Титове игре око Павелића: Поглавнику није суђено ни у одсуству

Усташком поглавнику, чиjи jе бег плаћен отетим српским и jевреjским благом, ниjе суђено ни у одсуству. Озна знала где се у Аустриjи налазио злочинац. Нестало 27 сандука са драгоценостима.

Католички свештеник Крунослав Драгановић био jе кључна личност „пацовских канала“ за евакуисање усташа и нациста у Јужну Америку. Због баснословне зараде на том послу од хрватске емиграциjе добио jе надимак Златни Поп. Он jе руководио Папским хрватским заводом Светог Јеронима, ватиканском екстериториjом у коjу нису имали приступ ловци на нацисте. Ту jе, по сведочењима аганата америчког контраобавештаjног корпуса, чуван и усташки поглавник Анте Павелић, коjи не само што до смрти ниjе изручен Југославиjи, већ му никада ниjе суђено. 

– Иако jе руководио геноцидом над српским и jевреjским народом у НДХ, несумњивом злочинцу Анти Павелићу jугословенски судови никада нису судили чак ни у одсуству. Озна jе у сваком тренутку знала где се Павелић налазио у Аустриjи, о чему и данас постоjе извештаjи наших воjних изасланика, али се ништа ниjе предузимало. Директиву Озни да не дира Павелића могао jе да да само наjвиши врх ФНРЈ, а зна се да се за све тада питао – Тито. Он jе jедини могао да откаже и касниjе планове о отмици Павелића из Аргентине – указуjе историчар, проф. др Вељко Ђурић.

Павелић jе постао недодирљив кад се нашао у Заводу Светог Јеронима, где се налазио штаб „пацовских канала“, штампариjа лажних докумената и сигурна кућа за наjтражениjе злочинце док су чекали да помоћу ватиканске установе „Асистенца понтифика“ оду у Аргентину. Усташки поглавник jе из Аустриjе у Рим дошао преобучен у фратра средином 1946. године, а са њим jе, по сведочењу америчког агента Вилиjама Гауена, у Рим стигло и десет камиона пуних драгоцености. Њихова даља судбина ниjе позната, а Драгановић jе Павелића преместио у ватиканску вилу у Кастел Гандолфу, краj папског летњиковца, одакле руководе организовањем „крижара“, фанатичних усташа коjи треба да се врате у Хрватску и подигну устанак.

Командант операциjе био jе Божидар Кавран, коjи jе приликом бега 1945. у самостан у Волсфбергу склонио 500 килограма злата опљачканог од Срба и Јевреjа. То благо касниjе jе нестало и узроковало раздор међу усташама, коjи су сумњичили Драгановића и Павелића за крађу. У недавно откривеноj аутобиографиjи Драгановић тврди да jе из Волфсберга узео само 40 килограма злата да их „спасе од Британаца и грамзивих Хрвата“. 

Неколико сандука усташког злата, по наводима америчког контраобавештаjног корпуса, узеле су британске окупационе власти у Аустриjи, кад су у 1946. године помогле Павелићу да побегне у Италиjу. У то време jе у пећини краj Салцбурга нађена jе jош jедна ризница, открио jе 1990. године Данило Мићуновић, некадашњи члан комисиjе владе ФНРЈ, коjа jе у наjвећоj таjности пописивала усташко благо у 27 огромних сандука. У њима jе било изузетно много скупоцених предмета и непроцењиво вредних уметничких дела.

– Седам сандука било jе толико тешко да су воjници морали да их истовараjу помоћу челичних саjли. Генерални секретар владе ФНРЈ Митар Бакић рекао jе да нема потребе да се отвараjу – открио jе Мићуновић. – Претпостављао jе да су у њима били злато и сребро, али ниjе могао да докаже jер jе пописна документациjа нестала с архивама ОЗНЕ. У Архиву Југославиjе остао jе и извештаj из 1946. да jе у руднику соли у аустриjском Бад Аузеу пронађено 18 сандука с вредним предметима, међу коjима и четири ковчега са сребрним посуђем и кристалом. Већину драгоцености у Аргентину jе, како се сумња, однео Павелић, уз помоћ Драгановића.

– Југословенска служба jе, преко Израелаца, увек знала где jе Павелић. У време Крцуна и Ћеће Стефановића постоjао jе план да га Мосад киднапуjе и да нам га касниjе преда. Њих jе интересовало злато и „пацовски канали“, а нас да направимо суђење Павелићу, да бисмо направили равнотежу са суђењем Михаиловићу. То се ниjе остварило jер су се око Павелића правиле комбинациjе и овде и у иностранству. Он jе контролисао усташку благаjну коjа jе била многима занимљива – каже Божа Спасић, бивши високи функционер jугословенске Службе државне безбедности.

– Ја сам послат на место генералног конзула у Грац, а операциjа хватања Анте Павелића jе, наводно, прекинута због великих трошкова, а могла jе да се изведе – признао jе Уча.

Усташки поглавник jе у Аргентини постао саветник за безбедност председника државе генерала Хуана Перона. Павелић jе формирао jединице усташких емиграната коjи су терорисали Перонове политичке противнике. Кад jе 1955. Перон збачен с власти, све се променило. Новине су почеле да пишу о злочинима хрватских одреда смрти у Аргентини, али и о геноциду коjи jе Павелићев режим починио над Србима, Јевреjима и Ромима у НДХ. На Павелића jе притисак вршила и усташка емиграциjа, оптужуjући га за крађу злата. Југословенске власти су поново тражиле његово изручење, али нада да ће злочинца стићи правда изjаловила се после атентата 9. априла 1957. године. Анонимни револвераш упуцао jе Павелића недалеко од његове луксузне виле у хрватском предграђу Буенос Аjреса, а касниjе се спекулисало да jе умро од задобиjених рана. 

– Безброj пута су ме питали ко jе убио Павелића. Одговор jе – смрт, две године после атентата. Усташке новине одмах су известиле да су ране лаке, ако jе уопште рањен. Како обjаснити да jе Павелић, наводно с метком у врату, одмах после атентата одржао конференциjу за штампу и оптужио jугословенску амбасаду да jе послала убице. Већ следећег дана jе нестао. Склонио се у фрањевачки самостан у Франковоj Шпаниjи, где jе био недодирљив. Атентат на Павелића био jе обмана да би чувар таjни усташке ризнице и „пацовских канала“ био склоњен на безбедниjе место – тврди Спасић.

Он сумња у причу Благоjа Јововића, коjи се 1999. поjавио на Острогу и представио као некадашњи партизан, а затим четник Бjелопавлићке бригаде. Он се исповедио митрополиту Амфилохиjу и новинарима као организатор и извршилац атентата на Павелића. С друге стране, емигрант Владимир Иванишевић потврђуjе да jе Благоjе пуцао, а као организатора атентата именуjе некадашњег команданта четничке Бjелопавлићке бригаде Јакова Јововића. Оваj краљевски официр био jе члан Симовићевог пучистичког круга коjи jе 27. марта извео државни удар у Београду и пред микрофонима Радио Београда прочитао заверенички проглас, глумећи младог краља Петра Другог.

– Ако jе Јаков Јововић био сарадник Симовића, онда jе сигурно радио за Енглезе. Енглеске службе су спасавале Павелића и из Аустриjе и из Италиjе, па зашто не и из Буенос Аjреса. Чудна jе та група црногорских четника коjи 1944. самостално долазе у Италиjу, а затим, заjедно с усташама, одлазе у Аргентину. То нису могли да изведу без помоћи попа Драгановића, коjи jе био сарадник британске службе – каже Спасић.

ПОГЛАВНИК КАО ПАБЛО

Амерички контраобавештаjни корпус припремао се 1948. године да ухапси Павелића у Италиjи, а документи Стеjт департмента наводе да су британске таjне службе обавестиле Драгановића о тоj акциjи. Златни Поп се одмах укрцао на брод за Аргентину с перуанским фратром Паблом  Аранхосом, што jе био Павелићев нови идентитет. Аргентински досиjеи откриваjу да jе поглавник у фратарском пртљагу носио 200 килограма злата, а извештаjи агената ЦИА 250 килограма злата и 1.100 диjаманата, опљачканих од Срба и Јевреjа у НДХ. Због jевреjског блага и таjних „пацовских канала“ Павелића су све време пратили обавештаjци Мосада.

Б. СУБАШИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ