Pokolj Архиве - Страница 6 од 163 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: ПАГ- ПЛАВА ГРОБНИЦА СТРАШНИЈА ОД ВИДА

7. мај 2026.

Полако, али сигурно уђосмо у мај и, упркос свему што се претходних месеци дешавало у овој нашој Србији, људи све више размишљају о лету, одморима, мору, проводу. Спремају се матурске вечери, обележавају годишњице, а студенти, већ традиционално, организују дружења са колегама из региона. И све би то било сасвим у реду, лепо и подршке вредно да не прочитах да ће нека од тих студентских дружења, тзв. Медицинијада и Менаџеријада, бити организована на острву Пагу, у Хрватској. На чувеној и по лудим проводина познатој плажи Зрће окупили се ових дана студенти из неколико држава региона. На пут су кренули и наши студенти – из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Косовске Митровице.

ПОЗИВ на Сабрање: Дан сећања на српске жртве Прихватног логора Земун

5. мај 2026.

Окупимо се 09. маја 2026. уз наш Крст, подигнут и освештан пре годину дана на Православном делу гробља у Земуну. У недељи у којој се обележева 81-а годишњица победе над нацизмом, Удржење грађана Јадовно 1941. Београд организује у суботу 09. маја обележавање Дана сећања на српске жртве Прихватног логора Земун. Час историје одржаће историчар, проф. др Милош Ковић. Земунски логор дуго је важио за место страдања само Јевреја и Рома. Међутим, новија истраживања показала су да је у другој фази његовог рада између маја 1942. и јула 1944. године, то био прихватни логор за Србе, највише са Козаре, Баније, Like и Кордуна, али у њему су страдали и Срби из

Од завичаја остала цигла срушене цркве

5. мај 2026.

На месту где је до 1991. године постојала црква у Великим Зденцима, сада је ледина као симбол пустоши у српским селима у Западној Славонији. Пише: Милан Пилиповић – Специјално за „Политику” Грубишно Поље – Др Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941”, чува у Бањалуци циглу срушене православне цркве Воздвижења Часног крста у Великим Зденцима, некада једном од највећих српских села у Котару Грубишно Поље, у Западној Славонији, као једини траг ове богомоље, изграђене 1744. године. „Циглу чувам у стану, као завичајну икону”, каже Басташић, чији су преци вековима живели, крштени, венчавани и сахрањивани у овом крају, у Хрватској. „Цигла уграђена пре скоро три века је моја успомена на цркву и завичај”,

ХРВАТСКИ БЛАГАЈ – ВЕЉУНСКИ ПОКОЉ ОД 6. ДО 9. МАЈА 1941.

5. мај 2026.

6. мај – Ђурђевдан, година 1941. Освануо је лијеп сунчан дан. Тога дана Срби се свечаније одијевају, иду једни другима на Крсну славу у госте, разговарају о успјесима у обављању прољетне сјетве. Веселе се и радују. Све је раздрагано и свечано. Нитко ни у помисли није могао слутити да ће то бити дан нечувеног злочина – геноцида над невиним сељачким становницима Кордуна. Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића. Злочин планиран, добро припремљен и организирано изведен по замисли поглавара Павелића и наређењу Еугена Диде Кватерника. Управо тога дана, 6. маја, дана весеља и славе, у рану зору, одјекнули су први усташки пуцњи

Бојанић: Народ који заборавља своје жртве пристаје на сопствени нестанак

4. мај 2026.

Док други народи од свог страдања граде темељ идентитета, ми га разарамо изнутра – делећи мртве, умањујући истину и одричући се памћења које једино може да нас одржи као народ… претворили смо се превише у ,,грађанисте”, који гледају само у будућност и профит. Постоје истине које боле. Не зато што су нетачне већ зато што су сувише тачне и чињеничне. Док други народи стрпљиво, систематски и државнички граде своју културу сећања, ми као да се такмичимо ко ће брже заборавити сопствено страдање или га ублажити. Док други сабирају своје жртве, ми их делимо. Док други подижу институте, музеје и меморијале, ми водимо бескрајне унутрашње расправе – ко је био „у

Годишњица хапшења Владике бањалучког Платона

4. мај 2026.

Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намјесником из Градишке на Сави, изван Бањалуке гдје су их убили и бацили у ријеку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тијело пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године. Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. Када је завршио богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послат је у Српско подворје

Крвави пир на Ђурђевдан – Благај

2. мај 2026.

Већ на самом почетку Другог светског рата јасно су се показали циљеви и намере НДХ – геноцидно истребљивање Срба са подручја Хрватске. У хрватском Благају, крајем априла 1941. године, одржан је састанак усташа, који су организовали жупник Блажо Томљеновић, вељунски учитељ Иван Шајфар и Јосип Пауновић – млинар. Да би оправдали оно што су намеравали учинити и како би створили што већу мржњу између Хрвата и Срба требао им је повод. Донели су одлуку да убију једног Хрвата и његову породицу и за то оптуже Србе. Жртва је одабрана- Јосип Мраунац-млинар. Усташе у Краловцу, официр Здравко Карловић и Милан Бонета су се сложили са овом идејом… Ноћ између 4. и

ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ: ЈАСЕНОВАЦ

30. април 2026.

Већ 1. јула 1941. године усташе су га ухапсиле и интернирале у Госпић, а затим jе отjеран у злогласни логор Јасеновац. У Јасеновцу jе провео осам мjесеци, а касниjе jе протjеран у Србиjу. Специjална полициjа га поново хапси 18. руjна 1943. године. Слиjеде тешки дани истражног затвора у Београду и Шапцу, а затим логорске ћелиjе на Бањици, гдjе jе остао све до 2. фебруара1944. године. ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ – ЈАСЕНОВАЦ ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ КРОНИКА ИЗ ПАКЛА (Јасеновац, 21. VIII 1941 – 31. III 1942) Издавач: СПОМЕН – ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ За издавача: РАДОВАН Технички уредник и коректор: ФРАЊО ПИРЦ Тисак Штампарски завод »Огњен Прица« Дарувар ХАПШЕЊЕ Први дан августа 1941. године

Тихомир Т. Продановић: Сећања на усташки логор „Даницу“

29. април 2026.

Ноћ у коjоj сам изгубио слободу. Мртвима – да их не заборавимоЖивима – да се не заборави Субота 26. априла 1941. године. Шеснаести дан фашизам учвршћуjе усташки, нови поредак у Хрватскоj. „Нова власт” ревносно куjе окове за све коjи воле слободу. Из радио-апарата грме претње. Новине у свим видовима изобличуjу истину. У овом крвавом пролећу терор оре по људским душама и сеjе семе мржње. Умиру вредности и комунисти, нестаjу сви људи коjи цене људске вредности. Ово jе пролеће без пролећа коjе цвета ведрином… Злослутне мисли изазиваjу jош страшниjу визиjу сутрашњице и толико тешко сазнање о изгубљеноj слободи. Спаљуjем драге рукописе у коjима сам сањао друкчиjу сутрашњицу. Растаjем се с књигама

How We Left Our Own Suffering Nameless

29. април 2026.

Nearly a decade ago, and I may be mistaken here, so I ask my readers for understanding, members of the Jadovno non-governmental organization came forward with a proposal to introduce a specific term, a phrase for the genocide committed against Serbs in the Independent State of Croatia, hereinafter referred to as the NDH. SRB Their proposal was “Pokolj,” in Serbian meaning “Slaughter.” It sounded eerie, unsettling, and dark, but given what it was meant to describe, it could hardly sound otherwise. Nevertheless, in the hope that the Serbian public would begin to discuss this issue, I, then a young man who had just completed his undergraduate studies, wrote a modest

Лекар и песник рањеног детињства

29. април 2026.

Козарска села су горела, у пламену нестајале сиротињске уџерице, а у збегу, дубоко у шуми, међу хиљадама нејачи, највише жена и деце, у лето 1943. године, рођен је Рајко Срдић. Његова мајка Петра из Црне Долине код Приједора пупчану врпцу пререзала је српом којим је жела жито на скровитим пропланцима, окупала га на потоку и завила у стару крпу. „Преживео сам, на велико чудо. Многи моји вршњаци, деца рођена у збеговима, усташким логорима, колибама и вододеринама, нису имала ту срећу. Свуда, по целој Козари, Поткозарју и Кнешпољу, о њиховом страдању сведочили су гробови, мали, дечји, са крстачама од прућа”, каже Срдић. Тако о себи, о рањеном детињству у Другом светском

Први усташки покољ Срба десио се у Гудовцу 28-29. априла 1941.

28. април 2026.

Плакале су ужасно, jаукале, бусале се у груди, а jа их у чуду гледам и не разумем ништа. Нитко у граду ниjе знао за ужас у Гудовцу. Нитко ниjе чуо ни пуцање митраљеза. Поштовани и драги наши приjатељи, ево ипак ћу да извршим своjе обећање, да Вам опишем трагедиjу Гудовца и наше патње, иако тек данас, скоро годину дана после мог обећања. Милан jе на трећи дан Ускрса, у уторник 22. априла 1941. на вече задржан у магистрату, затворен онде са осталим нашим Србима, адвокатима, трговцима, чиновницима, свештеницима, итд. Из магистрата су преведени после дан, два у пореску управу, камо смо им смели храну да носимо. После краћег задржавања тамо,

МАТЕМАТИКА СРАМА: 80 ГОДИНА ЛАЖИ И БЈЕЖАЊА ОД ГРОБОВА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ: Новинар и публициста Зоран М. Кос за „Новости“

27. април 2026.

Недавно сам на странама Новости, у тексту „Доња Градина ћути, а ми статирамо“, указао на поразну чињеницу наше небриге према највећем српском гробљу под отвореним небом. Међутим, иницијатива Миодрага Линте да Србија оснује Меморијални центар у Београду – који би се наводно „систематски борио“ за истину – приморава ме на оштру реакцију. Пише: Зоран М. Кос Као новинар истраживач и дугогодишњи сарадник Антуна Милетића, човека који је архивски овековјечио јасеновачки пакао, не могу немо посматрати покушај „београдизације“ сећања. Ово није само полемика; ово је одбрана аутентичног стратишта од кабинетског маркетинга који нас удаљава од костију које у Доњој Градини и данас јаучу и чаме. Између костију и кабинета Док се из удаљених

Милан Басташић: Ноћ страве и ужаса

27. април 2026.

Тих дана упорно је падала обилна киша и сусњежица. Капути се нису ни присушили кад је с пута у двориште па у гањак јурнула група некаквих особа с ручним батеријама. Вичу: „Отварај”! Ударају у врата као сјекирама. То су усташе кундацима пушака разбијале врата уз вику: “Отварај или пуцамо”! Отац пође да отвори, али не може да откључа јер је кључ од удараца испао, а лампу није имао времена да упали. Напипа на земљи кључ и откључа прије него су разбили врата. Стакла су попуцала. Мајка је послије причала да су шесторица бајонетама на пушкама упереним у оца ушли у собу гдје смо спавали. Брат и ја смо спавали у

ЈОШ ПОНЕШТО ИЗ МОЈИХ СЕЋАЊА НА ЈАДОВНО

27. април 2026.

Из књиге Милана Трешњића – ИЗ КРАЉЕВСТВА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ, Гамбит Јагодина, 2012. Анти Павелићу, загребачком адвокату, да стане на чело Независне државе Хрватске, благослов је дао Адолф Хитлер, канцелар Немачке, а прећутно и Римски папа, поглавар католика у свету. Хришћанство Адолфа Хитлера, као и његовог италијанског узора Бенита Мусолинија, засновано је на истим расним, политичким и верским начелима, на чистунству крви, вере и молитве. Католичанство је религија свих којима је божји апостол у Риму. Православље је грех хришћански, јер је то безбожје, такође и ислам… Према томе учењу и веровању, није грех истребити невернике и људске створове који загађују католичке вредности. Стога ендехазија оштри каме, оштри мачеве и пуни цеви