fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Убици своје породице осветио се после рата али правду није добио

ДУШАНОВА ТРАГЕДИЈА ЈЕ ПОЧЕЛА KАД СУ УСТАШЕ УШЛЕ У СЕЛО
Душан Бастаја

“Моја несрећа је почела 3. априла 1942. у Беговом Брду, тамо гдје сам, како ми је моја покојна Босиљка говорила, треснуо главом о земљу. Стасао сам у седамнаесту. Сједили смо у својој дрвенари. Сјећам се, мама је рекла: “Ђецо, данас је Велики петак. Идем замијесити погачу и уштипке!” Ми одраслији смо направили козаљке. Играмо се. Ћаћа је непрекидно творизао и лупао вратима. Тимарио је краве. Ођедном бритка пуцњава. Усташе у селу. Нешто ми, у мени рече: Сакриј се, Душане!

Бацим се у живицу и гледам шта ће бити. Моји су остали у кући. Мама је окупила око себе четверо дјеце: Николу од 14, Љубицу од 12, Драгана од 6 и моју љубимицу Станку од 2 године. Боже, лијепог и паметног дјетета…Ћаћа Раде је изненађен. Био је ван себе и одлучио да дијели судбину породице и села. Међу хрватским усташама комшија Лаћан. Мислим, па можда неће били зла. Добро га знамо, а он закрвавио очима и командује мојима да се укључе у колону. Све су то наши сељаци из Бегова Брда… Бројим… добро се сјећам, било их је, што мушкараца, жена и дјеце – 130 душа. Јадна дјечица, мајко моја. Све онако уз матере. Моја мама Босиљка напртила Станку, а Љуба и Драган се држе мами за рокље, с лијеве и десне стране. Брацо Драган се залеће да и њега мама понесе. Никола је држао тату за руке…

Свратише их под неку стијену и ту побише. Пуцали су из пушака и митраљеза, а моја нада, крвави Лаћан из пиштоља. Бацили су и бомбе на хрпу мртвих и рањених. Сутрадан смо их пребирали, препознавали и сахрањивали. Своје сам покупио у плахте и онако, без сандука у раку. Вријеме је пролазило. Може ли се неко чељаде увући у моју душу, да завири како ми је било… Боже зла и несреће…

Настојао сам све заборавити, али не иде. Зло је у мени. Kад ме обузму слике и мисли, сама рука према чаши јури. Не знају ови, око мене, зашто Бастаја пије. Онако, кад претјерам, дјеца се у парку шегаче и ноге подмећу. Ипак их волим. Подсјећају ме на оне моје. Попијем, то је тачно. Некога сусретнем, ширим руке и ламатам. Kад сам онако занесен лакше трпим своју судбину. То ови руководиоци око мене не знају. Што они уопште знају? Kада се зажелим топлог кутка и када сам гладан, опсујем власт, или споменем краља Титу, а они са мном у ћузу. Не знају јадници да ми је тамо боље. За њих сам увијек био необичан, кад нијесам накресан. Буље у мене. Мисле шта ми је? Сит сам! Вратио сам се од Миље из Kарталија. Пресвукла ме и нахранила. Има и још нешто: Испарила ракија, па смирено пребирем своју несрећу. Ето, то ми је, да знате! Осјећам да ово стање нећу дуго издржати. Морам у неки бирцуз, да чаши у дно завирим.

Али да знате! Нисам све испричао. Да кажем и оно, што ме још држи у животу. Био сам млад, силован, с нагоном освете. Примили су ме за борца Осме кордунашке партизанске дивизије. Освету сам с временом избрисао, јер су ме комесари убједили да су само директни убице криви, а не хрватски народ, да је одговорност појединачна и да нас једино братство – јединство може спасити. Ми Срби смо прихватили ту причу, али ме нешто из подсвијести непрекидно питало: Зашто су убили моје? Прелазили смо Kупу, улазили у хрватска села, али Боже сачувај, да и помислим…

Од сеоског дерана, постао сам неко и нешто. Напредовао сам. При завршетку рата сам капетан, а већ 1947. мајор. На моју несрећу, а можда и срећу, ко ће знати, службовао сам код Новог Сада. Једног дана се запутим у Ириг. У дворишту неког кућерка, мислим да је то у улици Грчка Мала, препознам убицу Лаћана. Мајку му лоповску, па то је он! Kао да су ми три Сунца синула. Нисам се јавио, него право у милицију. Ухапсили су га истога дана. Заказано је суђење, у којем сам главни свједок. Позвали су ме. Ја се дотјерао и накинђурио. Ту су суци, милиција и записничар. Лаћан је признао, да живи у Иригу под лажним именом, да је био усташа, али да није убијао Србе. Дошао је и на мене ред.

Устанем и кажем: ‘Друже судија, ево овако је узео пиштољ и пуцао у моје: Извадио сам из футроле свога гарова и сасуо у Лаћана свих осам метака. Стровалила се мрцина свом снагом на паркет. Заплакао сам од среће и прогрмио судницом: Осветио сам и оживио своје! Чујте народе и судије! Преда мном су били сви моји… Видио сам их. Вјерујте, људи, видио сам их живе и здраве!’ Прибрао сам се, бацио пиштољ и рекао: ‘Сада судите мени! Нисам знао да убиство може бити толико узвишено. Оно ме растеретило. У сну ми је долазила сестрица Станка, љубила и шапутала да ме воли.’

Осудио ме Војни суд на шест година робије и губитак чина. Није ми жао, јер знам зашто. Нешто ме носило, иако није било лако тамновати. Собни старјешина ми је био усташа Фрањо. Сазнали су зашто робујем. Био сам свакодневни редар. Три пута су ме ћебовали. Рекли су да се крстим тројицом, да је довољно три пута, да су нас убијали због тројице и да ће тако бити док се не опаметимо.

Ето, све се то дешавало у земљи коју сам и ја стварао. У рату сам три пута рањен, први пут на Челопеку, код Личког Петрово Села, други пут на Дреновачи и трећи код Илирске Бистрице, у ослобађању или освајању Истре. Свјесно сам јуришао и давао себе. Младост, лудост. Али, оде маст у пропаст…

Душан Бастаја је промрзао на Богојављенску ноћ у једном сјенику у Утињи.

Од посљедица смрзавања, умро је 21. јануара 2004. године у болници у Kарловцу.

Све је његово уништено. Био је без куће и било каквог свога очинског кровишта. Након свега што је дао за своју домовину Хрватску, сиротиња, ишао је Војнићем и околним селима, био је сретан ако би му тко подарио комадић круха.

Преузето из књиге:

Radio sam svoj seljački i kovački posao

Пјесма Нинка Кресојевића посвећена Душану Бастаји

ДУШО МОЈА ПРОСТА

Видио си смрт у очи
одњела ти собом све
у најцрњи кутак ноћи
душа твоја скрила се

Да не виде када војник плаче
и дозива своје сестрице
топле руке матере и ћаће
још једанпут да те загрле

Душо моја проста, мој Душане
нема правде до Судњега дана
Све су ријеке мору кренуле
само за те стала је Корана

Да умијеш тугу из тог ока
крв и блато са старог шињела
Ал’ на срцу рана предубока
Ни Корана не би је одњела

Судио си мој Душане силни
оку око, праведно пред Богом
Бога псују а врагу умилни
закључаше врата за тобом

Душо моја проста мој Душане
нема правде до Судњега дана
све су ријеке мору кренуле
само за те стала је Корана….

Душо моја проста ….
(2008)

Извор: ВИДОВДАН/Курир/

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

3 Responses

  1. ЗАВНОХ-ија је била усташија што се доказало Туђмановим избацивањем Срба из Устава Р.Х. и геноцидом деведесетих!

  2. Није нажалост једини да је наша држава заборавила и према њему била гора него према злочинцима.
    А злочинци близу власти и на власти.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: