Теразије, 17. август 1941: Такве ствари не покопавају се кукавним заборавом

Да би „ефектно застрашили становништво“, одвратили га од борбе против окупатора и угушили устанак који се лета 1941. дигао у Србији, шеф београдског гестапоа СС-мајор Карл Краус и војни заповедник Србије генерал Хајнрих Данкелман наредили су „спровођење егземпларне одмазде у Београду“, односно „јавно погубљење комунистичких терориста“.

Обешени на Теразијама: Лево Ратко Јевић, десно Милорад Покрајац (фотографије: Архив Југославије, Историјски архив Београда, Службени гласник)

Пише: Иван Јевић

Ујутру 17. августа 1941. на Теразијама обешена су тела петорице родољуба: Милорада Покрајца, Јована Јанковића, Светислава Милина, Велимира Јовановића и Ратка Јевића. Ово је прича о једном од њих.

Сви знамо фотографију. Два мртва тела висе са бандера које носе трамвајске жице. Група Београђана се окупила на улици испод мртвих да се информише о овом јавном приказу. У позадини реклама за коњске трке. Ово је иконична фотографија, што значи да је препознате кад вам је предоче чак и ако нисте сигурни где сте и када сте је први пут видели. Иако тога вероватно нисте ни свесни, ово је једна из корпуса слика које су формирале ваше мишљење о Теразијама, Немцима, партизанима, патриотизму, вешању, бандерама и коњским тркама. Иако се на фотографији види тридесетак живих и два мртва тела, на њој нема људи, само – пукa историје.

Тело које виси лево на фотографији припада Ратку Јевићу из села Дрлупе у општини Сопот, са којим делим презиме, племенску припадност и место порекла, тако да се мени лично на овој фотографији мешају јавно и приватно, историјско и породично.

Ратко Јевић

Једном сам се задесио у Берлину, у коме живим и где су трајно пребивалиште нашли многи који су као ја неспособни да живе на једном месту, на трајној поставци фондације „Топографија терора“ која се бави документовањем нацистичких злочина. На изложби се налази серија фотографија из европских престоница које је окупирала немачка војска у Другом светском рату, међу којима и ова из Београда.

Поменуто мешање сфера које ова слика изазива у мени изазвало је бизарну потребу да то са неким поделим, као да сам некако важнији због те фотографије. Обратио сам се на енглеском шведској породици која се случајно задесила поред мене и рекао: „Ово је мој рођак.“

Погледали су ме, с правом, као да сам луд и без речи се удаљили на следећи експонат. Исту нелагоду делимо сви када осетимо превише приватног у историји.

Ратко Јевић

Ево, дакле, приче о не-историји, о животу једне особе која је стицајем околности заузела безличну, монохромну егзистенцију симбола. Прича се као усмено предање испирала током осамдесет година препричавања. Са грађом су помогли Милинко Сирковић-Ђурин из Раткове породице, као и локални историчар Боривоје Миросавић, док је главни извештач са терена био још један Јевић, мој отац Слободан.

Могућност избора

Ратко Јевић се родио у селу Дрлупа подно Космаја 1912. године. Имао је четири брата и сестру. Раних тридесетих година прошлог века служио је у војсци Краљевине Југославије, одакле имамо једину фотографију на којој је жив.

Једина фотографија живог Ратка Јевића

Није се женио. Када је умро, имао је двадесет девет година. Већина мушкараца његове генерације женила се око двадесете. То није било једино по чему се издвајао.

Не постоје поуздани подаци о томе како је Ратко одлучио да се прикључи Космајском партизанском одреду. Једна верзија каже да га је у болници неки школовани човек упознао са идејама комунизма. Извори из његове породице кажу да никада није био у болници већ да су партизани слали људе по селима да регрутују за борбу против немачких окупатора и да је Ратко одлучио да им се прикључи из патриотских разлога.

Ако погледамо тај његов чин у тадашњем политичком и културном контексту, видимо да се ова, испоставиће се најбитнија, одлука његовог живота налази по средини танке линије између херојства и лудости. Из данашње историјске перспективе одлука да се оде у партизане чини се саморазумљивом. Тада није било тако.

Милорад Покрајац (1924), ученик 8. разреда гимназије, рођен 1924. у Винковцима, где је живео до 22. јуна 1941. када је избегао у Београд, пошто су усташе убиле његовог оца Николу. Ухапшен је због покушаја атентата на немачког наредника у Доситејевој улици у Београду

Најпре, у лето 1941. Немачка је била на врхунцу силе и моћи, Југославија раскомадана, војска понижена, краљ и влада су побегли у Лондон, Србија окупирана. Да један сељак из Дрлупе узме оружје у руке да се бори против хиљадоструко снажнијег окупатора који је управо прегазио Европу и маршира према Москви, тада је то заиста могло да изгледа као чиста лудост.

И још да се прикључи партизанима. Ратко је, наиме, такву одлуку донео живећи у конзервативној, побожној средини која је била привржена краљу. Јевићи су били пољопривредници а комунизам је радничка идеологија. Партизани су сељаке доводили у незавидну ситуацију да буду изложени одмазди немачке војске и српске полиције. Ратков избор био је против већине у његовом окружењу и вероватно није био идеолошки. Верујем да је Ратко само хтео да се – бори против окупатора.

Светислав Милин (1915), обућар из Марадика код Ирига; у другом плану Ратко Јевић

Хапшење

Ратко је 3. августа 1941. учествовао у борби против Немаца и жандарма у селу Стојник. Партизани су упали у полицијску станицу, покупили оружје и одржали говор у коме су позивали на устанак. Док је говор још трајао, у село су пристигла два камионета немачких војника и српских жандарма, међу којима је наводно био и Драги Јовановић, управник Београда. Како сам разумео, то се десило случајно.

После краћег сукоба партизани су се повукли. Након што је провео неколико дана са партизанима, Ратко се вратио у Дрлупу да опере одећу још крваву од сукоба и да помогне оцу и браћи око вршаја.

Милорад Покрајац (лево) и Ратко Јевић (десно)

Очигледно знајући да се прикључио партизанима и вероватно по дојави да је сада код куће, Немци и жандарми су 9. августа дошли да га ухапсе. Док је Ратко био са воловима у пољу, ушли су у кућу и држали целу породицу на нишану. Послали су двојицу да га сачекају у заседи док се буде враћао са колима сена упрегнутим у воловску запрегу.

Прича се да је могао да побегне или да покуша да савлада ову двојицу, али је из даљине видео војнике и жандарме испред куће и мирно се предао да не би доводио породицу у опасност. Ухапсили су га и спровели у кућу где су му нашли и одузели неколико бомби које је сакрио и коњички карабин са муницијом.

Везан, тражио је од мајке Десанке и сестре Радмиле да иду по комшију Милорада Ристића, за кога је Ратко био убеђен да га је издао. Милорад је наводно ишао три пута у Сопот, центар општине у којој се налази село Дрлупа, да га пријави властима. Прича се да га је Милорад пријавио да би му се осветио зато што се Ратко наводно швалерисао с његовом женом.

Јован Јанковић (1920), кројачки радник, припадник СКОЈ-а. Натпис на згради „Kraft durch Freude“ („Снага кроз радост“), назив нацистичке организације за подршку војсци и културно деловање

Касније, после рата, када су партизани дошли да стрељају Милорада због ове дојаве, Милорадов ујак Бошко Миросавић се заузео за њега тврдећи да није он пријавио Ратка, тако да је преживео тај дан и до краја живота живео у Дрлупи где је у старости умро од рака.

Смрт

Ратка су из куће одвели у дрлупску школу где су га претукли. Кажу да је пребијање било толико брутално да се Ратково јаукање чуло кроз цело село.

Сеоски учитељ Чеда Љубичић је наводно апеловао на Немце и жандарме речима: „Водите ми ту џукелу из школског дворишта да ми не плаши децу.“

Раткова мајка је ишла да моли да га не бију. Њу су такође претукли, од чега се никада није опоравила. Умрла је годину дана касније. Немци и жандарми су наредили Ратковом рођаку Радојици Јевићу да дотера коњску запрегу. Везали су Ратку руке за задњи део кола и тако га спровели до суседног села Рогаче, где се налазила полицијска станица.

Велимир Јовановић (1893), земљорадник из села Парцане на Космају, борац Космајског партизанског одреда

И описи његових последњих дана се размимоилазе. По једној верзији Ратко је био толико измучен од пребијања да није жив стигао ни до Рогаче. На путу је изгубио снагу па су кола вукла по земљи његово тело.

Друга верзија каже да је његова снаја Зорка Јевић отишла да му однесе цигаре у рогачки притвор и да је тада још био жив. Снаја је у то време била трудна са Бранком Јевићем, који је био један од извора за овај чланак. Наводно јој је Ратко рекао: „Од мене нема ништа, чувај ти тога што ти је у стомаку.“

Из Рогаче је пребачен у логор на Бањици, а одатле, у ноћи 16. на 17. август, са још тројицом који ће бити обешени, превезен у затвор Гестапоа у Улици Краља Александра број 5.

Ујутру су стрељани у дворишту затвора. Њихова тела су однесена на Теразије и обешена да висе на бандерама до 19 часова тог дана.

Теразије, 17. август 1941.

Симбол

Сутрадан, 18. августа 1941. године, у београдским новинама Ново Време објављен је наслов за који се тврди да га је управник Београда Драги Јовановић лично редиговао: „Јавно погубљење комунистичких терориста у Београду.“

Ништа у овом наслову није истина, сем да се десило у Београду. Али начин на који није истинит је индикативан. Најпре, погубљење није било јавно, петорица су погубљена ватреним оружјем у тајности у дворишту Гестапоовог затвора, а затим су њихова тела обешена на Теразијама.

Јавна погубљења су посебан облик смртне казне којим се демонстрира моћ државе и њена одговорност за спровођење правде на основу закона. У средњем веку била су честа појава. Тада се феномен државе какав данас имамо тек формирао и ово експлицитно показивање њене власти над телесним интегритетом грађана је очигледно нека врста наткомпензације за несигурност у право на ту власт. У случају теразијске петорке ова несигурност је још очигледнија. Овде нема ничега сем лоше савести.

Дефиле фолксдојчерске омладине на Теразијама 17. августа 1941.

Да би други део новинског наслова комунистички терористи био смислен, први део наслова „јавно погубљење“ мора да буде истинит. Драги Јовановић, ако је он заиста аутор наслова, то исправно схвата. Погубљење је било онакво каква је била и тадашња квислиншка творевина, као и читав Трећи рајх – егзибиција ефикасне и бруталне нехуманости са танком глазуром институционалне утемељености. Начин овог погубљења нам говори да нико није веровао у ову накарадну творевину, ни они на власти ни они над којима је владано. Оно највише подсећа на технику застрашивања врана коју примењују сељаци из Ратковог краја. Једна врана се убије и пободе на штап да се друге вране одврате од уништавања усева. Мртво тело се у оба случаја третира као тело животиње.

Доста тога што данас знамо о човеку и његовим универзалним и неотуђивим правима настало је после Другог светског рата као опозиција нацистичком третирању људског бића које смо видели у овој причи.

Зато је важно да се сећамо ових људи чија смрт представља победу над смрћу и чији нас избори подсећају на оно најбоље у нама.

Допуњену и проширену верзију текста изворно објављеног 2014. у недељнику „Време“ доносимо с дозволом аутора.

Теразије, 17. август 1941.

ЗЛО НА ТЕРАЗИЈАМА
(Одломак из приче Иве Андрића „Зеко“)

„…Кад је тако једне недеље, већ у рано јутро, срео у Сарајевској улици једног познаника и запитао га, по некој потреби која му је већ прелазила у навику, шта има ново, он га је погледао разрогачено и рекао:

– Не ваља, ето шта има. Зло на Теразијама. 

Човек је отишао даље, а Зеко се уместо својој кући запутио на Теразије. Није погађао шта би то могло бити зло, али га је све у њему гонило да иде тамо, да се лице у лице сретне са тим непознатим злом.

Уз Балканску улицу врвио је неки узбуђен али ћутљив свет, све у истом правцу. Ту је било необично много мушкараца, понајвише младих људи. Како је био врео празнични дан, већина од њих била је без капута, у светлим кошуљама, с рукавима посувраћеним до изнад лаката.

Кад је избио на Теразије, наишао је на разливену реку људи који су ишли ка Славији. Изгледало је да је то део неке дуге погребне поворке. Тек кад је пошао за погледом оних који су му најближи, Зеко угледа на железном електричном стубу, горе на врху где се он грана у два извијена крака – обешеног човека.

Обори очи и помисли да се врати како је и дошао, али тада осети да то није могуће, да мора проћи са оном поворком, да треба да види све. И прошао је и видео, иако у тим тренуцима није јасно знао ни куда иде ни шта гледа. Изгледало му је као да се асфалт испод његових ногу креће и неодољиво га, заједно са масом света, вуче напред. А у исто време поглед му је са једног обешеног човека прешао на другог, затим је угледао још једног, па још једног, у сељачком оделу… То је, дакле, то зло.

Јасно је видео у непомичном ваздуху сјајног летњег дана обешене људе, од бескрвних глава, које су изнад конопца дошле ситне и кратке, до ножних прстију који су тежили напред, тражећи узалуд ослонац. Исто тако јасно видео је и столове пред кафаном „Атина“, са пивом и пецивом, и за њима госте, немачке војнике и ретке цивиле. Око електричних стубова стајали су стражари у пуној ратној опреми, стамени Немци, непомични и тврди као да су од гвожђа, од камена, од неке још тврђе непознате материје. И Зеки се све чинило да га тај покретни ћилим, на који је ступио дошавши на Теразије, неодољиво носи пут једног од тих немачких стражара, да ће се неминовно сударити са њим и да ће тада бити потпуно зло на Теразијама. Сасвим близу, све ближе, још ближе …

И кад је осетио сву тврдину тога наоружаног човека и сву своју слабост, он је видео да је са осталом масом проклизио поред њега, на неколико милиметара, али поред њега, и да га је маса однела даље. Тек тада је осетио како су му зуби стегнути и песнице згрчене. Хтео је да крене брже, али није могао од света који је ишао у противном правцу; нека неодољива, болна потреба, као мучна дужност, нагонила га је да баци још један поглед на обешене. Онако у ходу окренуо се; видео је само двојицу обешених, с леђа, не више са небом као позадином, него измешане са фасадама кућа и улицама пуним људи.

Тек тада је кренуо брже, осећајући да маса, што даље, бива све ређа и да „зло“ остаје за њим.

Запутио се и нехотице на Топчидерско брдо. Као мучну физичку жеђ осећао је потребу да разговара са људима. Загледао је у очи пролазницима и чинило му се да не би било ништа необично да сад са неким од њих седне у траву поред пута који се пење узбрдо и да заметну дуг, озбиљан и стваран разговор о ономе што је малочас видео и, уопште, о свему што се дешава већ месецима.

Марију је затекао у кухињи где, забављена око ручка, преко воље разговара са две сељанке које су заселе ту на дугу празничном дану. „Деца“ нису била код куће, а Дорош је радио нешто око својих бујних патлиџана, знојан, ћутљив и повијен, као да жели да, онако крупан, нестане у њима и постане једно са земљом и њеним растињем.

Нико није хтео да разговара са њим о призору који је он малопре видео; све се сводило на сажаљиве усклике без садржине и очајне покрете руку који су, не казујући ништа, прекидали сваки даљи разговор.

Као што је често бивало недељом, Маргита је и данас отишла са сином на обданицу у Земун и оставила Зеки ручак да га сам подгреје. Много би дао да не мора данас сам да руча, али Марија га управо данас није задржавала на ручак, а њему је било незгодно да то сам предложи. Опростио се и кренуо низбрдо.

Мислио је неке немоћне мисли, као несрећно дете. Све се сводило на то: оваква велика општа страдања доводе људе у страшне и тешке положаје у којима су им помоћ и утеха другог човека преко потребне, а управо та страхота и тегоба спречавају их да један другом буду од помоћи и утехе.

Празна кућа га је дочекала чудним ћутањем. Тек ту, у четири зида, њему је изишло јасно пред очи све оно што је јутрос као у сну видео на Теразијама, оживело у њему, опомињући га мучним немиром да се преко тога не може просто прећи, да се такве ствари не покопавају кукавним заборавом.“  

Из дневника Воје Чолановића, 17. августа 1941.

Шапат испод обешених
(Из дневника Воје Чолановића)

17. август 1941.

Јутрос сам код Ђуре оставио теглу од млека, које нисам успео да купим, и отишао на Теразије. Још издалека сам угледао како се, на високим електричним стубовима, попут лутака њишу мртва људска тела. Њих пет. Под стубовима су стајали људи. Читали су оно што је на српском и немачком писало у подножју стубова, загледали лешеве младића, раздрљене кошуље, жута искривљена лица (једно од њих покривено ретком смеђикастом брадом), обрве црне од усирене крви, панталоне с ногавицама палим преко ципела. Јавно обешени комунисти. Објашњење: палио пшеницу, саботирао, нападао немачка војна лица. Њишу се људи у висини шароликих теразијских реклама и „V“ транспарената. А под стубовима кроз сакупљене гомилице ходају тамо-амо, под шлемовима, до зуба наоружани немачки војници и чланови Народне милиције. Претња и атракција у виду лешева који се њишу. Свет туда пролази и застајкује, шапуће и разрогачених очију одлази. Да ли је тражени ефекат постигнут? Видеће се. Тек, звучници на Теразијама раздрагано треште. 

(Воја Чолановић:“Шапат испод обешених – из мојих дневника за немачке окупације“; Службени гласник, 2019)

Вешање петорице

Иницијатор и главни организатор вешања у центру Београда био је СС-мајор Карл Краус, први шеф београдског Гестапоа, док је његов главни помагач био шеф Управе града Београда, Драги Јовановић. Егзекуцију је начелно одобрио генерал Хајнрих Данкелман, војни заповедник Србије, а извршење је поверено Ајнзацкоманди (Einsatzkommando) и Специјалној полицији. На састанку код Данкелмана, Краус и његов претпостављени констатовали су да се „Београђани, упркос предузетим мерама, нису умирили и да се у граду настављају акције против окупационе силе и комесарског управно-полицијског апарата. То изискује спровођење егземпларне одмазде у Београду ради ефектног застрашивања становништва. Краус се енергично залагао да то буде вешање у центру града.“ Данкелман је на наредном састанку закључио да „жртве одмазде треба јасно означити као кривце из комунистичких редова, како се не би изазвао општи револт и узбуркала национална осећања становништва“. Жртве су одабране међу недавним ухапшеницима Специјалне полиције и Гестапоа.

Ухапшеник Гестапоа, лишен слободе само дан пре егзекуције, звао се Милорад Покрајац, ученик 8. разреда гимназије, рођен 1924. у Винковцима, где је живео до 22. јуна 1941. када је избегао у Београд (претходно су усташе у Винковцима, априла 1941, убиле његовог оца Николу). Ухапшен је због покушаја атентата на немачког наредника у Доситејевој улици, непосредно пред зградом у којој је становао.

Од четири ухапшеника Специјалне полиције, двојица су били радници из Београда, а двојица заробљени партизани, сељаци из космајског среза.

Јован Јанковић, рођен у Доњој Морачи у Црној Гори 1920, био је запослен у кројачкој радњи Младена Лаковића у Улици кнеза Михаила 9. Попут Покрајца, ухапшен је свега један дан пре погубљења. Јанковић је такође покушао атентат, али на агента Специјалне полиције Животу Јеремића, 14. августа 1941, у Булевару краља Александра, у близини Ђерма. Наиме, Јанковић и његов пријатељ Милан Миљановић, такође кројачки радник, намеравали су да се освете агенту Јеремићу због хапшења њиховог друга Драгутина Стојнића, организатора СКОЈ-а на подручју Звездаре (Липов лад). Јанковић је ухапшен након што му је заказао пиштољ којим је намеравао да изврши атентат, док је Миљановић успео да побегне.

Светислав Милин, обућарски радник, рођен 1915. у Марадику покрај Ирига, ухваћен је од стране Гестапоа 30. јула 1941. Пошто је код њега пронађен револвер, осумњичен је као потенцијални извршилац „извесних терористичких аката“. Након хапшења предат је Специјалној полицији. Његов брат, Сава Милин (обојица су живела у изнајмљеном стану у Улици Османа Ђикића 16 на Палилули), такође обућар, ухапшен недуго након Светислава, стрељан је као бањички логораш 9. марта 1942.

Ратко Јевић, житељ села Дрлупе на Космају, борац Космајског НОП одреда, рођен 1912, ухапшен је у родном селу од стране жандармерије десетак дана након што се „одметнуо у шуму“. Након хапшења, 9. августа 1941, жандарми су га проследили Управи града Београда, то јест Специјалној полицији.

Велимир Јовановић, житељ села Парцане на Космају, такође борац Космајског НОП одреда, рођен 1893, ухваћен је 3. августа 1941. као припадник сеоске партизанске страже, приликом проласка колоне возила кроз Парцане, у којој су се налазили високи представници окупационе и квислиншке власти, међу којима Карл Краус и Драги Јовановић.

Место концентрације заточеника предвиђених за егзекуцију био је затвор Гестапоа. Покрајац се већ налазио у том затвору, Милин је премештен из Бањичког логора, а остала тројица су допремљена из затвора Специјалне полиције у ноћи између 16. и 17. августа. Према сведочењу Александра Матића, заточеника затвора Гестапоа, петорица комуниста, чија су мртва тела употребљена за стравичан мизансцен у главној градској улици, мучена су пред егзекуцију. У раним јутарњим часовима затвореници су појединачно извођени у унутрашње двориште затвора где су погубљени из револвера. Потом су тела убијених превезена на Теразије и обешена на електричне стубове.

Недеља 17. августа 1941. почела је за становнике Београда језивим призором. Петорица обешених, одевених у поцепану одећу, изобличених лица, висила су на бандерама на којима су мирнодопски транспаренти позивали на коњске трке, док је на једном транспаренту стајала парола: „Kraft durch Freude“ („Снага кроз радост“).

Истог дана, Теразијама је продефиловала поворка фолксдојчера из Земуна са нацистичким обележјима, који су се запутили на митинг нацификованих припадника немачке заједнице из Земуна, Београда и Панчева, код Вуковог споменика. (…)

Једини познат пример гласног јавног протеста на Теразијама поводом вешања петорице комуниста, уприличио је сликар Саво Поповић, познат по слободоумним ставовима (важио је за једног од ретких декларисаних анархиста у Београду). Он је потом спроведен у истражни затвор, где је подвргнут мучењу. Умро је 10. августа 1943. од последица полицијске тортуре. 

(из књиге Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941–44. Приручник за читање града, Форум за примењену историју, 2013.)

Београдске окупационе новине, 18. августа 1941.

ЈАВНО ПОГУБЉЕЊЕ КОМУНИСТИЧКИХ ТЕРОРИСТА У БЕОГРАДУ

…И поред поновљених позива упућених народу, и до сада спроведених мера, злочиначки елементи поново су извршили ударе на немачке војне личности и акте саботаже. Према томе, у недељу 17. августа 1941. г. јавно су обешена следећа лица. 1. М. П. студент из Београда, члан комунистичке студентске организације. (…) 2. Ј. Р. сељак (…) члан комунистичке терористичке групе (…) 4. М. С. обућарски калфа из Београда, члан терористичке групе (…) 5. Ј. Ј. кројачки помоћник из Београда, предузео је покушај атентата на органе јавне безбедности у Београду.

(„Ново време“, 18. август 1941)

ЈАВНО ПОГУБЉЕЊЕ НА ТЕРАЗИЈАМА

Јуче у зору извршено је јавно погубљење вешањем петорице комунистичких терориста у Београду, који су и поред поновљених позива и свих опомена извршили нападе на немачке војне личности (…) којима су имали за циљ да изазову поремећај у односу између српског живља и немачких војних власти и поремете ред и спокојство (…) На Теразијама где је извршено ово јавно вешање чули су се у току јучерашњег дана многи коментари и тешка размишљања. Једни су огорчено и јавно осуђивали све оне који не желе и неће да наш народ изиђе из свога тешког положаја, док су други тужним погледом показивали сав свој бол што се још увек плаћенички елементи играју тако олако судбином једног напаћеног народа. ‘Тежак је ово тренутак за све нас’, вели један постарији чичица, сав изборан и у скромном оделу. (…) ‘Ово је све дело страних радио-станица и бољшевичке интернационале’ (…) ‘Е мој чичо’, додаје неки младић крај њега. Требало је да се од првог дана сложимо и не дозволимо да до овога дође. Али шта ћеш, ми смо миран народ, па нико од нас није ни мислио да оваквих елемената има међу нама. Али мислим да је њима сад дошао крај’. ‘Није ово добро’ (…) објашњава неки господин средњих година, озбиљна држања и бледа лица. (…) ‘Наш народ је витешки народ. (…) Овакве изроде нашег народа морамо искоренити из наше средине’. (…) ‘Да, тако је морамо сложно прегнути да пред историјом покажемо да смо заиста народ достојан свог имена’, примећује један омладинац суморна чела и ужарених очију. (…) Опомена је збиља тешка и упечатљива. Из ње наш народ извлачи потребну поуку (…) са чврстом одлуком да по сваку цену изгради своју будућност против оних који му желе зла и пропаст. 

(„Понедељак„, 18. август 1941)

Београдске окупационе новине, август 1941: 

НОВЧАНЕ НАГРАДЕ ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОМУНИСТА

– Поводом учесталих комунистичких напада (…) Министарство унутрашњих послова је одлучило да новчано награди свако оно лице које би помогло да се комунистичке банде похватају или униште. Имена награђених чуваће се у највећој тајности. Новчане награде према важности учињених услуга могу бити и врло знатне. Исто тако биће награђени и они државни службеници, органи јавне безбедности и жандарми, који се истакну и својим радом допринесу да се ове банде похватају или униште.

(Агенција „Рудник“, „Понедељак“, 4. август 1941)

БЕОГРАДСКА РАДИО-СТАНИЦА ИМА СВЕ БОГАТИЈИ И РАЗНОВРСНИЈИ ПРОГРАМ

– Пре нешто више од три месеца отпочела је Београдска радио станица поновно свој рад. […] Посетиоци нису могли да се начуде, како су ове запуштене просторије могле одједном да буду претворене у прави мали рај у коме се свуда наилазило на цвеће […] А поврх свега симболично се свуда налази велико црвено ‘V’ – ‘Викторија’ – победа Немачке на свим фронтовима. Већ на улазу с улице обележена је фасада зграде тим словима, она прате посетиоце у лифту, на степеништу […] Свуда је ‘V’ акција видно заступљена, да би се јасно показало, шта је омогућило сав овај надасве плодоносни рад.

(„Ново време“, 10. август 1941.) 

АПЕЛ СРПСКОМ НАРОДУ

– …У овим судбоносним часовима, дужност је сваког Србина, сваког правог родољуба, да свим својим снагама помогне да се у земљи сачувају мир и ред […] У тренутку када огромна већина нашег народа јасно увиђа да је то једини пут нашег националног спасења, шака туђинских плаћеника и саботера по наредбама злочиначког бољшевизма својом безумном акцијом доводи у питање све напоре на сређивању наших прилика […] Разбојничке банде, састављене од комуниста и одбеглих робијаша, који су се одметнули од власти, упропашћују народну имовину, убијају и пљачкају наше суграђане […] Сваки трезвен и паметан Србин […] схвата опасности које нам прете. […] Његово је гнушање изазвано нарочито када се на понуду победника за лојалну сарадњу, одговара пуцањем из заседе. […] Не смемо допустити да услед њихових злочина и овај део наше земље, ово острво спасења целокупног српског народа, буде угрожено. […] Дужност је сваког правог српског родољуба да свима силама настане да се онемогуће паклене намере комунистичких злочинаца. Зато позивамо целокупан српски народ да одлучно у свакој прилици и свима средствима помогне наше власти у борби противу ових злотвора српског народа. (Епископ нишки др Јован, епископ зворничко-тузлански Нектарије, епископ будимљански Валеријан, викар Њ. Св. Патријарха, др Коста Кумануди, др Мирослав Спалајковић, Александар Цинцар-Марковић, Јосиф Костић, Петар В. Косић, др Велизар Јанковић, Драгутин Пећић, Александар Мијовић, Милан Аћимовић, др Светислав Поповић, Душан Летица, Димитрије Љотић, Риста Јојић, др Лазар Марковић, Жика Рафајловић, Ђура Јанковић…[следи 533 потписа. Између осталих, Апел је потписало преко 100 професора Универзитета и виших школа, око 40 бивших министара и посланика, око 35 лекара, потписивали су се и адвокати, трговци, студенти, на крају и занатлије])

(„Ново време“, 13. август 1941.)

СТРОГА НАРЕДБА О ПРИЈАВЉИВАЊУ СВИХ ПОТСТАНАРА, ПУТНИКА И ГОСТИЈУ УПРАВИ ГРАДА БЕОГРАДА

-… Поред тога, уколико се буде установило, да су ова лица – станари, подстанари, гости, послуга – која нису била пријављена, припадници комунизма или осталих левичарских покрета, сва напред означена одговорна лица […] која су била дужна пријаву да учине потпадају и под примену свих казни и мера које се примењују према комунистима и осталим левичарима. 6. Исто тако потпадају и под примену свих казни и мера, које се примењују према комунистима и осталим левичарима и сва она одговорна лица […] која су истина, пријавила лица станара, потстанара, путника, госта, послугу са станом, али су знала да је то лице присталица комунизма и осталих левичарских покрета, па о томе нису уједно одмах обавестили Управу града Београда, односно њене најближе надлежне органе. Ова наредба ступа на снагу одмах данашњим даном.

(Драг. Љ. Јовановић с. р. управник града Београда,
„Ново време“, 14. август 1941.)

САОПШТЕЊЕ

– Војни заповедник у Србији саопштава: у селу Скели једна комунистичка банда пуцала је на немачки војни аутомобил […] Утврђено је да су ови становници села били у могућности да неопажено узбуне оближњу српску жандармериску станицу. Утврђено је да су ови становници села могли сасвим неопажено да обавесте немачка војна возила о припреманом атентату. Они ту могућност нису користили и тиме су стали на страну разбојника. СЕЛО СКЕЛА ЈЕ СПАЉИВАЊЕМ СРАВЊЕНО СА ЗЕМЉОМ. […] Они мушки становници села, чије је саучесништво утврђено, стрељани су. Педесет комуниста обешено је на лицу места.

(Агенција „Рудник“, „Ново време“, 16. август 1941.)

СРПСКИ ЛОПТАЧКИ САВЕЗ ОСУЂУЈЕ КОМУНИСТЕ И ТУЂИНСКЕ ПЛАЋЕНИКЕ

– …Српски лоптачки савез исто тако најенергичније осуђује комунисте и туђинске плаћенике и саботере који својом непромишљеном акцијом […] доводе у питање опстанак нашег народа, и позива све своје чланове да помогну нашим властима у борби ради сузбијања ове штетне акције.

(др Јован Спасојевић, потпредседник Српског лоптачког савеза,
„Ново време“, 16. август 1941.)

ОДЈЕК АПЕЛА СРПСКОМ НАРОДУ. У БЕОГРАДУ ЈЕ АПЕЛ ПРИМЉЕН С ПУНИМ РАЗУМЕВАЊЕМ И ОДЛУЧНОШЋУ ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ МИРА У ЗЕМЉИ

– На свим јавним местима излепљене су јуче у Београду плакате са текстом апела упућеног српском народу и потписима најугледнијих грађана из свих друштвених слојева. […] Један господин прича групи која се окупила око њега: ‘Морам искрено да признам да, Немце као победнике нисам овако замишљао. Под сугестијама других очекивао сам бауке који ће нас поморити а дошли су људи, који показују пуно разумевања за наш положај. Међутим, нашла се нека руља која ни сама није свесна последица својих поступака и која ремети мир и тежњу за оздрављењем земље. Задовољан сам што су овај апел потписали угледни Срби који осудивши ове стране агенте и непријатеље мира и реда у земљи, треба да послуже као пример националне свести’. […] И тако широм Београда скупљају се људи у групице пред плакатама, коментаришу, одобравају и хвале акцију на уклањању свих штетних чланова друштва […] Нападати победника који витешки позива на сарадњу и обнову наше сопствене земље није непослушност […] већ злочин недостојан народа чисте прошлости и витешких традиција […] Оглушити се о овој апел значило би оглушити се о позив на борбу против непријатеља који нам подрива темеље куће. […] У редакцији Новог времена преко целог јучерашњег дана грађани из свију друштвених редова интересовали су се лично и преко телефона где се врши потписивање апела да би се и они потписали и солидарисали са потписницима апела.

(„Ново време“, 16. август 1941.)

СЕНЗАЦИОНАЛАН УСПЕХ БЕОГРАДСКОГ МИКРОФОНА. ‘ЛИЛИ МАРЛЕН’ – ПЕСМА КОЈУ ЈЕ БЕОГРАДСКИ РАДИО УЧИНИО НАЈПОПУЛАРНИЈОМ МЕЛОДИЈОМ НА ЈУГОИСТОКУ

– …Мада је песма сама по себи заиста лепа […] ипак се многи чуде, зашто се баш она највише тражи […] зашто је баш она постала највећи љубимац међу многобројим другим лепим песмама које се свакодневно емитују. Један део тајне тог њеног успеха изгледа да ипак лежи у начину на који је случајно пласирана. Да би то открили, треба да се вратимо у први послератни период, кад је Београдска радио станица још давала само музику са грамофонских плоча. Тада је ‘Лили Марлен’ први пута отсвирана […] Ова песма најбоље сведочи, где се све слуша београдски радио, јер песму ‘Лили Марлен’ желели су […] да чују на Сицилији, као и у Африци, да и не говоримо о европским крајевима […] Недавно је један београдски издавач издао песму са немачким и српским текстом […] А њена грамофонска плоча чува се у радио-станици одвојено од свих осталих плоча као највећа драгоценост.

(„Ново време“, 17. август 1941)

РАСПИСАНЕ СУ НАГРАДЕ ОНОМЕ КО УХВАТИ ИЛИ УБИЈЕ КОМУНИСТУ ЧЛАНА НАОРУЖАНЕ БАНДЕ

– …Сваки био званичан орган или не, ко после горњега рока убије или ухвати комунисту, члана наоружане банде, биће награђен са три хиљаде динара – а ако убије вођу банде биће награђен са 25.000 динара. Једно исто лице може примити више награда. На исти начин биће награђено и свако оно лице које припомогне да се члан комунистичке банде или њен вођа убије или ухвати. Имена награђених биће чувана у највећој тајности.

(Из Министарства унутрашњих послова, „Ново време“, 19. август 1941.)

ОБРАЗОВАНА ЈЕ НОВА СРПСКА ВЛАДА

 – …Генерал Недић прихватио је тај мандат и предложио је Војном заповеднику у Србији следећу листу чланова владе […] Војни заповедник усвојио је овај предлог па је у великој дворани скупштинске палате на свечан начин предао генералу Недићу акт о постављењу. […] Нова српска влада примљена је јуче по подне код главног војног заповедника у Србији, ваздухопловног генерала Данкелмана. […] Приликом доласка чланова српске владе једна почасна чета немачких војника одала им је почаст. […]

ГОВОР ВОЈНОГ ЗАПОВЕДНИКА У СРБИЈИ: ‘Господине генерале, Од пре неколико недеља […] у Србији је узело маха одметништво према коме ја као војни заповедник у Србији нисам могао остати скрштених руку […] Стога, полазећи са те чињенице, решио сам се да из редова добронамерних људи, убеђених у оправданост мера које треба предузети према комунистима, образујем владу која ће се […] старати о миру, реду и безбедности и која ће ми тиме дати могућност и да немачке трупе повучем са делатности која треба да буде ствар искључиво српских конструктивних снага и српске владе. […] Осим тога користим прилику да изразим своју захвалност и своје признање господину Аћимовићу […] који улази у вашу владу као министар унутрашњих послова а који се на примеран начин трудио да, у првом реду сарађујући са начелником мог управног штаба […] води рачуна не само о потребама окупационе силе, већ и српског народа. […] није у нарави немачког војника да по завршетку борбене делатности са војничким непријатељем сматра непријатељем мирно становништво. Али кад прљави елементи терају на побуну […] немачки војник мора да иступи против тога најнеумољивијом строгошћу’. […]

ГОВОР Г. МИЛАНА НЕДИЋА: ‘Господине Војни Заповедниче, прихватајући пуномоћје, које сте ми изволели издати, је желим на првом месту да Вам се захвалим у име српског народа и у своје име, што сте омогућили да српски народ добије своју владу […] Захваљујем Вам и на овде исказаном тачном опажању, да српски народ нема и неће да има ничег заједничког са комунистичким изгредницима […] заложићемо се да будућност српског народа изграђујемо у лојалној и пријатељској сарадњи са Немачким Рајхом, као и са његовим претставницима у Србији, верујући да ће Немачки народ правилно схватити и оценити неминовне потребе српског народа. […] Српски народ неће заборавити да се немачки војник, и ако победилац, по свршеним ратним операцијама никако није светио и коректно се понашао према српском народу’.

(„Ново време“, 30. август 1941) 

(изводи из штампе узети из књиге Оливере Милосављевић

Потиснута истина – Колаборација у Србији 1941–1944) 

Извор: РТС – ОКО