Не може усташко-хрватски људождерски и расистичко-шовинистички геноцид над Србима да се постави у ма какав идеолошки контекст, па и онај нацистички и фашистички.
Пише: Драгослав Бокан
Фашизам (као и нацизам), наиме, има своју идеологију, своја уверења и страсти, грехе и претераности (посебно гледано данашњим мерилима), има хладну мржњу и системски план уништења оних које су одредили за своје непријатеље (Јевреје, комунисте, масоне, хомосексуалце, Роме, Словене, душевне болеснике…).
Овај план за ”коначно решење” је оствариван детаљно и немилосрдно, без претераног уживљавања, као да њихове жртве и нису били људи, већ нешто погрешно, злочиначко и контаминирано. И за овакве своје злочине су извршиоци – али и њихове породице, рођаци, пријатељи и суграђани – били жестоко кажњени у жестоким бомбардовањима током последњих година рата. И ту такође није било милости: ни над Дрезденом, Берлином или Хирошимом, баш као ни у Нирнбергу и другим судовима за ратне злочине.
Уз то, сви фашистички режими су одмах после рата били склоњени са власти и из памћења својих народа, а народи који су учествовали у стварању језивих конц-логора су прошли оштру лустрацију и њихове нове генерације су (у школама и преко медија) учене истини о злочинима својих фашистичких сународника.
То је довело до јавног покајања немачког, италијанског, мађарског, те (у нешто мањој мери) јапанског народа и њиховог трајног одбацивања (од маја 1945. године) заувек поражене идеологије.
Плаћене су огромне одштете породицама њихових јеврејских (и понеких других) жртава и нико у земљана Централних сила није више смео да се подмехне, а камоли да порекне сву страхоту и величину ових злочина. Чак су настављене и потраге за преживелим, а још некажњеним злочинцима, па су у том лову на нацисте ухваћени и такви примерци као што је био пуковник Адолф Ајхман, некада задужен за транспорт Јевреја у концентрационе логоре. Он је, у чувеној акцији ”Мосада”, отет из Буенос Аиреса 11. маја 1960-те, суђено му је, током читаве 1961, у Јерусалиму и, после смртне оресуде, је и обешен 1. јуна 1962. године.
Нажалост, постоји и даље једна једина неправедно преживела, некажњена држава и њен непокајани народ (који и данас слави – речима и делом, песмом и комплетним школским програмом – своје злочинце из Другог светског рата).
Погађате, реч је о Хрватима и њиховој Републици Хрватској (наставку злогласне НДХ), болесном примеру без преседана у читавој историји фашизма, нацизма, расизма и томе сличних идеологија.
За разлику од тадашње Србије, која је читав рат (од капитулације југословенске армије у априлском рату 1941, па четири следеће године, све до маја 1945) била под немачком окупацијом, са привременом комесарском управом (без икаквих ингеренција по ма ком иоле важнијем питању, у односу на свемоћне немачке заповеднике, који су, тако, хапсили министре и генерале те владе, где их је, онда, брутално саслушавао Гестапо), Независна држава Хрватска је била потпуно самостална и, како јој само име каже, независна земља, подржан, од свог стварања, од огромне већине хрватског народа, са Поглавником Павелићем на челу и језивом историјом доношења и реализације читавог низа званичних расистичких и дискриминишућих закона (усмерених против Јевреја, Рома и, посебно – Срба).
И та и таква НДХ се ”прославила” у једној, у другим земљама непостојећој дисциплини: конц-логорима за (пре свега – српску) децу, којих је било организовано, чак, њих девет!
Од ових мучионица за српске малишане је најпознатија и најзлогласнија она у Јастребарском, иако ни логори за децу у Сиску, Млаки, Горњој Ријеци … не заостају много за овим пакленим местом.
ТО ЈЕ ХРАВАТСКО-УСТАШКИ БРЕНД: МОНСТРУОЗНО, САДИСТИЧКО УБИЈАЊЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ. Њихово клање, силовање, касапљење, стрељање, пржење, кување (живих у још увек сачуваним казанима за сапун у Доњој Градини), убијање чекићем, будаком, млатом, камом, србосјеком, пиштољем, каменом, бајонетом, песницама, чизмама, глађу, тровањем, бацањем у дубоке јаме… о застрашивањем и да не говорим.
Претходно одвојени од својих мајки и очева, сестара и браће, наши малени мученици су били ”шлаг на торти” садистичке операције брисања Срба са списка живих.
Уз малишане, убијани су и сви други цивили редом, у овој бизарној, геноцидној хрватској ”дератизацији” читавој једног НАШЕГ СРПСКОГ НАРОДА, у области расистичке ”националне хигијене”, а на хиљаду (садистичких) начина.
Срам их било! И оне мртве и оне још живе међу таквим бестидницима, све док постоји иједан једини Хрват који срамним песмама (”Ој, хрватска мати, Србе ћемо клати!”, ”Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара!”), геноцидним слоганима (”Србе на врбе!”, ”Бјеж’те псине преко Дрине!”, ”Убиј, убиј, убиј Србина, Србина, Србинааа!”) и циничним коментарима (о хрватско-усташким конц-логорима, а посебно крвавом Јасеновцу – као пасторалном месту где су се наводно ”играле спортске утакмице, слушали концерти и изводиле позоришне представе”) прати овакве ”радове” и ”програме” својих претходника, очева и дидова!
Није случајно изречено то да ”у паклу вероватно има, пропорционално, највише Хрвата од свих народа на нашој планети”! И да таквих човеколиких монструма без савести и трунке кајања нема нигде другде у иначе нимало безазленом свету!
На нашу физичку и хрватску духовну несрећу (страшно је имати овакве злочине за собом, и бити практично неспособан за покајање и преображење), Павелићев пројекат тоталног уништења свега српског што се мрда и дише наставио је један други Хрват, некадашњи подофицир из аустроугарске ”Вражје дивизије” (у биткама Великог рата против српске војске на Церу и Колубари). Јосип Броз је – попут регента Александра после 1918.-те – након свог доласка на власт (током 1944-те и ’45-те) опростио огромној већини хрватских злочинаца, који нису кажњени због својих недела, а многе међу њима је припустио у структуре комунистичке власти.
Када говоримо о томе, чувен је, рецимо, случај из Мостара 1957. године, када су жртве усташко-хрватског покоља српске нејачи из 1941. у Шурманцима, током суђења својим џелатима, на месту председавајућег судије – угледали једног од тих истих зликоваца који су их у рату убијали и бацали у ждрело јаме дубоке 66 метара!
Ј. Б. Тито је хравтске злочине прво смањио и прогласио искључиво ”усташким” (сводећи кривицу са свих правих учесника и саучесника оваквог колективног злочина са стотинама хиљада убијених Срба, на некакву групицу екстремиста дошлих из хрватске политичке емиграције), а онда је напустио и ову формулацију и наредио да се пише искључиво о некаквим недефинисаним ”домаћим издајницима” и апстрактним ”фашистичким злочинима” без имена, војне припадности и националности починилаца.
Успут је, силом државне пропаганде, изједначио припаднике Југословенске војске у отаџбини (којом је руководила избегличка влада у Лондону, са све хрватским и словеначким, а не само српским министрима) са хрватско-нацистичким месарима и касапима из Павелићеве вампирске творевине, који су све време рата били Хитлерови савезници и саборци.
И то је прошло, као лажна ”истина”, не само у изнутра окупираној и идеолошки поробљеној земљи (ФНРЈ, па СФРЈ), већ и у великом делу поприлично (за све то) незаинтересованог света.
Српске незацељене ране и крваве сузе није имао ко да чује, види и препозна.
То је остало само између Бога и нас.
Све до скоро.
И то није све.
Размажени (јер су остали некажњени) злочинци су несметано неставили са својим пакленим планом тоталног уништења, протеривања и насилног покрштавања (у римокатоличанство) преосталих Срба, настављајући и у следећој генерацији давно започети злочиначки ”посао” својих претходника из НДХ.
Трагичне ”деведесете” су се и догодиле, онако како нам су се десиле, као неизбежни резултат неупотребљеног искуства са нашим кољачима и недопустиве лежерности југословенске државе, војске и тајне полиције према усташко-комунистичком савезу и рушилачком деловању у Хрватској (од 1971 – 1991).
Све што се на време не препозна и не излечи (”горком травом на горку рану”, како би то рекли наши хрватски непријатељи) ижђика и нарасте до гигантских размера ако се правилно не дијагностицира и превентивно не спречи.
И зато увек морамо да наглашавамо пред целим светом својеврсност и мрачну ”оригиналност” АУТЕНТИЧНОГ ХРВАТСКО-УСТАШКОГ БРЕНДА МУЧЕЊА И КЛАЊА НЕВИНЕ И НЕБРАЊЕНЕ ДЕЦЕ. Јер је то неупоредиво горе од сваке идеолошке заразе и бунила, пошто је нељудски бездушно усмерено ПОСЕБНО према српским малишанима које није имао ко да брани.
Наши анђели су живели у паклу који су им наша лажна ”браћа” и истински непријатељи – направили и њихове животиће претворили у енциклопедију страве и ужаса, које и ми тешко да смемо да отварамо и њу се загледамо – у лице непојамних ужаса!
Због тога нема разговора са њима, док не дође до њиховог признања убиства све те ђаволски измучене, пребијане, гажене и бајонетима силоване, од мајки растављене и демонски застрашиване, крвавим ножевима сечене и чекићима сатиране и уништаване наше, српске деце. До признања и покајања, искреног као што је била искрена и њихова мржња према тим дечацима и девојчицама, српским бебама вађеним из пелена и са уживањем исечене мајчине утробе.
Без тога немамо шта с њима, таквима, да причамо, ни о чему да разговарамо и преговарамо, сем ”преко нишана” и са великим, искуством провереним неповерењем и опрезом.
Да се не би, све то, још једном поновило.
Некажњени злочини се временом множе и увећавају, као и свако зло (и инфицирана рана).
Чувајмо се оваквог ”бренда” наших суседа и разбраће, највећих мрзитеља Срба, Србије и свега српског.
Тек будношћу и освешћивањем онога што су нам радили – кроз милионе убода, рана, јаука, умирућих врискова, цвилећих гласића, детињих јецаја у ноћи, мајчинских крикова, немог плача (са сузама које саме теку низ обрашчиће наших малених) – моћи ћемо да изађемо на крај са нашим крвним непријатељима, србомрсцима и бездушним уништитељима.
Бог им судио.
Овај прилог је први пут објављен на порталу Јадовно 1941. 17. марта 2019.
Сви наводи изнешени у овом тексту су лични став аутора и не одражавају нужно ставове редакције портала. Јадовно 1941. није аутор текста.
One Response
Što bre forsirate tog Bokana???