Terazije, 17. avgust 1941: Takve stvari ne pokopavaju se kukavnim zaboravom

Da bi „efektno zastrašili stanovništvo“, odvratili ga od borbe protiv okupatora i ugušili ustanak koji se leta 1941. digao u Srbiji, šef beogradskog gestapoa SS-major Karl Kraus i vojni zapovednik Srbije general Hajnrih Dankelman naredili su „sprovođenje egzemplarne odmazde u Beogradu“, odnosno „javno pogubljenje komunističkih terorista“.

Obešeni na Terazijama: Levo Ratko Jević, desno Milorad Pokrajac (fotografije: Arhiv Jugoslavije, Istorijski arhiv Beograda, Službeni glasnik)

Piše: Ivan Jević

Ujutru 17. avgusta 1941. na Terazijama obešena su tela petorice rodoljuba: Milorada Pokrajca, Jovana Jankovića, Svetislava Milina, Velimira Jovanovića i Ratka Jevića. Ovo je priča o jednom od njih.

Svi znamo fotografiju. Dva mrtva tela vise sa bandera koje nose tramvajske žice. Grupa Beograđana se okupila na ulici ispod mrtvih da se informiše o ovom javnom prikazu. U pozadini reklama za konjske trke. Ovo je ikonična fotografija, što znači da je prepoznate kad vam je predoče čak i ako niste sigurni gde ste i kada ste je prvi put videli. Iako toga verovatno niste ni svesni, ovo je jedna iz korpusa slika koje su formirale vaše mišljenje o Terazijama, Nemcima, partizanima, patriotizmu, vešanju, banderama i konjskim trkama. Iako se na fotografiji vidi tridesetak živih i dva mrtva tela, na njoj nema ljudi, samo – puka istorije.

Telo koje visi levo na fotografiji pripada Ratku Jeviću iz sela Drlupe u opštini Sopot, sa kojim delim prezime, plemensku pripadnost i mesto porekla, tako da se meni lično na ovoj fotografiji mešaju javno i privatno, istorijsko i porodično.

Ratko Jević

Jednom sam se zadesio u Berlinu, u kome živim i gde su trajno prebivalište našli mnogi koji su kao ja nesposobni da žive na jednom mestu, na trajnoj postavci fondacije „Topografija terora“ koja se bavi dokumentovanjem nacističkih zločina. Na izložbi se nalazi serija fotografija iz evropskih prestonica koje je okupirala nemačka vojska u Drugom svetskom ratu, među kojima i ova iz Beograda.

Pomenuto mešanje sfera koje ova slika izaziva u meni izazvalo je bizarnu potrebu da to sa nekim podelim, kao da sam nekako važniji zbog te fotografije. Obratio sam se na engleskom švedskoj porodici koja se slučajno zadesila pored mene i rekao: „Ovo je moj rođak.“

Pogledali su me, s pravom, kao da sam lud i bez reči se udaljili na sledeći eksponat. Istu nelagodu delimo svi kada osetimo previše privatnog u istoriji.

Ratko Jević

Evo, dakle, priče o ne-istoriji, o životu jedne osobe koja je sticajem okolnosti zauzela bezličnu, monohromnu egzistenciju simbola. Priča se kao usmeno predanje ispirala tokom osamdeset godina prepričavanja. Sa građom su pomogli Milinko Sirković-Đurin iz Ratkove porodice, kao i lokalni istoričar Borivoje Mirosavić, dok je glavni izveštač sa terena bio još jedan Jević, moj otac Slobodan.

Mogućnost izbora

Ratko Jević se rodio u selu Drlupa podno Kosmaja 1912. godine. Imao je četiri brata i sestru. Ranih tridesetih godina prošlog veka služio je u vojsci Kraljevine Jugoslavije, odakle imamo jedinu fotografiju na kojoj je živ.

Jedina fotografija živog Ratka Jevića

Nije se ženio. Kada je umro, imao je dvadeset devet godina. Većina muškaraca njegove generacije ženila se oko dvadesete. To nije bilo jedino po čemu se izdvajao.

Ne postoje pouzdani podaci o tome kako je Ratko odlučio da se priključi Kosmajskom partizanskom odredu. Jedna verzija kaže da ga je u bolnici neki školovani čovek upoznao sa idejama komunizma. Izvori iz njegove porodice kažu da nikada nije bio u bolnici već da su partizani slali ljude po selima da regrutuju za borbu protiv nemačkih okupatora i da je Ratko odlučio da im se priključi iz patriotskih razloga.

Ako pogledamo taj njegov čin u tadašnjem političkom i kulturnom kontekstu, vidimo da se ova, ispostaviće se najbitnija, odluka njegovog života nalazi po sredini tanke linije između herojstva i ludosti. Iz današnje istorijske perspektive odluka da se ode u partizane čini se samorazumljivom. Tada nije bilo tako.

Milorad Pokrajac (1924), učenik 8. razreda gimnazije, rođen 1924. u Vinkovcima, gde je živeo do 22. juna 1941. kada je izbegao u Beograd, pošto su ustaše ubile njegovog oca Nikolu. Uhapšen je zbog pokušaja atentata na nemačkog narednika u Dositejevoj ulici u Beogradu

Najpre, u leto 1941. Nemačka je bila na vrhuncu sile i moći, Jugoslavija raskomadana, vojska ponižena, kralj i vlada su pobegli u London, Srbija okupirana. Da jedan seljak iz Drlupe uzme oružje u ruke da se bori protiv hiljadostruko snažnijeg okupatora koji je upravo pregazio Evropu i maršira prema Moskvi, tada je to zaista moglo da izgleda kao čista ludost.

I još da se priključi partizanima. Ratko je, naime, takvu odluku doneo živeći u konzervativnoj, pobožnoj sredini koja je bila privržena kralju. Jevići su bili poljoprivrednici a komunizam je radnička ideologija. Partizani su seljake dovodili u nezavidnu situaciju da budu izloženi odmazdi nemačke vojske i srpske policije. Ratkov izbor bio je protiv većine u njegovom okruženju i verovatno nije bio ideološki. Verujem da je Ratko samo hteo da se – bori protiv okupatora.

Svetislav Milin (1915), obućar iz Maradika kod Iriga; u drugom planu Ratko Jević

Hapšenje

Ratko je 3. avgusta 1941. učestvovao u borbi protiv Nemaca i žandarma u selu Stojnik. Partizani su upali u policijsku stanicu, pokupili oružje i održali govor u kome su pozivali na ustanak. Dok je govor još trajao, u selo su pristigla dva kamioneta nemačkih vojnika i srpskih žandarma, među kojima je navodno bio i Dragi Jovanović, upravnik Beograda. Kako sam razumeo, to se desilo slučajno.

Posle kraćeg sukoba partizani su se povukli. Nakon što je proveo nekoliko dana sa partizanima, Ratko se vratio u Drlupu da opere odeću još krvavu od sukoba i da pomogne ocu i braći oko vršaja.

Milorad Pokrajac (levo) i Ratko Jević (desno)

Očigledno znajući da se priključio partizanima i verovatno po dojavi da je sada kod kuće, Nemci i žandarmi su 9. avgusta došli da ga uhapse. Dok je Ratko bio sa volovima u polju, ušli su u kuću i držali celu porodicu na nišanu. Poslali su dvojicu da ga sačekaju u zasedi dok se bude vraćao sa kolima sena upregnutim u volovsku zapregu.

Priča se da je mogao da pobegne ili da pokuša da savlada ovu dvojicu, ali je iz daljine video vojnike i žandarme ispred kuće i mirno se predao da ne bi dovodio porodicu u opasnost. Uhapsili su ga i sproveli u kuću gde su mu našli i oduzeli nekoliko bombi koje je sakrio i konjički karabin sa municijom.

Vezan, tražio je od majke Desanke i sestre Radmile da idu po komšiju Milorada Ristića, za koga je Ratko bio ubeđen da ga je izdao. Milorad je navodno išao tri puta u Sopot, centar opštine u kojoj se nalazi selo Drlupa, da ga prijavi vlastima. Priča se da ga je Milorad prijavio da bi mu se osvetio zato što se Ratko navodno švalerisao s njegovom ženom.

Jovan Janković (1920), krojački radnik, pripadnik SKOJ-a. Natpis na zgradi „Kraft durch Freude“ („Snaga kroz radost“), naziv nacističke organizacije za podršku vojsci i kulturno delovanje

Kasnije, posle rata, kada su partizani došli da streljaju Milorada zbog ove dojave, Miloradov ujak Boško Mirosavić se zauzeo za njega tvrdeći da nije on prijavio Ratka, tako da je preživeo taj dan i do kraja života živeo u Drlupi gde je u starosti umro od raka.

Smrt

Ratka su iz kuće odveli u drlupsku školu gde su ga pretukli. Kažu da je prebijanje bilo toliko brutalno da se Ratkovo jaukanje čulo kroz celo selo.

Seoski učitelj Čeda Ljubičić je navodno apelovao na Nemce i žandarme rečima: „Vodite mi tu džukelu iz školskog dvorišta da mi ne plaši decu.“

Ratkova majka je išla da moli da ga ne biju. Nju su takođe pretukli, od čega se nikada nije oporavila. Umrla je godinu dana kasnije. Nemci i žandarmi su naredili Ratkovom rođaku Radojici Jeviću da dotera konjsku zapregu. Vezali su Ratku ruke za zadnji deo kola i tako ga sproveli do susednog sela Rogače, gde se nalazila policijska stanica.

Velimir Jovanović (1893), zemljoradnik iz sela Parcane na Kosmaju, borac Kosmajskog partizanskog odreda

I opisi njegovih poslednjih dana se razmimoilaze. Po jednoj verziji Ratko je bio toliko izmučen od prebijanja da nije živ stigao ni do Rogače. Na putu je izgubio snagu pa su kola vukla po zemlji njegovo telo.

Druga verzija kaže da je njegova snaja Zorka Jević otišla da mu odnese cigare u rogački pritvor i da je tada još bio živ. Snaja je u to vreme bila trudna sa Brankom Jevićem, koji je bio jedan od izvora za ovaj članak. Navodno joj je Ratko rekao: „Od mene nema ništa, čuvaj ti toga što ti je u stomaku.“

Iz Rogače je prebačen u logor na Banjici, a odatle, u noći 16. na 17. avgust, sa još trojicom koji će biti obešeni, prevezen u zatvor Gestapoa u Ulici Kralja Aleksandra broj 5.

Ujutru su streljani u dvorištu zatvora. Njihova tela su odnesena na Terazije i obešena da vise na banderama do 19 časova tog dana.

Terazije, 17. avgust 1941.

Simbol

Sutradan, 18. avgusta 1941. godine, u beogradskim novinama Novo Vreme objavljen je naslov za koji se tvrdi da ga je upravnik Beograda Dragi Jovanović lično redigovao: „Javno pogubljenje komunističkih terorista u Beogradu.“

Ništa u ovom naslovu nije istina, sem da se desilo u Beogradu. Ali način na koji nije istinit je indikativan. Najpre, pogubljenje nije bilo javno, petorica su pogubljena vatrenim oružjem u tajnosti u dvorištu Gestapoovog zatvora, a zatim su njihova tela obešena na Terazijama.

Javna pogubljenja su poseban oblik smrtne kazne kojim se demonstrira moć države i njena odgovornost za sprovođenje pravde na osnovu zakona. U srednjem veku bila su česta pojava. Tada se fenomen države kakav danas imamo tek formirao i ovo eksplicitno pokazivanje njene vlasti nad telesnim integritetom građana je očigledno neka vrsta natkompenzacije za nesigurnost u pravo na tu vlast. U slučaju terazijske petorke ova nesigurnost je još očiglednija. Ovde nema ničega sem loše savesti.

Defile folksdojčerske omladine na Terazijama 17. avgusta 1941.

Da bi drugi deo novinskog naslova komunistički teroristi bio smislen, prvi deo naslova „javno pogubljenje“ mora da bude istinit. Dragi Jovanović, ako je on zaista autor naslova, to ispravno shvata. Pogubljenje je bilo onakvo kakva je bila i tadašnja kvislinška tvorevina, kao i čitav Treći rajh – egzibicija efikasne i brutalne nehumanosti sa tankom glazurom institucionalne utemeljenosti. Način ovog pogubljenja nam govori da niko nije verovao u ovu nakaradnu tvorevinu, ni oni na vlasti ni oni nad kojima je vladano. Ono najviše podseća na tehniku zastrašivanja vrana koju primenjuju seljaci iz Ratkovog kraja. Jedna vrana se ubije i pobode na štap da se druge vrane odvrate od uništavanja useva. Mrtvo telo se u oba slučaja tretira kao telo životinje.

Dosta toga što danas znamo o čoveku i njegovim univerzalnim i neotuđivim pravima nastalo je posle Drugog svetskog rata kao opozicija nacističkom tretiranju ljudskog bića koje smo videli u ovoj priči.

Zato je važno da se sećamo ovih ljudi čija smrt predstavlja pobedu nad smrću i čiji nas izbori podsećaju na ono najbolje u nama.

Dopunjenu i proširenu verziju teksta izvorno objavljenog 2014. u nedeljniku „Vreme“ donosimo s dozvolom autora.

Terazije, 17. avgust 1941.

ZLO NA TERAZIJAMA
(Odlomak iz priče Ive Andrića „Zeko“)

„…Kad je tako jedne nedelje, već u rano jutro, sreo u Sarajevskoj ulici jednog poznanika i zapitao ga, po nekoj potrebi koja mu je već prelazila u naviku, šta ima novo, on ga je pogledao razrogačeno i rekao:

– Ne valja, eto šta ima. Zlo na Terazijama. 

Čovek je otišao dalje, a Zeko se umesto svojoj kući zaputio na Terazije. Nije pogađao šta bi to moglo biti zlo, ali ga je sve u njemu gonilo da ide tamo, da se lice u lice sretne sa tim nepoznatim zlom.

Uz Balkansku ulicu vrvio je neki uzbuđen ali ćutljiv svet, sve u istom pravcu. Tu je bilo neobično mnogo muškaraca, ponajviše mladih ljudi. Kako je bio vreo praznični dan, većina od njih bila je bez kaputa, u svetlim košuljama, s rukavima posuvraćenim do iznad lakata.

Kad je izbio na Terazije, naišao je na razlivenu reku ljudi koji su išli ka Slaviji. Izgledalo je da je to deo neke duge pogrebne povorke. Tek kad je pošao za pogledom onih koji su mu najbliži, Zeko ugleda na železnom električnom stubu, gore na vrhu gde se on grana u dva izvijena kraka – obešenog čoveka.

Obori oči i pomisli da se vrati kako je i došao, ali tada oseti da to nije moguće, da mora proći sa onom povorkom, da treba da vidi sve. I prošao je i video, iako u tim trenucima nije jasno znao ni kuda ide ni šta gleda. Izgledalo mu je kao da se asfalt ispod njegovih nogu kreće i neodoljivo ga, zajedno sa masom sveta, vuče napred. A u isto vreme pogled mu je sa jednog obešenog čoveka prešao na drugog, zatim je ugledao još jednog, pa još jednog, u seljačkom odelu… To je, dakle, to zlo.

Jasno je video u nepomičnom vazduhu sjajnog letnjeg dana obešene ljude, od beskrvnih glava, koje su iznad konopca došle sitne i kratke, do nožnih prstiju koji su težili napred, tražeći uzalud oslonac. Isto tako jasno video je i stolove pred kafanom „Atina“, sa pivom i pecivom, i za njima goste, nemačke vojnike i retke civile. Oko električnih stubova stajali su stražari u punoj ratnoj opremi, stameni Nemci, nepomični i tvrdi kao da su od gvožđa, od kamena, od neke još tvrđe nepoznate materije. I Zeki se sve činilo da ga taj pokretni ćilim, na koji je stupio došavši na Terazije, neodoljivo nosi put jednog od tih nemačkih stražara, da će se neminovno sudariti sa njim i da će tada biti potpuno zlo na Terazijama. Sasvim blizu, sve bliže, još bliže …

I kad je osetio svu tvrdinu toga naoružanog čoveka i svu svoju slabost, on je video da je sa ostalom masom proklizio pored njega, na nekoliko milimetara, ali pored njega, i da ga je masa odnela dalje. Tek tada je osetio kako su mu zubi stegnuti i pesnice zgrčene. Hteo je da krene brže, ali nije mogao od sveta koji je išao u protivnom pravcu; neka neodoljiva, bolna potreba, kao mučna dužnost, nagonila ga je da baci još jedan pogled na obešene. Onako u hodu okrenuo se; video je samo dvojicu obešenih, s leđa, ne više sa nebom kao pozadinom, nego izmešane sa fasadama kuća i ulicama punim ljudi.

Tek tada je krenuo brže, osećajući da masa, što dalje, biva sve ređa i da „zlo“ ostaje za njim.

Zaputio se i nehotice na Topčidersko brdo. Kao mučnu fizičku žeđ osećao je potrebu da razgovara sa ljudima. Zagledao je u oči prolaznicima i činilo mu se da ne bi bilo ništa neobično da sad sa nekim od njih sedne u travu pored puta koji se penje uzbrdo i da zametnu dug, ozbiljan i stvaran razgovor o onome što je maločas video i, uopšte, o svemu što se dešava već mesecima.

Mariju je zatekao u kuhinji gde, zabavljena oko ručka, preko volje razgovara sa dve seljanke koje su zasele tu na dugu prazničnom danu. „Deca“ nisu bila kod kuće, a Doroš je radio nešto oko svojih bujnih patlidžana, znojan, ćutljiv i povijen, kao da želi da, onako krupan, nestane u njima i postane jedno sa zemljom i njenim rastinjem.

Niko nije hteo da razgovara sa njim o prizoru koji je on malopre video; sve se svodilo na sažaljive usklike bez sadržine i očajne pokrete ruku koji su, ne kazujući ništa, prekidali svaki dalji razgovor.

Kao što je često bivalo nedeljom, Margita je i danas otišla sa sinom na obdanicu u Zemun i ostavila Zeki ručak da ga sam podgreje. Mnogo bi dao da ne mora danas sam da ruča, ali Marija ga upravo danas nije zadržavala na ručak, a njemu je bilo nezgodno da to sam predloži. Oprostio se i krenuo nizbrdo.

Mislio je neke nemoćne misli, kao nesrećno dete. Sve se svodilo na to: ovakva velika opšta stradanja dovode ljude u strašne i teške položaje u kojima su im pomoć i uteha drugog čoveka preko potrebne, a upravo ta strahota i tegoba sprečavaju ih da jedan drugom budu od pomoći i utehe.

Prazna kuća ga je dočekala čudnim ćutanjem. Tek tu, u četiri zida, njemu je izišlo jasno pred oči sve ono što je jutros kao u snu video na Terazijama, oživelo u njemu, opominjući ga mučnim nemirom da se preko toga ne može prosto preći, da se takve stvari ne pokopavaju kukavnim zaboravom.“  

Iz dnevnika Voje Čolanovića, 17. avgusta 1941.

Šapat ispod obešenih
(Iz dnevnika Voje Čolanovića)

17. avgust 1941.

Jutros sam kod Đure ostavio teglu od mleka, koje nisam uspeo da kupim, i otišao na Terazije. Još izdaleka sam ugledao kako se, na visokim električnim stubovima, poput lutaka njišu mrtva ljudska tela. Njih pet. Pod stubovima su stajali ljudi. Čitali su ono što je na srpskom i nemačkom pisalo u podnožju stubova, zagledali leševe mladića, razdrljene košulje, žuta iskrivljena lica (jedno od njih pokriveno retkom smeđikastom bradom), obrve crne od usirene krvi, pantalone s nogavicama palim preko cipela. Javno obešeni komunisti. Objašnjenje: palio pšenicu, sabotirao, napadao nemačka vojna lica. Njišu se ljudi u visini šarolikih terazijskih reklama i „V“ transparenata. A pod stubovima kroz sakupljene gomilice hodaju tamo-amo, pod šlemovima, do zuba naoružani nemački vojnici i članovi Narodne milicije. Pretnja i atrakcija u vidu leševa koji se njišu. Svet tuda prolazi i zastajkuje, šapuće i razrogačenih očiju odlazi. Da li je traženi efekat postignut? Videće se. Tek, zvučnici na Terazijama razdragano trešte. 

(Voja Čolanović:“Šapat ispod obešenih – iz mojih dnevnika za nemačke okupacije“; Službeni glasnik, 2019)

Vešanje petorice

Inicijator i glavni organizator vešanja u centru Beograda bio je SS-major Karl Kraus, prvi šef beogradskog Gestapoa, dok je njegov glavni pomagač bio šef Uprave grada Beograda, Dragi Jovanović. Egzekuciju je načelno odobrio general Hajnrih Dankelman, vojni zapovednik Srbije, a izvršenje je povereno Ajnzackomandi (Einsatzkommando) i Specijalnoj policiji. Na sastanku kod Dankelmana, Kraus i njegov pretpostavljeni konstatovali su da se „Beograđani, uprkos preduzetim merama, nisu umirili i da se u gradu nastavljaju akcije protiv okupacione sile i komesarskog upravno-policijskog aparata. To iziskuje sprovođenje egzemplarne odmazde u Beogradu radi efektnog zastrašivanja stanovništva. Kraus se energično zalagao da to bude vešanje u centru grada.“ Dankelman je na narednom sastanku zaključio da „žrtve odmazde treba jasno označiti kao krivce iz komunističkih redova, kako se ne bi izazvao opšti revolt i uzburkala nacionalna osećanja stanovništva“. Žrtve su odabrane među nedavnim uhapšenicima Specijalne policije i Gestapoa.

Uhapšenik Gestapoa, lišen slobode samo dan pre egzekucije, zvao se Milorad Pokrajac, učenik 8. razreda gimnazije, rođen 1924. u Vinkovcima, gde je živeo do 22. juna 1941. kada je izbegao u Beograd (prethodno su ustaše u Vinkovcima, aprila 1941, ubile njegovog oca Nikolu). Uhapšen je zbog pokušaja atentata na nemačkog narednika u Dositejevoj ulici, neposredno pred zgradom u kojoj je stanovao.

Od četiri uhapšenika Specijalne policije, dvojica su bili radnici iz Beograda, a dvojica zarobljeni partizani, seljaci iz kosmajskog sreza.

Jovan Janković, rođen u Donjoj Morači u Crnoj Gori 1920, bio je zaposlen u krojačkoj radnji Mladena Lakovića u Ulici kneza Mihaila 9. Poput Pokrajca, uhapšen je svega jedan dan pre pogubljenja. Janković je takođe pokušao atentat, ali na agenta Specijalne policije Životu Jeremića, 14. avgusta 1941, u Bulevaru kralja Aleksandra, u blizini Đerma. Naime, Janković i njegov prijatelj Milan Miljanović, takođe krojački radnik, nameravali su da se osvete agentu Jeremiću zbog hapšenja njihovog druga Dragutina Stojnića, organizatora SKOJ-a na području Zvezdare (Lipov lad). Janković je uhapšen nakon što mu je zakazao pištolj kojim je nameravao da izvrši atentat, dok je Miljanović uspeo da pobegne.

Svetislav Milin, obućarski radnik, rođen 1915. u Maradiku pokraj Iriga, uhvaćen je od strane Gestapoa 30. jula 1941. Pošto je kod njega pronađen revolver, osumnjičen je kao potencijalni izvršilac „izvesnih terorističkih akata“. Nakon hapšenja predat je Specijalnoj policiji. Njegov brat, Sava Milin (obojica su živela u iznajmljenom stanu u Ulici Osmana Đikića 16 na Paliluli), takođe obućar, uhapšen nedugo nakon Svetislava, streljan je kao banjički logoraš 9. marta 1942.

Ratko Jević, žitelj sela Drlupe na Kosmaju, borac Kosmajskog NOP odreda, rođen 1912, uhapšen je u rodnom selu od strane žandarmerije desetak dana nakon što se „odmetnuo u šumu“. Nakon hapšenja, 9. avgusta 1941, žandarmi su ga prosledili Upravi grada Beograda, to jest Specijalnoj policiji.

Velimir Jovanović, žitelj sela Parcane na Kosmaju, takođe borac Kosmajskog NOP odreda, rođen 1893, uhvaćen je 3. avgusta 1941. kao pripadnik seoske partizanske straže, prilikom prolaska kolone vozila kroz Parcane, u kojoj su se nalazili visoki predstavnici okupacione i kvislinške vlasti, među kojima Karl Kraus i Dragi Jovanović.

Mesto koncentracije zatočenika predviđenih za egzekuciju bio je zatvor Gestapoa. Pokrajac se već nalazio u tom zatvoru, Milin je premešten iz Banjičkog logora, a ostala trojica su dopremljena iz zatvora Specijalne policije u noći između 16. i 17. avgusta. Prema svedočenju Aleksandra Matića, zatočenika zatvora Gestapoa, petorica komunista, čija su mrtva tela upotrebljena za stravičan mizanscen u glavnoj gradskoj ulici, mučena su pred egzekuciju. U ranim jutarnjim časovima zatvorenici su pojedinačno izvođeni u unutrašnje dvorište zatvora gde su pogubljeni iz revolvera. Potom su tela ubijenih prevezena na Terazije i obešena na električne stubove.

Nedelja 17. avgusta 1941. počela je za stanovnike Beograda jezivim prizorom. Petorica obešenih, odevenih u pocepanu odeću, izobličenih lica, visila su na banderama na kojima su mirnodopski transparenti pozivali na konjske trke, dok je na jednom transparentu stajala parola: „Kraft durch Freude“ („Snaga kroz radost“).

Istog dana, Terazijama je prodefilovala povorka folksdojčera iz Zemuna sa nacističkim obeležjima, koji su se zaputili na miting nacifikovanih pripadnika nemačke zajednice iz Zemuna, Beograda i Pančeva, kod Vukovog spomenika. (…)

Jedini poznat primer glasnog javnog protesta na Terazijama povodom vešanja petorice komunista, upriličio je slikar Savo Popović, poznat po slobodoumnim stavovima (važio je za jednog od retkih deklarisanih anarhista u Beogradu). On je potom sproveden u istražni zatvor, gde je podvrgnut mučenju. Umro je 10. avgusta 1943. od posledica policijske torture. 

(iz knjige Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941–44. Priručnik za čitanje grada, Forum za primenjenu istoriju, 2013.)

Beogradske okupacione novine, 18. avgusta 1941.

JAVNO POGUBLjENjE KOMUNISTIČKIH TERORISTA U BEOGRADU

…I pored ponovljenih poziva upućenih narodu, i do sada sprovedenih mera, zločinački elementi ponovo su izvršili udare na nemačke vojne ličnosti i akte sabotaže. Prema tome, u nedelju 17. avgusta 1941. g. javno su obešena sledeća lica. 1. M. P. student iz Beograda, član komunističke studentske organizacije. (…) 2. J. R. seljak (…) član komunističke terorističke grupe (…) 4. M. S. obućarski kalfa iz Beograda, član terorističke grupe (…) 5. J. J. krojački pomoćnik iz Beograda, preduzeo je pokušaj atentata na organe javne bezbednosti u Beogradu.

(„Novo vreme“, 18. avgust 1941)

JAVNO POGUBLjENjE NA TERAZIJAMA

Juče u zoru izvršeno je javno pogubljenje vešanjem petorice komunističkih terorista u Beogradu, koji su i pored ponovljenih poziva i svih opomena izvršili napade na nemačke vojne ličnosti (…) kojima su imali za cilj da izazovu poremećaj u odnosu između srpskog življa i nemačkih vojnih vlasti i poremete red i spokojstvo (…) Na Terazijama gde je izvršeno ovo javno vešanje čuli su se u toku jučerašnjeg dana mnogi komentari i teška razmišljanja. Jedni su ogorčeno i javno osuđivali sve one koji ne žele i neće da naš narod iziđe iz svoga teškog položaja, dok su drugi tužnim pogledom pokazivali sav svoj bol što se još uvek plaćenički elementi igraju tako olako sudbinom jednog napaćenog naroda. ‘Težak je ovo trenutak za sve nas’, veli jedan postariji čičica, sav izboran i u skromnom odelu. (…) ‘Ovo je sve delo stranih radio-stanica i boljševičke internacionale’ (…) ‘E moj čičo’, dodaje neki mladić kraj njega. Trebalo je da se od prvog dana složimo i ne dozvolimo da do ovoga dođe. Ali šta ćeš, mi smo miran narod, pa niko od nas nije ni mislio da ovakvih elemenata ima među nama. Ali mislim da je njima sad došao kraj’. ‘Nije ovo dobro’ (…) objašnjava neki gospodin srednjih godina, ozbiljna držanja i bleda lica. (…) ‘Naš narod je viteški narod. (…) Ovakve izrode našeg naroda moramo iskoreniti iz naše sredine’. (…) ‘Da, tako je moramo složno pregnuti da pred istorijom pokažemo da smo zaista narod dostojan svog imena’, primećuje jedan omladinac sumorna čela i užarenih očiju. (…) Opomena je zbilja teška i upečatljiva. Iz nje naš narod izvlači potrebnu pouku (…) sa čvrstom odlukom da po svaku cenu izgradi svoju budućnost protiv onih koji mu žele zla i propast. 

(„Ponedeljak„, 18. avgust 1941)

Beogradske okupacione novine, avgust 1941: 

NOVČANE NAGRADE ZA BORBU PROTIV KOMUNISTA

– Povodom učestalih komunističkih napada (…) Ministarstvo unutrašnjih poslova je odlučilo da novčano nagradi svako ono lice koje bi pomoglo da se komunističke bande pohvataju ili unište. Imena nagrađenih čuvaće se u najvećoj tajnosti. Novčane nagrade prema važnosti učinjenih usluga mogu biti i vrlo znatne. Isto tako biće nagrađeni i oni državni službenici, organi javne bezbednosti i žandarmi, koji se istaknu i svojim radom doprinesu da se ove bande pohvataju ili unište.

(Agencija „Rudnik“, „Ponedeljak“, 4. avgust 1941)

BEOGRADSKA RADIO-STANICA IMA SVE BOGATIJI I RAZNOVRSNIJI PROGRAM

– Pre nešto više od tri meseca otpočela je Beogradska radio stanica ponovno svoj rad. […] Posetioci nisu mogli da se načude, kako su ove zapuštene prostorije mogle odjednom da budu pretvorene u pravi mali raj u kome se svuda nailazilo na cveće […] A povrh svega simbolično se svuda nalazi veliko crveno ‘V’ – ‘Viktorija’ – pobeda Nemačke na svim frontovima. Već na ulazu s ulice obeležena je fasada zgrade tim slovima, ona prate posetioce u liftu, na stepeništu […] Svuda je ‘V’ akcija vidno zastupljena, da bi se jasno pokazalo, šta je omogućilo sav ovaj nadasve plodonosni rad.

(„Novo vreme“, 10. avgust 1941.) 

APEL SRPSKOM NARODU

– …U ovim sudbonosnim časovima, dužnost je svakog Srbina, svakog pravog rodoljuba, da svim svojim snagama pomogne da se u zemlji sačuvaju mir i red […] U trenutku kada ogromna većina našeg naroda jasno uviđa da je to jedini put našeg nacionalnog spasenja, šaka tuđinskih plaćenika i sabotera po naredbama zločinačkog boljševizma svojom bezumnom akcijom dovodi u pitanje sve napore na sređivanju naših prilika […] Razbojničke bande, sastavljene od komunista i odbeglih robijaša, koji su se odmetnuli od vlasti, upropašćuju narodnu imovinu, ubijaju i pljačkaju naše sugrađane […] Svaki trezven i pametan Srbin […] shvata opasnosti koje nam prete. […] Njegovo je gnušanje izazvano naročito kada se na ponudu pobednika za lojalnu saradnju, odgovara pucanjem iz zasede. […] Ne smemo dopustiti da usled njihovih zločina i ovaj deo naše zemlje, ovo ostrvo spasenja celokupnog srpskog naroda, bude ugroženo. […] Dužnost je svakog pravog srpskog rodoljuba da svima silama nastane da se onemoguće paklene namere komunističkih zločinaca. Zato pozivamo celokupan srpski narod da odlučno u svakoj prilici i svima sredstvima pomogne naše vlasti u borbi protivu ovih zlotvora srpskog naroda. (Episkop niški dr Jovan, episkop zvorničko-tuzlanski Nektarije, episkop budimljanski Valerijan, vikar Nj. Sv. Patrijarha, dr Kosta Kumanudi, dr Miroslav Spalajković, Aleksandar Cincar-Marković, Josif Kostić, Petar V. Kosić, dr Velizar Janković, Dragutin Pećić, Aleksandar Mijović, Milan Aćimović, dr Svetislav Popović, Dušan Letica, Dimitrije Ljotić, Rista Jojić, dr Lazar Marković, Žika Rafajlović, Đura Janković…[sledi 533 potpisa. Između ostalih, Apel je potpisalo preko 100 profesora Univerziteta i viših škola, oko 40 bivših ministara i poslanika, oko 35 lekara, potpisivali su se i advokati, trgovci, studenti, na kraju i zanatlije])

(„Novo vreme“, 13. avgust 1941.)

STROGA NAREDBA O PRIJAVLjIVANjU SVIH POTSTANARA, PUTNIKA I GOSTIJU UPRAVI GRADA BEOGRADA

-… Pored toga, ukoliko se bude ustanovilo, da su ova lica – stanari, podstanari, gosti, posluga – koja nisu bila prijavljena, pripadnici komunizma ili ostalih levičarskih pokreta, sva napred označena odgovorna lica […] koja su bila dužna prijavu da učine potpadaju i pod primenu svih kazni i mera koje se primenjuju prema komunistima i ostalim levičarima. 6. Isto tako potpadaju i pod primenu svih kazni i mera, koje se primenjuju prema komunistima i ostalim levičarima i sva ona odgovorna lica […] koja su istina, prijavila lica stanara, potstanara, putnika, gosta, poslugu sa stanom, ali su znala da je to lice pristalica komunizma i ostalih levičarskih pokreta, pa o tome nisu ujedno odmah obavestili Upravu grada Beograda, odnosno njene najbliže nadležne organe. Ova naredba stupa na snagu odmah današnjim danom.

(Drag. Lj. Jovanović s. r. upravnik grada Beograda,
„Novo vreme“, 14. avgust 1941.)

SAOPŠTENjE

– Vojni zapovednik u Srbiji saopštava: u selu Skeli jedna komunistička banda pucala je na nemački vojni automobil […] Utvrđeno je da su ovi stanovnici sela bili u mogućnosti da neopaženo uzbune obližnju srpsku žandarmerisku stanicu. Utvrđeno je da su ovi stanovnici sela mogli sasvim neopaženo da obaveste nemačka vojna vozila o pripremanom atentatu. Oni tu mogućnost nisu koristili i time su stali na stranu razbojnika. SELO SKELA JE SPALjIVANjEM SRAVNjENO SA ZEMLjOM. […] Oni muški stanovnici sela, čije je saučesništvo utvrđeno, streljani su. Pedeset komunista obešeno je na licu mesta.

(Agencija „Rudnik“, „Novo vreme“, 16. avgust 1941.)

SRPSKI LOPTAČKI SAVEZ OSUĐUJE KOMUNISTE I TUĐINSKE PLAĆENIKE

– …Srpski loptački savez isto tako najenergičnije osuđuje komuniste i tuđinske plaćenike i sabotere koji svojom nepromišljenom akcijom […] dovode u pitanje opstanak našeg naroda, i poziva sve svoje članove da pomognu našim vlastima u borbi radi suzbijanja ove štetne akcije.

(dr Jovan Spasojević, potpredsednik Srpskog loptačkog saveza,
„Novo vreme“, 16. avgust 1941.)

ODJEK APELA SRPSKOM NARODU. U BEOGRADU JE APEL PRIMLjEN S PUNIM RAZUMEVANjEM I ODLUČNOŠĆU ZA OBEZBEĐENjE MIRA U ZEMLjI

– Na svim javnim mestima izlepljene su juče u Beogradu plakate sa tekstom apela upućenog srpskom narodu i potpisima najuglednijih građana iz svih društvenih slojeva. […] Jedan gospodin priča grupi koja se okupila oko njega: ‘Moram iskreno da priznam da, Nemce kao pobednike nisam ovako zamišljao. Pod sugestijama drugih očekivao sam bauke koji će nas pomoriti a došli su ljudi, koji pokazuju puno razumevanja za naš položaj. Međutim, našla se neka rulja koja ni sama nije svesna posledica svojih postupaka i koja remeti mir i težnju za ozdravljenjem zemlje. Zadovoljan sam što su ovaj apel potpisali ugledni Srbi koji osudivši ove strane agente i neprijatelje mira i reda u zemlji, treba da posluže kao primer nacionalne svesti’. […] I tako širom Beograda skupljaju se ljudi u grupice pred plakatama, komentarišu, odobravaju i hvale akciju na uklanjanju svih štetnih članova društva […] Napadati pobednika koji viteški poziva na saradnju i obnovu naše sopstvene zemlje nije neposlušnost […] već zločin nedostojan naroda čiste prošlosti i viteških tradicija […] Oglušiti se o ovoj apel značilo bi oglušiti se o poziv na borbu protiv neprijatelja koji nam podriva temelje kuće. […] U redakciji Novog vremena preko celog jučerašnjeg dana građani iz sviju društvenih redova interesovali su se lično i preko telefona gde se vrši potpisivanje apela da bi se i oni potpisali i solidarisali sa potpisnicima apela.

(„Novo vreme“, 16. avgust 1941.)

SENZACIONALAN USPEH BEOGRADSKOG MIKROFONA. ‘LILI MARLEN’ – PESMA KOJU JE BEOGRADSKI RADIO UČINIO NAJPOPULARNIJOM MELODIJOM NA JUGOISTOKU

– …Mada je pesma sama po sebi zaista lepa […] ipak se mnogi čude, zašto se baš ona najviše traži […] zašto je baš ona postala najveći ljubimac među mnogobrojim drugim lepim pesmama koje se svakodnevno emituju. Jedan deo tajne tog njenog uspeha izgleda da ipak leži u načinu na koji je slučajno plasirana. Da bi to otkrili, treba da se vratimo u prvi posleratni period, kad je Beogradska radio stanica još davala samo muziku sa gramofonskih ploča. Tada je ‘Lili Marlen’ prvi puta otsvirana […] Ova pesma najbolje svedoči, gde se sve sluša beogradski radio, jer pesmu ‘Lili Marlen’ želeli su […] da čuju na Siciliji, kao i u Africi, da i ne govorimo o evropskim krajevima […] Nedavno je jedan beogradski izdavač izdao pesmu sa nemačkim i srpskim tekstom […] A njena gramofonska ploča čuva se u radio-stanici odvojeno od svih ostalih ploča kao najveća dragocenost.

(„Novo vreme“, 17. avgust 1941)

RASPISANE SU NAGRADE ONOME KO UHVATI ILI UBIJE KOMUNISTU ČLANA NAORUŽANE BANDE

– …Svaki bio zvaničan organ ili ne, ko posle gornjega roka ubije ili uhvati komunistu, člana naoružane bande, biće nagrađen sa tri hiljade dinara – a ako ubije vođu bande biće nagrađen sa 25.000 dinara. Jedno isto lice može primiti više nagrada. Na isti način biće nagrađeno i svako ono lice koje pripomogne da se član komunističke bande ili njen vođa ubije ili uhvati. Imena nagrađenih biće čuvana u najvećoj tajnosti.

(Iz Ministarstva unutrašnjih poslova, „Novo vreme“, 19. avgust 1941.)

OBRAZOVANA JE NOVA SRPSKA VLADA

 – …General Nedić prihvatio je taj mandat i predložio je Vojnom zapovedniku u Srbiji sledeću listu članova vlade […] Vojni zapovednik usvojio je ovaj predlog pa je u velikoj dvorani skupštinske palate na svečan način predao generalu Nediću akt o postavljenju. […] Nova srpska vlada primljena je juče po podne kod glavnog vojnog zapovednika u Srbiji, vazduhoplovnog generala Dankelmana. […] Prilikom dolaska članova srpske vlade jedna počasna četa nemačkih vojnika odala im je počast. […]

GOVOR VOJNOG ZAPOVEDNIKA U SRBIJI: ‘Gospodine generale, Od pre nekoliko nedelja […] u Srbiji je uzelo maha odmetništvo prema kome ja kao vojni zapovednik u Srbiji nisam mogao ostati skrštenih ruku […] Stoga, polazeći sa te činjenice, rešio sam se da iz redova dobronamernih ljudi, ubeđenih u opravdanost mera koje treba preduzeti prema komunistima, obrazujem vladu koja će se […] starati o miru, redu i bezbednosti i koja će mi time dati mogućnost i da nemačke trupe povučem sa delatnosti koja treba da bude stvar isključivo srpskih konstruktivnih snaga i srpske vlade. […] Osim toga koristim priliku da izrazim svoju zahvalnost i svoje priznanje gospodinu Aćimoviću […] koji ulazi u vašu vladu kao ministar unutrašnjih poslova a koji se na primeran način trudio da, u prvom redu sarađujući sa načelnikom mog upravnog štaba […] vodi računa ne samo o potrebama okupacione sile, već i srpskog naroda. […] nije u naravi nemačkog vojnika da po završetku borbene delatnosti sa vojničkim neprijateljem smatra neprijateljem mirno stanovništvo. Ali kad prljavi elementi teraju na pobunu […] nemački vojnik mora da istupi protiv toga najneumoljivijom strogošću’. […]

GOVOR G. MILANA NEDIĆA: ‘Gospodine Vojni Zapovedniče, prihvatajući punomoćje, koje ste mi izvoleli izdati, je želim na prvom mestu da Vam se zahvalim u ime srpskog naroda i u svoje ime, što ste omogućili da srpski narod dobije svoju vladu […] Zahvaljujem Vam i na ovde iskazanom tačnom opažanju, da srpski narod nema i neće da ima ničeg zajedničkog sa komunističkim izgrednicima […] založićemo se da budućnost srpskog naroda izgrađujemo u lojalnoj i prijateljskoj saradnji sa Nemačkim Rajhom, kao i sa njegovim pretstavnicima u Srbiji, verujući da će Nemački narod pravilno shvatiti i oceniti neminovne potrebe srpskog naroda. […] Srpski narod neće zaboraviti da se nemački vojnik, i ako pobedilac, po svršenim ratnim operacijama nikako nije svetio i korektno se ponašao prema srpskom narodu’.

(„Novo vreme“, 30. avgust 1941) 

(izvodi iz štampe uzeti iz knjige Olivere Milosavljević

Potisnuta istina – Kolaboracija u Srbiji 1941–1944) 

Izvor: RTS – OKO