Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Umro je četnički vojvoda Uroš Šušterič, iz jedne od najuglednijih slovenačkih porodica

Moj fejsbuk prijatelj, vojvoda Uroš Šušterič (24. 9. 1924 – 8. 2. 2018), završio je pre nekoliko dana svoje zemaljsko bitisanje, u Ljubljani, i otišao tamo gde nema ideoloških podela i klevetničkog podmetanja, tamo gde je sve savršeno istinito i nepomućeno ljudskim uplitanjem, podozrivošću i sumnjama. S one strane smrti i svega prividnog, ovozemaljskog, dolazimo do tačke u kojoj više nema ubeđivanja i zavođenja, selektivne pravde i društveno prihvaćenih stereotipa. Na mesto gde se potpuno i trajno razilazi i nestaje magla grešnih zabluda i svega onog ”suviše i samo ljudskog”…

Uroš Šušterič
Uroš Šušterič

A priča o ovom neobičnom srpskom, jugoslovenskom, slovenačkom i antikomunističkom ratniku je izazovni okvir za preispitivanje našeg razumevanja Drugog svetskog rata i svih njegovih razilaženja, sukoba i podela.
Poreklom iz čuvene porodice iz Žaleca (kod Celja), poznate još s početka 18. veka, on je postao živi primer one malobrojne, ali REALNO POSTOJEĆE grupe slovenofilskih i panslovenskih privrženika juoslovenske ideje, stvarno (po cenu života i lične žrtve) odanih kruni Karađorđevića i zakletvama položenim nakon kraja Velikog rata i konačnog oslobođenja od Austrije.
To je drugo lice one kobne i jezive (jugoslovenske) medalje koju smo iskusili na svojoj koži, odlično je znamo i, zato, sa opravdanim gnevom i tugom, sve krsteći se (”ne ponovilo se!”), pominjemo.

Urošev otac, Josip, bio je veliki prijatelj srpskog naroda i kao takav je bio dobrovoljac u našoj vojsci, u kojoj je učestvovao (i bio odlikovan za hrabrost) u probijanju Solunskog fronta, završivši rat kao srpski ”kapetan u rezervi”.
Nakon toga je dobio dve kćerke (Tatjanu i Irenu) i dva sina (Slobodana i Uroša), otvoreno delujući kao oduševljeni pristalica nove države i njenog nosećeg, srpskog naroda (otud i ovakvo, ”nemanjićko” ime najmlađeg mu sina Uroša, glavnog junala naše priče).

Po završetku aprilskog rata, muški deo porodice Šušterič završava u zatvoru Gestapoa, osumnjičeni kao ”nepopravljivi srbofili” i ”neprijatelji nemačkog naroda”. Bivaju deportovani u Srbiju, gde se nastanjuju u Aranđelovci i, zatim, Paraćinu. Ali tu neće ostati dugo, jer se oba Josipova sina, zajedno sa ocem, priključuju Resavskoj brigadi Dražinog Ravnogorskog pokreta. Urošev stariji brat Slobodan, pod ratnim pseudonimom ”Bojan”, postaje komandant ove vojne jedinice, a Uroš (kao sedamnaestogodišnjak) – pitomac prve klase Ravnogorske Vojne Akademije (tamo, na terenu, pod homoljskom planinom Deli Jovan). Otac im Josip postaje predsednik Vojnog suda Ivankovačkog korpusa i prvi čovek Ravnogorskog odbora u Popovcu…

Dolazi i najstrašnija godina za porodicu Šušterič: 1945-ta. U januaru te godine partizani ubijaju Slobodana/”Bojana”, a u aprilu na prekom sudu osuđuju na smrt i likvidiraju Josipa, dok Uroš biva ranjen od Nemaca i završava u njihovom zarobljeništvu.

Posle čitave avanture, on završava u komunističkom zatvoru, ali nakon nekoliko godina robijanja izlazi i ženi se Nadom, ravnogorkom koju je upoznao tokom rata. Čitava porodica, njen preživeli deo (majka, sestre i Uroš) se vraćaju u rodni Žalec, gde će provesti život.

I Uroš nikada nije zaboravio svoje ratno četovanje, trudeći se da objasni kako su ravnogorci bili antifašistički i narodnooslobodilački pokret, neprestano u vezi sa saveznicima.

Veliku pažnju je posvetio (napisao je ispovednu knjigu ”Od Ljubljane do Ravne Gore”) i slovenačkim četnicima. Osim u Srbiji i unutar NDH, među četnicima Dinarske divizije, bilo ih je i u samoj Sloveniji, gde su bili poznati i kao ”plavogardejci”, a pod komandom mističnog ”Zmagoslava” (poručnika Jože Melahera) i četničkog vojvode i pukovnika Karela Novaka, pa onda, pred kraj rata, i čuvenog obaveštajca Kraljevske Vojske u Otadžbini, brigadnog generala Vladimira Vauhnika (načelnika štaba Drinske divizije uoči rata, profesora na beogradskoj Vojnoj akademiji i svojevremeno najmlađeg pukovnika u čitavoj vojsci Kraljevine Jugoslavije – koji je u ratu delovao pod pseudonimom ”General Račić” )…

 

Oni su strašno stradali tokom i krajem rata, između nemačkog čekića i partizansko-komunističkog nakovnja.

Među Slovencima u antikomunističkom i monarhističkom pokretu otpora, ne zaboravimo to nikad, bilo je ni manje ni više već – četiri generala, šest pukovnika, šest potpukovnika, šesnaest majora, dvadesetsedam kapetana, tridesetdva poručnika, šesnaest potporučnika i još dvanaest štabnih podoficira! A jedan od tih oficira bio je, na primer, čuveni brigadni general Milan Prosen, koji je u vreme rata u Severnoj Africi (u okviru engleske Osme armije) bio jedan od komandanata ”Pustinjskih lisica” u borbi protiv Romelovih trupa, a posebno se proslavio i u srpskoj narodnoj pesmi opevani – besmrtni major Ivan (Jovan) Derok(o), komandant artiljerije u borbama s Nemcima kod Kraljeva.

Slovenački četnici, borci Jugoslovenske Kraljevske Vojske u Otadžbini, verni vojničkoj zakletvi i zahvalnosti srpskim komitama koji su (u prvim godinama 20. veka) započeli veličanstvenu epopeju oslobođenja svih porobljenih hrišćana, Južnih Slovena, od Turaka i Austrijanaca…
Slovenački četnici, borci Jugoslovenske Kraljevske Vojske u Otadžbini, verni vojničkoj zakletvi i zahvalnosti srpskim komitama koji su (u prvim godinama 20. veka) započeli veličanstvenu epopeju oslobođenja svih porobljenih hrišćana, Južnih Slovena, od Turaka i Austrijanaca…

Bio je tu i takođe major, Ivan Fregelj, Dražin ađutant i istinski junak bez straha i mane (streljan zajedno sa sinom vojvode Mišića, Aleksandrom, odmah po izbijanju ravnogorskog ustanka), pa Vuk (Eugen) Rupnik, komandant Paraćinske četničke brigade i mnogi drugi (od generala Ivana/”Andreja” Prezelja pa do poručnika Dušana Lajovica)…

Teško je razumeti i motive i događaje i razloge i sve o o što se zbivalo u najsloženijem i najmaglovitijem od svih srpskih (i svetskih) ratova, posebno nakon toliko lažnih, a napamet naučenih, u školi nametnutih lekcija. I kako se sad vratiti na početak, zapitati se o onome što je bilo uzrok i izazvalo određenu posledicu, kako objasniti da je moguće ono što deluje kao čudo i nemoguća misija? A ako to ne uradimo opet ćemo se vrtei u krug i sami sebi gristi rep, nesposobni da se pomerimo od već uobičajenih fraza i izanđalih slogana za opštu upotrebu.

Bilo kako bilo, Uroš je ponosno nosio svoje ime i sudbinu, uzalud tragajući za kostima svog brata i oca (koje su nestale u vihoru komunističke krvave osvete ideološkim protivnicima).

Godine su prolazile, a on je, iako praćen od Titove tajne policije (od rata pa sve do 1980. godine, kako je kasnije saznao) nastavio da živi po pravilima i običajima koje je stekao vaspitanjem i naučio u svojim formativnim, ratnim godinama. Mnogo kasnije, u svojoj osamdeset i nekoj godini primio je (17. marta 2007. u pariskoj crkvi Svetog Save) titulu četničkog vojvode (od poslednjeg tada još živog vojvode Mila Rakočevića, koga je tako imenovao lično đeneral Dragoljub Mihailović u julu 1944-te), koju je onda sa posebnim dostojanstvom nosio u poslednjoj deceniji svog dugog i časnog života…

 

Umro je u rodnoj Sloveniji, ali sa nepomućenim sećanjem na svoje najlepše i najteže dane, tokom ratnih godina. Da je bilo po njegovom i po onome u šta je verovala čitava porodica Šušterič, komunizam nikada ne bi poplavio škole, um, srca i duše žitelja nekadašnje Kraljevine Jugoslavije. Ali, nije bila takva Božija Promisao. Po Njegovom mističnom dopuštenju smo prošli kroz takvu šibu i ”toplog zeca” da je čudo što još uvek postojimo i možemo ovako da razgovaramo o svojoj prošlosti, sećajući se naših junaka (kakvi su bili slovenački četnici, ravnogorci iz časne slovenske porodice Šušterič iz celjske oblasti).

Slava mu i hvala na svemu!

I nek da Gospod da i dalje postoje takvi ljudi oko nas, samo da ih ne pomešamo sa njihovim (prema nama ravnodušnim ili bezdušnim) biološkim sunarodnicima, pa onda, po običaju, postanemo popustljivi kada je reč o mračnom, antisrpskom ”jugoslovenstvu” na način koji nas je i doveo do ovde gde smo stigli, na kraju puta.

Autor/Izvor: Dragoslav Bokan

Izvor: MAGACIN PORTAL

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

One Response

  1. Dugo sam se družio, nažalost samo putem telefona, sa pokojnim Urošem, čija me je smrt iznenadila i nisam mogao stići na njegovu sahranu! Na moju veliku žalost. Imao sam i kontakte sa njegovim sinom, ali sam te veze pogubio, tako nisam ni saučešče izrazio. Znao sam da je Urošu godilo, da sam sa svojim visokim činom iz JNA imao puno razumevanje za njihovu borbu! Ljudi smo i imamo pravo na svoje mišljenje i opredeljenje! Bio bih Vam zahvalan ako mi pošaljete adresu njegovog sina! Zahvalan Milan

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: