U Beogradu održana promocija knjige „Redni broj smrti“

Ova knjiga je optužnica za Genocid! Nikad podignuta, prećutkivana i prekrivana lažnim kompromisima. Kako drugačije da se nazovu surova i bestijalna ubistva dece.

Piše: Đurđica Dragaš

Prvog novembra 2025, u okviru Beogradskog sajma knjiga, promovisana je jedna vredna i važna knjiga. Udruženje Jadovno 1941. iz Beograda i izdavačka kuća Prometej iz Novog Sada izdali su, na srpskom, ruskom i engleskom jeziku,  fototipsko izdanje specijalnog izdanja lista Borba od 16.2.1988. koje je u to vreme ekspresno povučeno iz prodaje.

U knjizi su objavljena imena i prezimena 11.219 – oro kozaračke dece koje su zatrle ustaše na najmonstruoznije načine u periodu od 1941. do 1945. godine

Knjiga neobičnog izgleda i formata i izuzetno potresnog sadržaja promovisana je baš u danu kada su brojni izdavači bojkotovali sajam i zatvorili svoje štandove zbog godišnjice pada nadstrešnice u Novom Sadu.

Izdavači nisu mogli da utiču na termin koji su dobili za promociju pa se, što zbog bojkota, što zbog činjenice da tema stradanja Srba u NDH obično ne privlači mnogo publike, nije očekivao veći broj ljudi u sali Borislav Pekić. 

Pokazalo se, međutim, da nije baš tako. Sala je bila sasvim  solidno popunjena. Bilo nas je, iako nas je moglo biti i više! Potreseni sadržajem, posebno autentičnim fotografijama umorene dece, ljudi su u tišini slušali govornike, članove udruženja Jadovno 1941. Kao da se osećalo prisustvo tih malih duša koje nisu stigle da se raduju životu.

Baš zbog njih ništa ne sme da bude teško, od njih ništa ne bi smelo da bude važnije. Ali… narod smo koji lako zaboravlja, oprašta i nema dovoljno razvijenu svest o vlastitom stradanju. Nama je vazda nešto preče. Vazda se nešto čeka… da prođe ova kriza, da prođu oni izbori, da se formira nova Vlada, da se steknu uslovi… i tako dalje unedogled. A vreme prolazi, teški slojevi zaborava odavno su pali na  naša epska stradanja. Kao da nam se nisu ni desila. I dok žrtva ćuti i zaboravlja, dželat se raduje i briše svoja zlodela. Polako, ali sigurno umanjije i broj žrtava i svoju krivicu. 

Na to što dželat radi, moramo, naravno, da reagujemo jer ako to ne činimo kao da mu dajemo prećutnu saglasnost, ali mi prevashodno moramo da menjamo sebe. Svoj pristup i odnos prema sopstvenom stradanju. Teško nam ide, spori smo i tromi, ali, hvala Bogu, ima i onih koji se iskreno i nesebično trude.

Udruženje Jadovno 1941 je jedno od onih koji popravljaju našu poražavajuću statistiku. Ova knjiga je još jedan doprinos kulturi sećanja koja je misao vodilja i razlog postojanja  udruženja. Ova knjiga je, dozvoliću to sebi da kažem, optužnica za Genocid! Nikad podignuta, prećutkivana i prekrivana lažnim kompromisima. Kako drugačije da se nazovu surova i bestijalna ubistva dece.. i to ne samo ovih 11 hiljada 219-oro čija se imena i prezimena nalaze u knjizi već mnogo, mnogo više?!

Kako drugačije da se nazove zatiranje jednog naroda?! Zamislite samo koliko je nerođenih zatrto ubijanjem onih koji još nisu ni stigli da iza sebe ostave potomstvo.

Uvek o tome moramo da mislimo kada neko kaže da brojevi nisu važni. Brojevi jesu važni jer oni govore o razmerama zločina i namerama zločinaca! A ovde je namera bila sasvim jasna-zatiranje!!!

Iako teška i potresna, ova knjiga bi trebalo da bude obavezan deo naših kućnih i javnih biblioteka. Moćan i opominjući podsetnik na zlodela koja su nam učinjena. Zlodela koja ne smemo da zaboravimo!