„Чујте ово старци,
почујте сви жигељи земље!
Је пи овако што икад било у ваше дане,
ил’ у дане ваших отаца?
Реците ово својим синовима,
Ваши синови својим синовима,
а њихови синови потоњем кољену.“
(Ријеч Јахве 1, 2, 3.)
Илинданску песму и молитву заменили су ударци ножева, маљева, крикова страве и ужаса у овом геноцидном злочину, непознатом у историји цивилизације, извршеном на светишту и око њега. Тада је усмрћено 1567 људи са подручја Кордуна и Баније. Усташки „мисионари“ хтели су пред иконама, крстом и олтаром затрти живот, културу, дух и веру једног народа.
Главни организатор и инспиратор свих почињених злочина у Глини, Банском Грабовцу, Горњем Таборишту, Шушњару, Великом Грацу, Вељуну, Благају, Ивановић Јарку и шире… био је др. Мирко Пук1), министар правосуђа у НДХ и високи усташки функционери, др. Јурај Ребок, др. Мирко Јерец, др. Јурај Девчић, др. Шиме Цветановић, Ивица Икица, Ивица Шимек, Матија Рожанковић…
„Сви мушкарци старији од 16 до 60 година дужни су се пријавити 28. јула 1941. године у опћину Вргинмост, гдје ће их дочекати римокатолички жупници и превести их у другу вјеру, и тиме сачувати живот. Тко то не учини бит ће лишен живота код своје куће. Исто тако сваки је дужан понијети са собом биљег од 25 куна који ће ставити на покрштеницу.“
Тако је гласио усташки позив на „покрст“.
Срби којима је био упућен тај злочиначки позив, нису били некрштен народ, ни четници ни партизани, нити су угрожавали стабилност НДХ. Да би људи спасили своје животе и постали легални и заштићени поданици, требало је да се „покрсте“. Један део Срба одазвао се на конверзију – док су остали доведени принудно. Нажалост, крајњи исход лажног усташког покрста, за преварене Србе, био је подједнако трагичан.
„На многим мјестима покрштавање Срба било је само излика, да се народ лакше сакупи, похвата и побије, као што се догодило у Глини, гдје су сакупљени народ стјерали у православну цркву и поклали све од реда.“ (Шиме Бален: „Павелић“, Загреб 1952.)
Бројна сведочанства о усташком терорисању Срба у Глини дали су њихови суграђани хрватске националности. То су били часни чланови из породица Бачак, Бакшић, Деспот, Мрган, Опачић, Прпић, Вејин, Турковић, Рукавина, Кухар, Качков… Значајно је и казивање Томе Поропатића (Иванова), Хрвата из Маје поред Глине, о суровости усташе Никола Липака -„Чукље“, који се јавно хвалио како је у глинској цркви чекићем дробио „четничке“ главе…
Најбитније доказе које имамо о мучењу и методама масовног уморства српских цивила са Кордуна и Баније у Богородичној цркви, добијени су од двојице крунских сведока тог трагичног догађаја. Један од тих сведока био је недоклани Љубан Једнак, који се, можда с Божјом помоћи, извукао из јаме препуне његових мртвих сународника, а онај други, Хилмија Берберовић, кољач, месец дана после „положеног месарског испита“ у цркви, ухваћен је у Београду. Изјаве тих сведока, жртве и џелата, аутентичне су и запрепашћујуће. Берберовић је дошао у Београд, не као дезертер из усташке сатније, него као инструиран потенцијални убицанемачких војника, јер су главе војника вермахта биле вредноване, у односу према српским главама – један према сто. Након саслушања у Специјалној полицији Хилмија је враћен у НДХ- у нове домољубиве „подвиге“…
<Масакрирање српских цивила на Банском Грабовцу у јулу 1941. године> <Садржај> <Интегрални текст изјаве Љубана Једнака са сведочења пред загребачким судом>