Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Od tog ognjenog, krvavog leta nema ko da me dočeka radošću, zagrljajem i sjajem oka ispod marame.
Piš: Cvijeta Radić
Da nije bilo one ognjene srede, one davne, krvave godine, za Trojice bi se i moji okupili na onoj strani polja koja se zavlači pod listopade Golije.
Došli bi Vladini unuci, Rajkovi, Draginjini, Marini, Milojkovi…
Možda bi nas Jovo čekao na pragu, oslonjen na štap, škiljećeg, staračkog pogleda uprtog u mutnu daljinu iz koje dolazi zvuk naših automobila. I, kako je red i običaj, gonjeni čežnjom srodničkom, ljubili bi se i grlili sa tankom vlagom u očima i ustreptalim srcem. Utrkivali bi se ko će pre doći do reči, postavljali bi pitanja o životu, o onima koji nisu mogli doći…
Pričali bi svako o sebi i svojoj muci i radosti, mi tamo u daljini, a oni ovde, na pragu za koji znamo od kad znamo za svoj rod. Čudili bi se kako deca za godinu izrastoše, prebrojavali bi novorođene unuke, raspitivali se ko će ove jeseni u rod dovesti nevestu i koja se naša cura sprema da obraduje novi dom. Propitali bi se ko je gde u školi i kakav je đak, ponudili ako treba neka pomoć za školovanje u daljini…
Svakako bi, pre slavlja, otišli na grobove naših dragih: Jove, Marte, Mitra, Dušanke, Anice, Bože… Svako bi imao svoja dva metra zemlje i nad njom spomenik. Zapalili bi sveću, počupali dosadno korenje koje se stislo uz sam spomenik…
Sutradan, ujutro, krenuli bi vrbičkoj crkvi, da proslavimo crkvenu slavu kako dolikuje. U porti bi se okretalo jagnje na ražnju, pijuckala bosanska mekana šljiva, nepci se radovali livanjskim ukusima.
A posle Liturgije svakako bi se razlegla pesma krajiška, muška i ženska „na suvo“ i zaigralo „gluvo“. Začikavali bi se, možda i bacali kamena s ramena, ne radi nadmetanja već radi prisećanja, šale i radosti. Orili bi se kroz šume i livade golijske zvonki glasovi: Vujanovića, Ercega, Crnogoraca, Milutina, Rosića, Kozomora, Petrovića, Radoja, Šunjki, Radića, Mitrovića…
Došli bi i prijatelji iz okolnih sela. Eh, kakav bi to sabor bio! Dece bi bila puna porta. Neka bi navijala za svoje koji se nadmeću, neka se jurila i skrivala pod obroncima Golije, neka se i sama oprobala u veštinama, a neka bi se stidljivo stiskala uz materinu suknju zbunjena tolikom gužvom i vrevom…
I tako do večeri. Sve dok Sunce ne sklizne za Dinaru i lagani mrak se, lopovski tiho, došunja preko polja.
A, sutradan, srca treperavog od nekog čudnog zadovoljstva, pakovali bi se kući. Dok bi se opraštali nevesta bi ispod stusnutog pazuha izvukla pletene terluke i gurnula nam u ruke sramežljivim šapatom „nude, trebaće za zimu“! A onda bu usledile oproštajne: „srećan vam put i ne čekajte poziv, dođite kad god možete“; „I vama ostanak, i javite ako šta treba“…
Tako bi bilo da nije bilo one srede koja je presekla njih bivše i zaustavila rađanje budućih.
Tada je neko odlučio da nismo potrebni njima, ni svetu, ni sebi samima. Odlučio i učinio. Nikada posle ni kajanja, ni izvinjenja, ni molbe za oproštaj. Čak ni priznanja iako svi sve znamo. I imena i prezimena i pogled i strah i krik i nož i lanac i bezgrobna tela po jamama i stratištima…
Sve se zna! Svako od nas i svako od njih zna.
Zbog tih što ne znaju za kajanje i molbu za oprost ja nikad nisam bila za Trojice u Vrbici. Kod koga ću?
Od tog ognjenog, krvavog leta nema ko da me dočeka radošću, zagrljajem i sjajem oka ispod marame.
Mogu samo da zamišljam, prebrojavam, maštam, da u svojim snovima vidim njihove likove i nove kuće i izmišljam radost susreta…
Od istog autora:
Cvijeta Radić: TAKO I KOD MOJIH PREKO
