Тушница

У првом издању ове књиге, због журбе да се поjави приjе 11. августа 1991. године, када jе у Ливну обављена  сахрана посмртних остатака  жртава  усташког геноцида, ниjесу у потпуности обухваћена и описана сва губилишта, све jаме и стратишта, нити до краjа истражени  сви злочини.

Тако сам, опет захваљуjући Мићу Радети, у међувремену сазнао да jе и из jаме у Тушници (мjештани jе зову Јеловача,прим.Б.С.), баш као и из jаме Равни долац на Динари, од око педесет убачеих, спасено њих четрнаесторо.

Наjстариjа међу њима jе, изгледа, била Стана Рацо, жена Јове Раца, родом од Пажина из Потока.
Од Пажина из Потока jе била и њена снаха Јованка, жена Станиног сина Мирка, коjа jе такође избjегла смрт у паклу jаме у Тушници, баш као и њени малољетни дjевер Стоjан и заове  Љубица и Невенка.
По казивању Јованкине сестре Руже Лаганин из Великог Губера, коjе jе забиљежио Мићо Радета, а посебно Јованкине ћерке Мире Радоjа и  сестрића др Веселина Митранића, она jе тог злоносног љета 1941. имала само двадесет година и била jе у деветом мjесецу трудноће кад су почели усташки покољи.

– Два дана уочи злочина  у Тушници – казуjе др Веселин Митранић – моjа тетка се из Потока запутила у Ливно неће ли ишта  дознати за мужа Мирка коjи jе претходног дана био поведен и убиjен у Прологу. Кад jе видjела како усташе дивљаjу по граду и чула шта су све говорили на неком митингу на тргу, схватила jе да за Србе нема наде. Сjећам се, кад би год касниjе причала о том пакленом дану у Ливну и страху коjи jе преживjела, посебно jе истицала познатог кољача Јоза Лиjовића коjег jе упамтила по неком грозном ожиљку на лицу. Јадна и чемерна, она се тога дана некако извукла из града и запутила у Жабљак код сестре Илинке, моjе маjке, коjа jе од ње била стариjа пет година  (и Илинка jе у том тренутку већ била удовица jер jе и њен муж Стаменко Митранић коjи дан приjе тога убиjен у Прологу, прим. Б.С).
Маjка jе сjутрадан испратила тетку да иде у Поток, али су jе на мосту на Стурби  пресрели и ухватили усташе. Ниjе им сметало што jе  била у одмаклоj трудноћи, такорећи пред порођаjем – чим су установили да jе Српкиња зграбили су jе и повукли прерма неком кромпиришту да jе закољу. Она се сирота ниjе  ни опирала, али jе од силног страха намах добила пролив.

То jе неким чудом пренуло крвнике и они су jе истог часа пустили да иде куд jе наумила. Сjутрадан су, међутим, банули у село са камионима и покупили сву српску чељад. Међу њима и моjу тетку, а по њеном сjећању главни међу њима jе био неки Мишковић – кућа му била баш поред оног моста на Стурби на коjем су њу претходног дана ухватили и умало убили…

– Тек кад су нас довели над jаму у Тушници и кад сам виђела како као вуци грабе ђецу и бацаjу их у амбис, схватила сам какво нам jе зло припремљено, причала нам jе у риjетким приликама маjка – сjећа се Јованкина ћерка Мира Радоjа коjа живи у Сомбору. – Угледам онда међу усташама – све нашим комшиjама и доjучерашњим приjатељима – и jеднога Крешу Галешића, мога комшиjу из родног ми села Голињева, са коjим сам одрасла и  jањце чувала. Примакнем се некако до близу њега и почнем га кумити да ме убиjе, да ме не баца живу у jаму. Згулим и прстен вjенчани с руке и понудим му, само да опали метак и не мрцвари ме, а послиjе за моjу душу да се помоли и запали свиjећу. Он jок, не чуjе, као да се никада у животу ниjесмо ни срели ни виђели…

Јованка jе сама скочила у jаму и неким чудом остала жива, али са више тешких рана и убоjа. Дан или два потом, она се у jами и породила, али новорођенче ниjе издржало оно што jе осам  дана издржавала његова маjка и jош тринаесторо коjи су преживjели и, захваљуjући Италиjанима, извађени из jаме.

– Седмог дана – сjећа се даље Мира Радоjа приче маjке Јованке –   чули су негдjе у близини звона и гласове чобана и почели да дозиваjу у помоћ. Чобани-Хрвати су их чули, дотрчали над jаму и, по прилици, увече казали укућанима да у Тушници има jош живих. Не зна се како jе послиjе било,тек већ сjутрадан, изгледа по наређењу Италиjана, дошли су да их ваде. Међу  „спасиоцима“ jе, како jе она тврдила, било и неких од оних коjи су их и бацали у jаму. Пошто су њихове куће биле опљачкане и пусте, сви су смjештени по хрватским кућама док су се опоравили и повезали са родбином. Моjа маjка коjа jе, изгледа, била у наjкритичниjем стању, остала jе, тако, готово годину дана у кући неког од тих Хрвата jер ни у дому а поготову у роду ниjе било никога ко би се могао о њоj старати (у Голињеву су побиjени Јованкини  отац и маjка, Алекса и Мара Пажин, сестре Олга и Мила и брат Бранко као и циjела породица стрица Ника коjа jе живjела под истим шљеменом – стрина Стана и сестрице од стрица Радоjка, Мара  и Милоjка, прим. Б.С.)

Пуста младост и живот су ипак помогли Јованки  да преболи страшне посљедице порођаjа у jами и извида  инфициране ране и убоjе. Послиjе jе срела Виљка Радоjу из гламочког села Подкраj и са њим свила ново брачно и породично гниjездо у коjем су се убрзо нашли синови  Бранко (дала му име по брату коjи jоj jе страдао у Камешници) и Зоран и ћерка Мира.

– Била jе углавном здрава и разборита жена и риjетко jе причала о свом страдању. Носила jе ту своjу муку као да ниjе ни жељела да jе диjели са другима, а поготову не са дjецом. Просто као да нас jе поштеђивала и чувала од тога и пазила да нас не отруjе мржњом. Тек кад су приjе петнаестак година наишле страхоте  наjновиjих ратних сукоба у Босни и Херцеговини и кад jе моj брат Бранко  узео оружjе и отишао на положаj, схватили смо колико се она плаши и у каквом jе страху од рата живjела све те године. Издржала jе тако до 1994, а онда jе и њено срце попустило. Са овог свиjета jе ипак отшла задовољна jер jе дочекала да види срећу свакога од нас троjе – каже Мира Радоjа.

Из jаме у Тушници су, иначе, спасени jош и Марић Матиjе Паво, Марић Матиjе Бошко и Марић Матиjе Илинка, такође сви из Потока, као и Ждеро Симка, Ждеро Илиjе Илиjа и Ждеро Ника Раjко, сви из Смрчана. Из Смрчана су биле и Зорка Ждеро, супруга коjи дан раниjе у Прологу убиjеног Пера Ждера, коjа jе из jаме спасена заjедно са шестомjесечном ћеркицом Миром  и осамнаестогодишњом заовом Милком.
Од свих њих, нажалост, у животу jе jош само  наjмлађа, Мира Ждеро…

У већоj групи ратне сирочади коjа се 1955. године  нашла у учитељскоj школи у Травнику, била jе и петнаестогодишња Мира Ждеро, родом из села Смрчани код Ливна. Вижљаста и лиjепа, темпераментна и брза као чигра, весела и увиjек орна за игру и пjесму, издваjала се од осталих и потврђивала  неписано правило да су сирочад тврђа, сналажљивиjа и зрелиjа од своjих вршњака.

У Травнику успjешно завршила школу. Ту потом остала да „одради“ стипендиjу, уз рад завршила и педагошку академиjу, а животна матица jе затим заниjела да ту и остане, не само цио радни виjек него и да броjи пензионерске дане. Настанила се у Новом Травнику и одатле ниjе крочила ни у крвавим ратним данима  деведесетих година прошлог виjека – и тада потврдила да су људи коjи одрасту и сташу као сирочад отпорниjи и смjелиjи од осталих.

Сад живи од успомена, за лиjепе тренутке  сусрета  са неброjеним ђацима из четрдесетак генерациjа коjе jе извела на животну стазу,  а наjвећа срећа и радост су jоj ћерка Вера – плод краткотраjне љубави и брака са Хрватом Алоjзиjем-Стjепаном Ружићем из Доца код Травника – коjа са мужем Гилем Тасковим и дjецом, сином Боjаном и ћерком Ведраном, живи у Суботици.

Иако jоj jе цио живот протекао у дружењу са људима,  иако jе на том путу срела и стекла толико приjатеља и познаника, ипак jе премало оних коjи знаjу какву jе голготу преживjела у наjраниjем дjетињству, да jе она наjмлађи живи свjедок усташких звjерстава над Србима у Ливну и околини у прољеће и љето прве године Другог свjетског рата. Ту стравичну страницу живота никада ниjе вољела да отвара нити jе ико икада могао и посумњати шта на души носи ова ведра жена, увиjек пуна оптимизма и добре воље за свакога – да jе она на самом прагу живота, тек што jе угледала оваj мржњама и свакоjаким злом опогањени, завађени и подиjељени свиjет преживjела страхоту усташког безумља и бездушности; да jе она краjем jула 1941, у наручjу тешко повриjеђене маjке, прошла кроз пакао jаме на Тушници и осам дана и ноћи преживjела у гомили од тридесет и шест лешева, претежно дjеце, дjевоjака, жена и гдjекоjег убогог старца, све њених наjближих, рођака и комшиjа, српске чељади  из оближњих Смрчана и Потока:

– Заиста jе мало оних пред коjима сам jа отварала душу. Тачниjе, о томе сам  наjчешће и наjотворениjе причала са моjом  маjком и баком, маjчином маjком, док су биле живе. И кад сам понекад нешто од тога споменула у разреду, да дjеци дочарам страхоту и зло рата, чинила сам то тако као да се све то дешавало некоме другоме, далеко од моjе лиjепе куће.

А моjа прича о томе jе, уствари, прича моjе покоjне маjке Зорке и моjе тетке, очеве сестре Милке, нажалост сада такође покоjне, коjе су са  мном и осталих jеданаесторо преживjеле у живоj гробници на Тушници, jер jа сам  тада имала тек  пола године – маjка ми jе казала да ми jе био никао тек први зуб.
Маjка ми jе причала да су прво похватали и у Прологу побили све зрелиjе мушкарце из села. Међу њима и мога оца Пера – имао jе само двадесет и три године. Тога jутра су ишли на косидбу. Како jе било љето и врућина, маjка ме зором била изниjела на ливаду, у хладовину иза куће. Моj отац jоj пришао и загрлио jе, а она се почела отимати – немоj, видjеће неко… Ма, брига ме, нека види, ко зна кад ћу те и да ли ћу те икада више загрлити – рекао он као да jе наслућивао шта се спрема.

Увече, кад су се враћали са косидбе усташе их сачекале и похватале. Са њима био и моj уjак Маркица Радета из Губера, била му тек деветнаеста година.  Он ишао на зачељу и водио коња, па кад jе видио шта се чини, скочио на коња и побjегне. Ноћу се некако пробиjе до куће и маjка га, моjа баба Ружа, сакриjе у поjату. Баба била вук горски, звали jе Пажинуша пошто jе била родом од Пажина, ниjе се боjала два ока у глави. Крила га ту неколико дана, а онда, кад стисла мука и страх да би могли запалити поjату и наћи га, пође неком куму, Хрвату, казивала ми jе како се презивао, Брало, Баковић или некако тако – заборавила сам – и каже му за Маркицу. Он се ту закуне на све да му се ништа неће десити само да се приjави.
Баба повjеруjе, спусти се на кумову риjеч, али  они Маркицу исти час у Пролог чим им jе допао у руке. Баба их од тада док jе била жива никада више ниjе зарезивала, на сваком кораку их jе псовала и изазивала, поготову откад jе чула за маму и мене.

Пошто су побили мушке, а све су протурали причу и лажуњали како су их тобож пропратили у Србиjу, коjи дан потом  покупили су и сву осталу српску чељад из Смрчана и Потока и потjерали нас у Тушницу. Ту су нас живе  побацали у jедну jаму, народ jе зове Јеловача, а дубока jе петнаестак метара. Иако jе био краj jула,  у jами jе био jош велики смет сниjега и то jе вjероватно и помогло  да многи преживе.
Маjка jе мене чврсто држала у наручjу, али ме испустила из руку при паду. Она се откотрљала  на jедну страну а jа остала на смету. Са тешко повриjеђеним и поломљеним кичменим пршљеновима, ниjе се могла вратити по мене па jе то учинила моjа тетка Милка, тада млада осамнаестогодишња дjевоjка, коjа jе  била нешто лакше повриjеђена. Успjела jе да ме уграби и склони  са смета на коjи су непрекидно падали они коjе су убацивали послиjе нас, али и камење коjим су покушавали да нас  дотуку и затрпаjу. Један камен jе при том  погодио тетку Милку у раме и сломио jоj кључну кост, али ме она ипак ниjе испустила из руку док ме ниjе предала у наручjе маjци.

У jами смо остали осам дана. Ја сам, док jе траjало млиjека на маjчиним грудима доjила, а онда су и мени жеђ и глад гасили сњежаницом…
Над jаму су седмог-осмог дана дошла нека хрватска чобанчад коjа су ту около чувала стоку. Чули су наше jауке и запомагање и тако jе изгледа допро глас до италиjанске окупационе власти  да у jами у Тушници има jош живих, коjа jе одмах наредила да нас изваде.
Вадили нас Хрвати, наше комшиjе, углавном Перковићи, већина оних коjи су нас и бацили у jаму. Зато задуго нико ниjе  смио да прихвати коноп  коjи су нам спустили и веже се – сви се плашили да су поново, како су то данима раниjе чинили, дошли да нас дотуку. Онда прва кренула моjа маjка. Може се само замислити какве jе болове трпjела док су jе са сломљеном кичмом вукли  на конопу, али мене ипак ниjе испустила из руку.

Кад су нас  извукли – причала ми  касниjе маjка, мада никада ниjе вољела свега тога да се присjећа – мене онако избезумљену на свjетлости дана, прљаву, мусаву и умазану земљом, узео у наручjе jедан од усташа и рекао некоме од чобана да намузе и донесе ми мало млиjека:
– Ма, шта ћеш то, весео био,  де, баци то пашче српско да га дочекам на баjонет! – рекао му други и отворио нож на пушци.
– Ма, нека га, jебо га ти, видиш да ће и онако крепати – одговорио таj и не дао да ме закоље, а jа и данас кад видим нож сjетим се маjчине приче и подузме ме jеза…
Мира Ждеро ипак преживjела. Преживjело и осталих тринаесторо. Међу њима и њена маjка Зорка, коjу су мjесецима увиjали у сирову jарећу кожу, све док поломљени  пршљенови ниjесу прерасли и опрла се на ноге:
– Моjа маjка jе била изузетно лиjепа – казуjе даље Мира Ждеро. – Била родом из Губера од Радета. Ћерка Крста Радете. Звали га „Мерика“ пошто jе неко вриjеме приjе рата радио негдjе у иностранству, чини ми се у Францускоj, али за сељаке, његове комшиjе, све то jе била Америка.

Кад су дошли сватови за маjку, за њу су довели и наjљепшег коња из села – само за такве прилике, за зор га држао  Хрват Иван Перковић. При повратку, он пусник тргне и много приjе осталих донесе невjесту у село, право пред кућу Иванову као да jе знао да ће jе судбина везати баш за ту кућу.

И данас понеко прича како jе неки младић, комшиjа мога оца, Хрват, чини ми се да се презивао Мандић, дотрчао кући  кад jе видио Зорку и ускликнуо:  „Аjме, што jе Перина невиста липа, липа ки Госпа…!“     Зорка се, пошто jе извађена из jаме дуго видала, оздравила и упркос мукама и свему што jе преживjела остала лиjепа и допадљива. Живот jе чинио своjе. Млада, стасита удовица jе брзо запала за око многима и многи су покушавали да придобиjу њену наклоност. Коначно, она се 1944. године опредиjелила и удала за Хрвата Томишу, сина већ поменутог Ивана Перковића, jедног од оних риjетких коjи ниjесу окрвавили руке и огриjешили се о српску неjач.

– Томиша jе био дуго удовац – казуjе даље Мира Ждеро – стариjи од моjе маjке осамнаест година, а приjе рата jе дуго живио и радио у Словениjи и стога  jе вjероватно  и био другачиjи од осталих.  Маjка ми jе касниjе причала да се надала да ће jе он одвести далеко од Ливна и свега што би jе подсjећало на муке и патње, на ужас коjи jе преживjела.

Но, испало jе све другачиjе. Заређала су дjеца и живот кренуо другим током. Мене jе до петог разреда школе подизала моjа бака Ружа. Онда сам прво четири године провела у дому за ратну сирочад у Ливну и завршила нижу гимназиjу, како се то тада звало, а потом 1955, стигла овдjе у Травник и наставила школовање у учитељскоj школи. Никада, међутим, до посљедњег дана, ниjесам прекидала везу са маjком и моjом браћом и сестрама, њеном дjецом из брака са Томишом…

Томиша Перковић jе умро 1981. године, а Зорка у jулу 2006. Иза њих jе остао син Славко, познати угоститељ, коjи живи у Потоку код Ливна и има троjе дjеце и четворо унучади. Његове сестре, односно Мирине сестре по маjци, одавно живе у Њемачкоj и тамо су засновале своjе породице.  Наjстариjа Луциjа има четворо дjеце и двоjе унучади,  Мара има сина, а Ружица двоjе дjеце и двоjе унучади…

У Аранђеловцу jе 2006. године, умрла и Милка Ждеро, тетка  Мире Ждеро, коjоj, по свему судећи, и дугуjе живот. Далеко од родних Смрчана, њено племенито срце jе стало у осамдесет трећоj години живота, изненада, тихо, без иjедног дана боловања, онако како ваљда умиру само праведници, они коjи недужни страдаjу и трпе.

И она се свему што jе у младости доживjела и преживjела, свима коjи су били и њоj одредили судбину осамнаесторо њених наjрођениjих и наjближих и толико других коjи су скончали у jами на Тушници, осветила животом. Оставила jе за собом широки траг од педесет и двоjе дjеце, унучади и праунучади, с великим изгледима да се таj траг jош више шири, уинат онима коjи су били наумили да искориjене и таj омладак из породице Ждеро, jедне од српских породица  из ливањског краjа коjа jе понаjвише страдала и осjетила усташко злотворство током Другог свjетског рата.

Иако неписмена, ова сићушна, природно бистра, оштроумна, ведра и предузимљива жена, очигледно jе у брачноj срећи, слози и љубави – у рађању, налазила лиjек за тугу сирочета без оба родитеља из наjраниjег дjетињства и страшне трауме коjе jе као осамнаестогодишња дjевоjка  пониjела из живе гробнице, jаме на Тушници:

– Њен отац, моj дjед Миjо Ждеро из Смрчана – казуjе Милкина наjстариjа ћерка Ковиљка – имао jе сина Перу из првог брака. Како му jе та жена  млада умрла, он се оженио моjом  бабом Стаком и са њом 1923. године добио ћерку Милку, моjу маjку. Послиjе само три године и моjа маjка jе, баш као и брат jоj Перо, остала  сироче, прво без маjке Стаке а непуну годину потом и без оца Миjа. О њоj и о Перу су се потом бринули  стричеви, посебно стриц Илиjа и стрина Симка.

Перо се уочи самог рата оженио са Зорком     од Радета из Губера, са коjом jе убрзо добио ћерку Миру – мислим да jе имала тек пола године  кад су почели усташки покољи.
Маjка jе веома риjетко причала о томе, поготову  ако смо ми дjеца били присутни. Ниjе хтjела да нас труjе мржњом и jа сам зато вребала сваку прилику  да што више сазнам, шта се и како стварно десило, а она jе отварала душу тек кад би се овдjе у Аранђеловцу срела са Даницом Лалић, коjа jе такође  преживjела пакао jаме у Равном доцу на Динари. Код ње jе свраћала и дан приjе него што ће умриjети, обећала jоj да ће доћи  да се испричаjу и изjадикуjу, али, ето, смрт била бржа…

Прислушкуjући њихове разговоре и болна сjећања, дознала сам да су ноћ уочи покоља код моjе маjке дошле двиjе Хрватице, њене другарице, да се поздраве, пошто jе било наjављено да ће сjутрадан Србе одвести и испратити у Србиjу. Једна од њих,било jоj чини ми се име Мара, коjа jе изгледа била  заљубљена у неког од маjчних рођака – тада jоj jе казала шта им се спрема и наговарала jе  да иде са њом, да jе она сакриjе и спаси, али се она друга успротивила и рекла да то ниjе истина.

Кад су их сjутрадан дотjерали над jаму у Тушници било jе за све касно. Маjка при паду ниjе била  теже озлиjеђена па jе  успjела на вриjеме да се склони у страну, али jе онда видjела на смету малу братаничну Миру коjа jе испала из наручjа тешко повриjеђене маjке. Грешно диjете jе немоћно цвиљело на смету док су око њега падали они коjе су jош убацивали у jаму и камење коjим су одозго покушавали  да их дотуку. Кад jе на смет пао и њен стриц Илиjа, седамдесетогодишњи старац и кад му jе мало потом  jедан тежак камен разбио главу као лубеницу, моjа маjка jе потрчала, уграбила и склонила малу Миру, али jе jедан камен и њу стигао, ударио jе у раме и сломио jоj кључну кост…

Милка jе, поготову под старе дане,  некако понаjчешће о своjим мукама причала  са ћерком Биљаном, удатом Велемир, можда и зато што jе она тада била чешће са њом од остале дjеце и што jе показивала више радозналости:
– Кад су дошли да их купе и гоне у jаму – присjећа се Биљана маjчине приче – њен брат од стрица Раjко, тек пристасали момак, ниjе био код куће већ подаље на ливади, косио или скупљао сиjено.  Кад jе чуо вриску и галаму у селу, он потрчао и у посљедњи час сам ускочио у камион да не заостане, увjерен да их возе у Србиjу. А стриц jоj Илиjа, иако  сломљен и нагрђен при паду у jаму, иако су му послиjе и камењем главу разбили, неколико дана jе умирао и мучио се.  И њоj и свима коjи су преживjели у jами било jе, говорила jе, наjтеже управо  то што су слушали jауке и запомагање  тешко повриjеђених и рањених, то што су данима умирали, а да им нико ниjе могао ништа помоћи. Посебно се грозила кад jе причала како jе цвиљело jедно куче коjе jе дошло на jаму за народом и коjе су усташе за њима убациле у jаму, како jе оно  послиjе  неколико дана, жедно и изгладњело почело да гризе лешеве…

И Милка, као и сви остали коjи су  преживjели у овоj jами, по казивању Биљане Велемир,  данима су послиjе били готово слиjепи, али jе све то, ипак, било ситно при страху коjи су трпjели од сталних усташких приjетњи да ће их поново вратити у jаму. Све су их, иначе, били покрстили и ко год jе могао морао jе недjељом да иде у католичку цркву и крсти се како се они крсте. Тако све док jедног дана у село ниjе бануо четнички воjвода поп Момчило Ђуjић и приприjетио да  Хрватима неће остати ни миш у дувару ако буду даље злостављали српске мученике:
– Маjка ми jе причала да jе и без тога међу Хрватима било оних душевних, коjи су им помагали и заштићивали их колико су могли – каже Биљана. – Посебно ми jе жао  што не могу  и не смиjем да споменем име  те Хрватице коjа jе њу његовала готово годину дана или jедног од тих усташа-добротвора – боjим се да какву невољу  не навучем његовом потомству. Он би, причала ми jе маjка, преко дана галамио и пушкарао око њене куће, а ноћу jоj ода кришом дотурао храну. Она му то ниjе заборавила и кад му jе послиjе рата било суђење у Мостару она jе отишла на суд и све лиjепо испричала. То му jе, по прилици, спасило главу. Отишао jе послиjе на рад у Њемачку, али никада ниjе  заборављао шта jе маjка за њега учинила и никада  ниjе пропуштао  ниjедан долазак, ниjедну славу или какав празник,  да не дође, да се не jави и ситном пажњом не захвали…

Милка Ждеро, као и сви остали преживjели из ове jаме, дуго jе касниjе, готово током циjелог рата, видала тешке повреде и убоjе и виjала се сама у пустоj и празноj кући.  Тако до првих дана слободе 1945. године.

– У Смрчанима – наставља причу Милкина  ћерка Ковиљка –  у коjима су тада биле  само двиjе српске  куће, моjе маjке и брата jоj од стрица Илиjе – jедног дана се поjавио моj отац Милутин Попарић из Прова са другог краjа Ливањског поља.  Довео га неки  његов друг из партизана, Хрват из Главица, Конта или Манђерало, заборавила сам како се презивао, и накалаузио му  моjу маjку. Она му се допала, оженио се, запослио у руднику у Тушници и остао да живи код ње у Смрчанима…

Иако су већ били пустили дубоке кориjене, изродили деветоро дjеце (наjстариjа ћерка Ковиљка се већ била и удала и родила прво диjете, прим.Б.С.), Попарићи су, углавном по изричитоj Милкиноj жељи, 1966. године, у тренутку када jе хрватски национализам поново почео да диже главу, дигли сидра и станили се у Аранђекловцу. На такозваном Ђикином брду су купили мало земље и саградили кућу, а данас jе то, понаjвише захваљуjући њима, велико насеље Ливњака. Сем седморо Милкине и Милутинове дjеце (двоjе jе срећу и место под сунцем потражило у Београду,прим.Б.С.), ту су се населиле и многе друге породице ливањских Срба, међу коjима jе доста и оних коjи су отуда доселили приjе петнаестак година, бjежећи од  нових усташких злочина и звjерстава, патолошке мржње коjу су над Србима искалили и у недавним ратним сукобима у Босни и Херцеговини.

Милутин (умро 1997.) и Милка Попарић оставили су иза себе синове Ранка (има двоjе дjеце и двоjе унучади), Жарка (двоjе дjеце), Живка (двоjе дjеце) и Бранка (троjе дjеце) и ћерке Ковиљку, удату Јагодић (четворо дjеце и осморо унучади), Смиљану, удату Лекић (двоjе дjеце и троjе унучади), Стану, удату Ђукнић (двоjе дjеце и троjе унучади), Биљану, удату Велемир (двоjе дjеце) и Љиљану, удату Поповић (троjе дjеце и четворо унучади).

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци