Dragoslav Bokan: Ustaško-hrvatski koljački „BREND“

Ne može ustaško-hrvatski ljudožderski i rasističko-šovinistički genocid nad Srbima da se postavi u ma kakav ideološki kontekst, pa i onaj nacistički i fašistički. 

Piše: Dragoslav Bokan

Fašizam (kao i nacizam), naime, ima svoju ideologiju, svoja uverenja i strasti, grehe i preteranosti (posebno gledano današnjim merilima), ima hladnu mržnju i sistemski plan uništenja onih koje su odredili za svoje neprijatelje (Jevreje, komuniste, masone, homoseksualce, Rome, Slovene, duševne bolesnike…).

Ovaj plan za ”konačno rešenje” je ostvarivan detaljno i nemilosrdno, bez preteranog uživljavanja, kao da njihove žrtve i nisu bili ljudi, već nešto pogrešno, zločinačko i kontaminirano. I za ovakve svoje zločine su izvršioci – ali i njihove porodice, rođaci, prijatelji i sugrađani – bili žestoko kažnjeni u žestokim bombardovanjima tokom poslednjih godina rata. I tu takođe nije bilo milosti: ni nad Drezdenom, Berlinom ili Hirošimom, baš kao ni u Nirnbergu i drugim sudovima za ratne zločine.

Uz to, svi fašistički režimi su odmah posle rata bili sklonjeni sa vlasti i iz pamćenja svojih naroda, a narodi koji su učestvovali u stvaranju jezivih konc-logora su prošli oštru lustraciju i njihove nove generacije su (u školama i preko medija) učene istini o zločinima svojih fašističkih sunarodnika.

To je dovelo do javnog pokajanja nemačkog, italijanskog, mađarskog, te (u nešto manjoj meri) japanskog naroda i njihovog trajnog odbacivanja (od maja 1945. godine) zauvek poražene ideologije.

Plaćene su ogromne odštete porodicama njihovih jevrejskih (i ponekih drugih) žrtava i niko u zemljana Centralnih sila nije više smeo da se podmehne, a kamoli da porekne svu strahotu i veličinu ovih zločina. Čak su nastavljene i potrage za preživelim, a još nekažnjenim zločincima, pa su u tom lovu na naciste uhvaćeni i takvi primerci kao što je bio pukovnik Adolf Ajhman, nekada zadužen za transport Jevreja u koncentracione logore. On je, u čuvenoj akciji ”Mosada”,  otet iz Buenos Airesa 11. maja 1960-te, suđeno mu je, tokom čitave 1961, u Jerusalimu i, posle smrtne oresude, je i obešen 1. juna 1962. godine.

Nažalost, postoji i dalje jedna jedina nepravedno preživela, nekažnjena država i njen nepokajani narod (koji i danas slavi – rečima i delom, pesmom i kompletnim školskim programom – svoje zločince iz Drugog svetskog rata).

Pogađate, reč je o Hrvatima i njihovoj Republici Hrvatskoj (nastavku zloglasne NDH), bolesnom primeru bez presedana u čitavoj istoriji fašizma, nacizma, rasizma i tome sličnih ideologija.

Za razliku od tadašnje Srbije, koja je čitav rat (od kapitulacije jugoslovenske armije u aprilskom ratu 1941, pa četiri sledeće godine, sve do maja 1945) bila pod nemačkom okupacijom, sa privremenom komesarskom upravom (bez ikakvih ingerencija po ma kom iole važnijem pitanju, u odnosu na svemoćne nemačke zapovednike, koji su, tako, hapsili ministre i generale te vlade, gde ih je, onda, brutalno saslušavao Gestapo), Nezavisna država Hrvatska je bila potpuno samostalna i, kako joj samo ime kaže, nezavisna zemlja, podržan, od svog stvaranja, od ogromne većine hrvatskog naroda, sa Poglavnikom Pavelićem na čelu i jezivom istorijom donošenja i realizacije čitavog niza zvaničnih rasističkih i diskriminišućih zakona (usmerenih protiv Jevreja, Roma i, posebno – Srba).

I ta i takva NDH se ”proslavila” u jednoj, u drugim zemljama nepostojećoj disciplini: konc-logorima za (pre svega – srpsku) decu, kojih je bilo organizovano, čak, njih devet!

Od ovih mučionica za srpske mališane je najpoznatija i najzloglasnija ona u Jastrebarskom, iako ni logori za decu u Sisku, Mlaki, Gornjoj Rijeci … ne zaostaju mnogo za ovim paklenim mestom.

TO JE HRAVATSKO-USTAŠKI BREND: MONSTRUOZNO, SADISTIČKO UBIJANjE SRPSKE DECE. Njihovo klanje, silovanje, kasapljenje, streljanje, prženje, kuvanje (živih u još uvek sačuvanim kazanima za sapun u Donjoj Gradini), ubijanje čekićem, budakom, mlatom, kamom, srbosjekom, pištoljem, kamenom, bajonetom, pesnicama, čizmama, glađu, trovanjem, bacanjem u duboke jame… o zastrašivanjem i da ne govorim.

Prethodno odvojeni od svojih majki i očeva, sestara i braće, naši maleni mučenici su bili ”šlag na torti” sadističke operacije brisanja Srba sa spiska živih.

Uz mališane, ubijani su i svi drugi civili redom, u ovoj bizarnoj, genocidnoj hrvatskoj ”deratizaciji” čitavoj jednog NAŠEG SRPSKOG NARODA, u oblasti rasističke ”nacionalne higijene”, a na hiljadu (sadističkih) načina.

Sram ih bilo! I one mrtve i one još žive među takvim bestidnicima, sve dok postoji ijedan jedini Hrvat koji sramnim pesmama (”Oj, hrvatska mati, Srbe ćemo klati!”, ”Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara!”), genocidnim sloganima (”Srbe na vrbe!”, ”Bjež’te psine preko Drine!”, ”Ubij, ubij, ubij Srbina, Srbina, Srbinaaa!”) i ciničnim komentarima (o hrvatsko-ustaškim konc-logorima, a posebno krvavom Jasenovcu – kao pastoralnom mestu gde su se navodno ”igrale sportske utakmice, slušali koncerti i izvodile pozorišne predstave”) prati ovakve ”radove” i ”programe” svojih prethodnika, očeva i didova!

Nije slučajno izrečeno to da ”u paklu verovatno ima, proporcionalno, najviše Hrvata od svih naroda na našoj planeti”! I da takvih čovekolikih monstruma bez savesti i trunke kajanja nema nigde drugde u inače nimalo bezazlenom svetu!

Na našu fizičku i hrvatsku duhovnu nesreću (strašno je imati ovakve zločine za sobom, i biti praktično nesposoban za pokajanje i preobraženje), Pavelićev projekat totalnog uništenja svega srpskog što se mrda i diše nastavio je jedan drugi Hrvat, nekadašnji podoficir iz austrougarske ”Vražje divizije” (u bitkama Velikog rata protiv srpske vojske na Ceru i Kolubari). Josip Broz je – poput regenta Aleksandra posle 1918.-te – nakon svog dolaska na vlast (tokom 1944-te i ’45-te) oprostio ogromnoj većini hrvatskih zločinaca, koji nisu kažnjeni zbog svojih nedela, a mnoge među njima je pripustio u strukture komunističke vlasti.

Kada govorimo o tome, čuven je, recimo, slučaj iz Mostara 1957. godine, kada su žrtve ustaško-hrvatskog pokolja srpske nejači iz 1941. u Šurmancima, tokom suđenja svojim dželatima, na mestu predsedavajućeg sudije – ugledali jednog od tih istih zlikovaca koji su ih u ratu ubijali i bacali u ždrelo jame duboke 66 metara!

J. B. Tito je hravtske zločine prvo smanjio i proglasio isključivo ”ustaškim” (svodeći krivicu sa svih pravih učesnika i saučesnika ovakvog kolektivnog zločina sa stotinama hiljada ubijenih Srba, na nekakvu grupicu ekstremista došlih iz hrvatske političke emigracije), a onda je napustio i ovu formulaciju i naredio da se piše isključivo o nekakvim nedefinisanim ”domaćim izdajnicima” i apstraktnim ”fašističkim zločinima” bez imena, vojne pripadnosti i nacionalnosti počinilaca.

Usput je, silom državne propagande, izjednačio pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini (kojom je rukovodila izbeglička vlada u Londonu, sa sve hrvatskim i slovenačkim, a ne samo srpskim ministrima) sa hrvatsko-nacističkim mesarima i kasapima iz Pavelićeve vampirske tvorevine, koji su sve vreme rata bili Hitlerovi saveznici i saborci.

I to je prošlo, kao lažna ”istina”, ne samo u iznutra okupiranoj i ideološki porobljenoj zemlji (FNRJ, pa SFRJ), već i u velikom delu poprilično (za sve to) nezainteresovanog sveta.

Srpske nezaceljene rane i krvave suze nije imao ko da čuje, vidi i prepozna.

To je ostalo samo između Boga i nas.

Sve do skoro.

I to nije sve.

Razmaženi (jer su ostali nekažnjeni) zločinci su nesmetano nestavili sa svojim paklenim planom totalnog uništenja, proterivanja i nasilnog pokrštavanja (u rimokatoličanstvo) preostalih Srba, nastavljajući i u sledećoj generaciji davno započeti zločinački ”posao” svojih prethodnika iz NDH.

Tragične ”devedesete” su se i dogodile, onako kako nam su se desile, kao neizbežni rezultat neupotrebljenog iskustva sa našim koljačima i nedopustive ležernosti jugoslovenske države, vojske i tajne policije prema ustaško-komunističkom savezu i rušilačkom delovanju u Hrvatskoj (od 1971 – 1991).

Sve što se na vreme ne prepozna i ne izleči (”gorkom travom na gorku ranu”, kako bi to rekli naši hrvatski neprijatelji) ižđika i naraste do gigantskih razmera ako se pravilno ne dijagnosticira i preventivno ne spreči.

I zato uvek moramo da naglašavamo pred celim svetom svojevrsnost i mračnu ”originalnost” AUTENTIČNOG HRVATSKO-USTAŠKOG BRENDA MUČENjA I KLANjA NEVINE I NEBRANjENE DECE. Jer je to neuporedivo gore od svake ideološke zaraze i bunila, pošto je neljudski bezdušno usmereno POSEBNO prema srpskim mališanima koje nije imao ko da brani.

Naši anđeli su živeli u paklu koji su im naša lažna ”braća” i istinski neprijatelji – napravili i njihove životiće pretvorili u enciklopediju strave i užasa, koje i mi teško da smemo da otvaramo i nju se zagledamo – u lice nepojamnih užasa!

Zbog toga nema razgovora sa njima, dok ne dođe do njihovog priznanja ubistva sve te đavolski izmučene, prebijane, gažene i bajonetima silovane, od majki rastavljene i demonski zastrašivane, krvavim noževima sečene i čekićima satirane i uništavane naše, srpske dece. Do priznanja i pokajanja, iskrenog kao što je bila iskrena i njihova mržnja prema tim dečacima i devojčicama, srpskim bebama vađenim iz pelena i sa uživanjem isečene majčine utrobe.

Bez toga nemamo šta s njima, takvima, da pričamo, ni o čemu da razgovaramo i pregovaramo, sem ”preko nišana” i sa velikim, iskustvom proverenim nepoverenjem i oprezom.

Da se ne bi, sve to, još jednom ponovilo.

Nekažnjeni zločini se vremenom množe i uvećavaju, kao i svako zlo (i inficirana rana).

Čuvajmo se ovakvog ”brenda” naših suseda i razbraće, najvećih mrzitelja Srba, Srbije i svega srpskog.

Tek budnošću i osvešćivanjem onoga što su nam radili – kroz milione uboda, rana, jauka, umirućih vriskova, cvilećih glasića, detinjih jecaja u noći, majčinskih krikova, nemog plača (sa suzama koje same teku niz obraščiće naših malenih) –  moći ćemo da izađemo na kraj sa našim krvnim neprijateljima, srbomrscima i bezdušnim uništiteljima.

Bog im sudio.

Ovaj prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno 1941. 17. marta 2019.

Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije portala. Jadovno 1941. nije autor teksta.