Учити о Холокаусту без тривијализације

Као и у образовању о било којем другом геноциду, циљ је да ђаци кроз учење и сопствено преиспитивање постану бољи људи, што је намера и оних који данас настоје да повежу историју и модерне технологије

Да ли сте икада пожелели да се осветите, питао је један новинар Пинкаса Гутера, који је преживео Холокауст и током Другог светског рата био у чак шест концентрационих логора.

– Нисам осветољубива особа, ја желим правду, а правда није освета – одговорио му је Гутер.

Они седе један наспрам другог, новинар пред микрофоном, саговорник у удобној црвеној фотељи, и разговор воде у реалном времену, али их нешто дубоко разликује: новинар је „прави”, од крви и меса, док је његов саговорник виртуелан.

Пољски Јеврејин Пинкас Гутер (87), који је много пута држао предавања о Холокаусту и говорио уживо о својим трагичним искуствима, један је од пионира пројекта „Нове димензије сведочења”, који су покренули Шоа фондација Стивена Спилберга и Институт за креативне технологије Универзитета Јужна Калифорнија. Виртуелни Гутер, захваљујући претходно снимљеним интервјуима, може да одговори на 20.000 питања корисника.

Oд сасвим обичних, попут „Одакле сте?”, до сложенијих, као „Шта је било ваше најтрагичније искуство?”.

Идеја је да они који су преживели Холокауст остану саговорници генерацијама после њих и онда када их више не буде на овом свету. Не треба да чуди што се Шоа фондација одлучила да најновија технолошка достигнућа употреби баш на овакав начин, јер су се сведочанства преживелих показала као најбољи начин да се ученици, али не само они, образују о Холокаусту, каже Вера Меворах.

Уз професорку Невену Даковић са Факултета драмских уметности, она је једна од уредница недавно објављеног зборника „Граничници сећања – Јеврејско наслеђе и Холокауст”, чији је издавач Јеврејски историјски музеј Савеза јеврејских општина Србије.

Како објашњава Меворах, зборник обрађује тему Холокауста и његову перцепцију данас, а у његовом писању учествовали су стручњаци из ширег хуманистичког поља, социолози, историчари уметности, културолози… Ретка, дакле, прилика када на ову тему не говоре само историчари.

У три одељка аутори се баве политикама сећања, Јеврејским историјским музејом и његовим фондом, као и образовањем о Холокаусту. Рад Вере Меворах у овом зборнику посвећен је управо едукацији о Холокаусту у информационом добу.

– Технологија је данас партнер у образовању, што показује и тренутно у свету врло популарни пример „Нових димензија сведочења”. Меморијални музеј у Вашингтону или Јад Вашем дају јасне смернице како користити друштвене мреже, интернет и нове технологије у образовању о Холокаусту, како наћи прави начин комуникације, избећи све опасности које друштвене мреже доносе. Не упасти у банализацију и тривијализацију – каже Вера Меворах.

Код нас је употреба дигиталних технологија у образовању о Холокаусту и даље на скромном нивоу ако се упореди са овим Спилберговим примером. Али је зато део оног конвенционалног, школског образовања.

Последњих десетак година различите међународне организације држе предавања, радионице, семинаре на тему Холокауста намењене ученицима и наставницима основних и средњих школа уз одобрење Министарства просвете.

Једна од њих је и НВО „Хавер Србија”, у чијим је програмима до сада учествовало више од 10.000 ђака. Те радионице посвећене су јеврејској култури, антијеврејским законима и Холокаусту и дискриминацији данас, наводи Соња Виличић, извршна директорка НВО „Хавер Србија” и једна од ауторки зборника.

– У предавањима о Холокаусту врло је важна улога самог предавача, јер није реч само о историјским чињеницама, него и о многим другим стварима, о преиспитивању људског понашања – шта смо ми као људи спремни да урадимо другим људима зато што су на неки начин другачији. То је важно питање и за нас и за нашу државу, не само због Холокауста, него и због ратова деведесетих – каже Виличићева.

Она додаје да су искуства наставника и ђака који су прошли њихове програме најчешће позитивна, али да су се бројни наставници сусрели са питањем својих колега: због чега то предају?

– Они често добијају критике зашто не причају о страдању Срба. Оно што ми увек кажемо наставницима јесте да треба да говоре и о једном и о другом, али ако имате оне који сматрају да треба говорити о ратовима деведесетих, а не знају зашто би неко предавао о Холокаусту, то може бити врло опасно. Као и у образовању о било којем другом геноциду, треба ђака да водите кроз одређени процес како би постао бољи човек. Не само да очувамо сећање, већ и да од нас свих направимо боље људе – истиче Соња Виличић.

Аутор: ЈЕЛЕНА ЧАЛИЈА

Извор: ПОЛИТИКА