Učiti o Holokaustu bez trivijalizacije

Kao i u obrazovanju o bilo kojem drugom genocidu, cilj je da đaci kroz učenje i sopstveno preispitivanje postanu bolji ljudi, što je namera i onih koji danas nastoje da povežu istoriju i moderne tehnologije

Da li ste ikada poželeli da se osvetite, pitao je jedan novinar Pinkasa Gutera, koji je preživeo Holokaust i tokom Drugog svetskog rata bio u čak šest koncentracionih logora.

– Nisam osvetoljubiva osoba, ja želim pravdu, a pravda nije osveta – odgovorio mu je Guter.

Oni sede jedan naspram drugog, novinar pred mikrofonom, sagovornik u udobnoj crvenoj fotelji, i razgovor vode u realnom vremenu, ali ih nešto duboko razlikuje: novinar je „pravi”, od krvi i mesa, dok je njegov sagovornik virtuelan.

Poljski Jevrejin Pinkas Guter (87), koji je mnogo puta držao predavanja o Holokaustu i govorio uživo o svojim tragičnim iskustvima, jedan je od pionira projekta „Nove dimenzije svedočenja”, koji su pokrenuli Šoa fondacija Stivena Spilberga i Institut za kreativne tehnologije Univerziteta Južna Kalifornija. Virtuelni Guter, zahvaljujući prethodno snimljenim intervjuima, može da odgovori na 20.000 pitanja korisnika.

Od sasvim običnih, poput „Odakle ste?”, do složenijih, kao „Šta je bilo vaše najtragičnije iskustvo?”.

Ideja je da oni koji su preživeli Holokaust ostanu sagovornici generacijama posle njih i onda kada ih više ne bude na ovom svetu. Ne treba da čudi što se Šoa fondacija odlučila da najnovija tehnološka dostignuća upotrebi baš na ovakav način, jer su se svedočanstva preživelih pokazala kao najbolji način da se učenici, ali ne samo oni, obrazuju o Holokaustu, kaže Vera Mevorah.

Uz profesorku Nevenu Daković sa Fakulteta dramskih umetnosti, ona je jedna od urednica nedavno objavljenog zbornika „Graničnici sećanja – Jevrejsko nasleđe i Holokaust”, čiji je izdavač Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Srbije.

Kako objašnjava Mevorah, zbornik obrađuje temu Holokausta i njegovu percepciju danas, a u njegovom pisanju učestvovali su stručnjaci iz šireg humanističkog polja, sociolozi, istoričari umetnosti, kulturolozi… Retka, dakle, prilika kada na ovu temu ne govore samo istoričari.

U tri odeljka autori se bave politikama sećanja, Jevrejskim istorijskim muzejom i njegovim fondom, kao i obrazovanjem o Holokaustu. Rad Vere Mevorah u ovom zborniku posvećen je upravo edukaciji o Holokaustu u informacionom dobu.

– Tehnologija je danas partner u obrazovanju, što pokazuje i trenutno u svetu vrlo popularni primer „Novih dimenzija svedočenja”. Memorijalni muzej u Vašingtonu ili Jad Vašem daju jasne smernice kako koristiti društvene mreže, internet i nove tehnologije u obrazovanju o Holokaustu, kako naći pravi način komunikacije, izbeći sve opasnosti koje društvene mreže donose. Ne upasti u banalizaciju i trivijalizaciju – kaže Vera Mevorah.

Kod nas je upotreba digitalnih tehnologija u obrazovanju o Holokaustu i dalje na skromnom nivou ako se uporedi sa ovim Spilbergovim primerom. Ali je zato deo onog konvencionalnog, školskog obrazovanja.

Poslednjih desetak godina različite međunarodne organizacije drže predavanja, radionice, seminare na temu Holokausta namenjene učenicima i nastavnicima osnovnih i srednjih škola uz odobrenje Ministarstva prosvete.

Jedna od njih je i NVO „Haver Srbija”, u čijim je programima do sada učestvovalo više od 10.000 đaka. Te radionice posvećene su jevrejskoj kulturi, antijevrejskim zakonima i Holokaustu i diskriminaciji danas, navodi Sonja Viličić, izvršna direktorka NVO „Haver Srbija” i jedna od autorki zbornika.

– U predavanjima o Holokaustu vrlo je važna uloga samog predavača, jer nije reč samo o istorijskim činjenicama, nego i o mnogim drugim stvarima, o preispitivanju ljudskog ponašanja – šta smo mi kao ljudi spremni da uradimo drugim ljudima zato što su na neki način drugačiji. To je važno pitanje i za nas i za našu državu, ne samo zbog Holokausta, nego i zbog ratova devedesetih – kaže Viličićeva.

Ona dodaje da su iskustva nastavnika i đaka koji su prošli njihove programe najčešće pozitivna, ali da su se brojni nastavnici susreli sa pitanjem svojih kolega: zbog čega to predaju?

– Oni često dobijaju kritike zašto ne pričaju o stradanju Srba. Ono što mi uvek kažemo nastavnicima jeste da treba da govore i o jednom i o drugom, ali ako imate one koji smatraju da treba govoriti o ratovima devedesetih, a ne znaju zašto bi neko predavao o Holokaustu, to može biti vrlo opasno. Kao i u obrazovanju o bilo kojem drugom genocidu, treba đaka da vodite kroz određeni proces kako bi postao bolji čovek. Ne samo da očuvamo sećanje, već i da od nas svih napravimo bolje ljude – ističe Sonja Viličić.

Autor: JELENA ČALIJA

Izvor: POLITIKA