama, sastaju se, razgovaraju i pokreću razne inicajative, ali pored toga često su raspoloženi za šalu i neobavezan razgovor, sve dok ne počnu da im naviru strašna sećanja… onda se uozbilje, ruke počinju da im podrhtavaju, ali ne od starosti, a oči im se napune suzama…

„Oca su mi streljali na putu do logora“

Novak Dukić, danas osamdesetogodišnjak priča nam kako je svoje detinjstvo proveo u ozloglašenom logoru.

– U proleće 1942. godine na veliko se pričalo po selima Potkozarja da će Nemci i ustaše da izvedu ofanzivu da bi uništili sve partizane i potkozarski narod koji je pomagao partizane. U strahu od te ofanzive narod je počeo da se sklanja u planinu Kozaru pa tako i moji roditelji sa nas četvoro dece, moje dve sestre, brat i ja. Nakon pada Kozare sav taj narod teran je prema Staroj Gradiški, prema logoru Jasenovac. Na tom putu bilo je puno poubijanih. Ustaše i domobrani su udarali ljude u koloni da se brže kreću. Moj otac je na to udaranje reagovao, rekao je da možemo brže i njega su odmah izveli iz kolone i streljali pored puta – priseća se Novak Dukić.

– Mi smo nastavili dalje sa masom sveta preko mosta da prelazimo Savu na putu za Jasenovac. Tu su ustaše bacile nekoliko ljudi sa mosta u reku… ”Oni su pomagali partizane” govorili su i bacali neke starce u vodu. Čim smo prešli most nas su usmerili uz obalu Save prema logoru. Govorili su nam da je to poslednji put kojim se krećemo i da se nikad nećemo vratiti – priča Dukić dok mu se pogled gubi u daljini. Kaže da su nekoliko dana pešačili do Jasenovca.

„Dete su bacili u vis i dočekali ga bajonetom“

– Kada smo stigli video sam logor ograđen bodljikavom žicom, visoke stražarske kućice u kojima su bile ustaše sa mitraljezima. Odmah na ulazu u logor počeli su da odvajaju decu od majki. Majka koja nije htela da preda decu ustašama odmah je bila likvidirana. Ispred nas je stajala jedna mlađa žena sa detetom u naručju i nije htela da ga pusti. Ustaše u crnim uniformama koje su zvali Crna legija prišle su joj s leđa i jedan od njih joj je zabio bajonet u leđa. Žena je pala i ispustila dete koje su uzela druga dvojica i bacili u vazduh da bi ga jedan dočekao na bajonet – seća se strašne scene kojoj je prisustvovao pri samom ulasku u logor.

Njega su kao sedmogodišnjaka takođe odmah odvojili od majke i razvrstali po starosti sa ostalom decom.

Gledali smo kako ubijaju i kolju

– Posle tog razvajanja nikada više nisam video svoje sestre i brata. Terali su nas da gledamo kako ubijaju i kolju. Sećam se kako su po deset ili petnaest ljudi vezali žicom pa su ih onda tukli maljevima, čekićima i nekim polugama dok svi nisu popadali. Onda su drugi logoraši morali da odvuku te ubijene do reke Save gde su ih bacali u vodu, da bi onda ustaše ubile i te koji su ih vukli. To je bilo strašno za gledanje, ali su nas terali da budemo tu u blizini. Sećam se i prizora kako jedan ustaša sedi na dva, tri zaklana logoraša, puši cigaru i pije neki alkohol. Rukavi su mu bili zavrnuti do laktova, a ruke krvave. Kada je popušio cigaru, tražio je da mu dovedu neku partizanku sa Kozare… Sećam se i da su kuvali neku čorbu u kazanima, a kako nije bilo dovoljno za sve, puštali su da se narod otima za hranu. Oni se onda odmaknu od stola i pucaju ili bodu sabljama i tako ubijaju logoraše – svedoči o ovim strahotama Novak Dukić.

Deci oblačili ustaške uniforme

Jednog dana su njega i mnogo druge dece utovarili u stočni vagon i poveli na put.

– Zatvorili su vrata vagona i negde su nas vozili. Taj put je dugo trajao, a tu je bilo dosta bolesne, gladne i žedne dece. Kad je voz stao, kada su otvorili vrata, čuli smo da je to Zagreb. Puno dece koja su poumirala u vagonu su bacali na jednu gomilu, a žive su odvajali na drugu stranu. Nas su potrpali u kamion i odvezli u neko prihvatilište gde smo bili desetak dana i tu smo dobili malo vode i hrane. Onda su nas ponovo ubacili u neki stočni vagon i odvezli u logor Jastrebarsko. Tamo je već bilo puno dece, a brigu o njima su vodile časne sestre dok su ustaše čuvale logor. Davali su nam da jedemo, a imali smo i vodu za piće – priča Novak koji je tada sa ostalom muškom decom smešten u podrum tamošnjeg dvorca, dok su u prizemlju bila ženska deca.

Svaki dan zaprežna kola odvozila su tela dece…

– Tamo su nas te časne sestre učile kako da se molimo bogu na katolički način i učile su nas neke pesmice. One su bile stroge, u crnim uniformama i sa štapovima kojima su tukle neposlušnu decu. Deca su bila neuhranjena i bolesna, često su umirala pa su svako jutro ispred dvorca dolazila jedna zaprežna kola koja su odvozila negde mrtvu decu. Tamo su nas oblačili u male crne ustaške uniforme sa kapama na kojima je bilo slovo “U”, tako su nas fotografisali i te slike su verovatno slali negde. Govorili su nam da kad porastemo moramo da budemo bolje ustaše od njih. Bilo je i usvajanja dece od strane hrvatskih porodica. Ako im se svidite oni vas usvoje i daju vam novo ime – objašnjava on.

Ova agonija je trajala suviše dugo, sve dok jedne noći partizani nisu napali logor Jastrebarsko.

– Tada su partizani pobili dosta ustaša i odveli sa sobom stariju decu koja su mogla da pešače, a mi mlađi smo ostali. U to vreme u našim potkozarskim selima preživeli roditelji su čuli da u Jastrebarskom ima žive dece pa su krenuli da ih traže. Iz mog sela su došle dve komšinice koje nisu našle svoju decu ali su prepoznale mene i vratile su me u moje selo koje se nalazi između Banjaluke i Prijedora. Tu sam našao majku koja se vratila iz Jasenovca. Ona je dok je bila u logoru morala sa još nekoliko žena da obrađuje zemlju i čisti štale po okolnim kućama i jedan dobar hrvatski seljak je jedne noći uspeo da njih nekoliko žena prebaci čamcem preko Save te su one dalje pešice uspele da se domognu Potkozarja – ispričao nam je svoju potresnu životnu priču Novak Dukić.

Onda je duboko udahnuo i ponovio da sestre i brata posle ulaska u logor Jasenovac nikada više nije video.

„Živi leševi su tražili da im damo bilo kakvu hranu“

Zamolili smo zatim inače glasnog i na šalu spremnog Ranka Bujića poreklom sa Banije, da nam kaže kako je on preživeo Jasenovac. Pristaje ali u isto vreme menja izraz lica, a glas mu postaje ozbiljan.

– Već 1942. je počelo to najveće zlo kada su ustaše noću opkolile sela Crkveni Bok i Strmen. U jutarnjim satima su počeli da ulaze po kućama i među prvima su ušli u našu kuću jer je moj otac bio opštinski funkcioner. Unutra su zatekli moju majku Anu i moju braću Rajka i Branislava i mene. Odmah su počeli da tuku majku koja je padala u nesvest pa su je polivali vodom, a nama deci su stavljali nož pod vrat ne bi li im odala gde se krije otac. Ona to nije učinila pa su nas transportovali u Jasenovac. Prešli smo Savu skelom i stigli u logor, video sam veliki otvoreni prostor… Posle sam saznao da je to bio logor 3C u kome su bile žene i deca. Pored nas su ograđeni žicom bili iznemogli ljudi, živi leševi koji su nas molili da im damo nešto za jelo jer smo mi dva puta dnevno dobijali nešto hrane koja se kao za svinje spremala – seća se na ivici suza Ranko Bujić.

Priča nam i kako mu se kao detetu jedna scena posebno usekla u pamćenje.

– Svakodnevno se pravio špalir kroz koji su prolazili u svečanoj ustaškoj uniformi, stariji ustaša sa dva dečaka njegovih godina isto obučena u uniforme, sa čizmama, kapama… Šta mislite kako se jedan mali dečak kao ja osećao tada? U tom trenutku postaneš zavidan malo na tu decu. Sad mi svi kažu kako to mogu da kažem, ali tako je bilo… gledao sam u njih kao u neke veličine – priča kroz suzne oči.

Bičevanje dece i žena do smrti

Od svih strahota u logoru najviše, kaže, pamti bičevanje.

– To je bilo pokazno bičevanje za nas decu i žene. Morali smo da gledamo kako bičuju muškarce i kad bi oni na kraju pali u neki izdubljeni prostor na zemlji onda su ih polivali živim krečom – pamti ovaj danas osamdesettrogodišnjak.

– Jednog dana su nas sve postrojili i počeli da prozivaju i onda su nas prebacili u Staru Gradišku stočnim vagonima… tri dana i dve noći je trajao put. Stalno su bili neki zastoji, a izmučene žene i deca su umirali. Majka je logorskom kašikom koju je nekako zadržala skupljala kišnicu kroz neku rešetku i nama deci kvasila usta. Na kraju su nas istovarili u Novskoj pa smo oko 12 kilometara peške išli do Stare Gradiške, ko je izdržao. Majka je najmlađeg brata koji je imao pet godina nosila na ramenima, a ko je zaostao nije ni stigao do logora. Verujte mi da ne smem da se setim svake epizode jer to ne mogu da izdržim… Setim se često i kako nam je sva imovima spaljena pa nismo imali gde da se vratimo, a uspeli smo da preživimo zahvaljujući dobrim ljudima Galović Petru i Emici kao i porodici Srete Ostojića iz Bijelog Brda koji nas je 1944. udomio i hranio – završava svoju priču Ranko Bujić.

Bila je beba

U udruženju pričamo i sa Radmilom Jović, ona je rođena u decembru 1940. i kao beba je završila u Jasenovcu.

– Na Kozari me nekoliko puta zatrpala zemlja kada su nas bombardovali, a onda su oterali u Jasenovac majku i mene. Ja tek što sam bila rođena i ne sećam se kako smo preživeli logor, ali smo tu bili sve dok nas nisu oslobodili. Majka mi je pričala da je tamo moj teča bio živ spaljen u nekim pećima, ljude su klali, čak da su i deci vadili oči dok ih majke gledaju. Takmičili su se u tim zlodelima. Ona mene nikad nije dala i ja sam nekako ostala uz nju… Dugo posle rata nismo ništa znali za mog oca. Posle se on vratio kao težak ratni vojni invalid. Bio je ranjen na Kozari… – priseća se Radmila Jović.

Ona nam priča i o neverovatnoj sudbini njenog dede koji je uspeo da izađe živ iz Jasenovca.

Dedu spasio ustaša

– Mog dedu, majčinog oca je jedan od najozloglašenijih ustaša izvukao iz Jasenovca. On je pre rata od mog dede koji je bio imućan uzimao kukuruz i hranu, a često nije imao da mu plati pa mu je deda davao i govorio: „Ma uzmi, da nahraniš decu, daćeš mi kad budeš imao“. Kada ga je video u logoru, iznenadio se i rekao je da mom dedu ne sme dlaka da fali s glave jer je hranio njegovu decu. Deda je pušten ali dva njegova brata su tamo ubijena, a tada nije ni znao da mu je tu ćerka sa mnom, druga ćerka sa detetom, snaja sa četvoro dece – navodi Radmila.

Kroz razgovore sa bivšim logorašima beležimo i priču Milutka Kondića.

– Rođen sam u Knežpolju, bio sam logoraš u Jasenovcu kao beba. Te 1942. godine u ofanzivi na Kozari moja familija je zarobljena, imao sam dva brata i tri sestre, baku, majku i oca. Sve su nas odveli u Jasenovac. Tamo su oca odvojili i poslali ga na Sajmište odakle se nikada vratio nije – priča u jednom dahu dok mu suze naviru.

Vidi se da mu nije mu lako da priča o tome, pa žustro prelazi na temu kako je kasnije kao vojno lice dva puta bio na nišanu, ali to je neki drugi rat koji se možda ne bi ni dogodio da su se posle svih strahota Jasenovca ljudi dozvali pameti.

Više podataka vezanih za ovaj zloglasni logor uskoro će se moći saznati jer kako najavljuje Milenko Čekić, počasni predsednik Udruženja logoraša Jasenovac, u pripremi je monografija povodom 40 godina rada ovog udruženja koje danas broji oko 650 članova.

Autor: Neven Džodan

Izvor: BLIC

Vezane vijesti:

Zašto i od koga su djeca sa Kozare dovedena u poziciju da ih …

Prof. dr Srboljub Živanović: O broju dece ubijene u Jasenovcu

Sandra Blagić: Djeca su bila samo broj bez imena i prezimena …

Spisak pobijene dece u logoru Jasenovac | Jadovno 1941.