Pokolj Архиве - Страница 42 од 163 - Јадовно 1941.

„Јер … ми смо иста крв“, песнички првенац Ђурђице Драгаш представљен у РТС Клубу

6. јул 2024.

У Клубу РТС-а представљена је збирка поезије „Јер…ми смо иста крв” Ђурђице Драгаш Вуковљак. Реч је о првој песничкој збирци коју чине стихови пуни сете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и песме су објављивани на сајтовима „Јадовно 1941“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка песама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говорили су Миле Рајчевић, професор и некадашњи директор ОШ у Госпићу, Момчило Мирић, председник удружења „Јадовно“ и Ана Томашевић, новинарка и уредница Радио Београда.

ЕКСКЛУЗИВНО „Теци реко“: Нови спот Београдског синдиката и Павлине о геноциду над Србима у НДХ

5. јул 2024.

Пре годину дана, у суботу 01. јула 2023. у подне је премијерно емитован спот за песму „Теци реко“ Београдског синдиката и Павлине Радовановић која се бави Покољем над Србима у НДХ. Песма „Теци реко“ пуштена је по окончању опела страдалим Србима код Шаранове јаме, коме су присуствовали и чланови Синдиката. 01. јул 2023. Велебит, Шаранова јама; ФОТО: Јадовно 1941. Пише: Владимир Судар Спот за песму „Теци реко“ Београдског синдиката и Павлине Радовановић премијерно је објављен данас тачно у подне на Јутјуб каналу Синдиката и свим дигиталним платформама. Песма „Теци реко“ објављена је на новом албуму Београдског синдиката – „Синдикално пролеће“. Спот Београдског синдиката и Павлине о покољу над Србима у НДХ „Теци реко“ бави

Споменици снимљени осамдесетих година прошлог вјека.

Бубањска крвава моба, љето 1941. године

5. јул 2024.

Трећи јули 1941. освануо је као и прва два, лијеп, сунчан и веома погодан за пољске радове. То мало мушкараца, жена и дјеце што је било око кућа будно је мотрило и радило. Радила је и моба копача кукуруза код Саве Медића у Жегару, група од 12 дјевојака и момака. Код Васе Петровића група, од 10 копача и Милоша Медића, моба од 9 дјевојака и момака. У јутарњим сатима по Бубњу су крстариле усташке извиднице. Биле су то усташе из сусједних мјеста. Циљ им је био да збуне народ. Код Јоце Медића Стојина дошао је Суљо Пеливановић, син Рамин, одјевен у цивилну одјећу. Усташку одјећу носио је у торби. Суљо

Страдање нашег народа

4. јул 2024.

Драган Радовић: Страдалници су, тог пролећа 1942, могли да бирају између две смрти, оне на обали, од усташа, или оне у таласима хладне Дрине. Најчешће су се опредељивали за другу – као мање страшну – јер су на обали усташе силовале девојке и отимале новорођенчад од мајки, набадали их на бајонете, па бацали у Дрину. Пише: Слађана Илић Недавно је у Источном Сарајеву, у издању Фондације “Заборављени коријени”, објављена капитална књига. Реч је о зборнику први пут штампаних докумената о страдању Срба у Другом светском рату у романијском крају и у деловима источне Босне, који данас обухватају општине: Соколац, Пале, Источни Стари Град, Олово, Кладањ, Власеницу, Хан Пијесак, Рогатицу, Вишеград,

ВИДАКОВИЋ: СРБИ НЕ СМИЈУ ДА ЋУТЕ О ЗЛОЧИНИМА У СИСТЕМУ ЛОГОРА ГОСПИЋ – ЈАДОВНО – ПАГ

3. јул 2024.

Систем усташког логора Госпић-Јадовно-Паг био је претеча логора Јасеновац и српски народ никада не смије да ћути о злочинима који су ту почињени, истакао је помоћник министра за борачко-инвалидску заштиту Републике Српске Небојша Видаковић. Видаковић је напоменуо да је на овом мјесту почело систематско уништавање Срба са подручја НДХ, указујући да овдје нису убијани само Срби из Лике, већ са простора територије тадашње НДХ. “Од Госпића на пут без повратака ишле су многобројене колоне. И тако 132 дана. У тим колонама смрти било је више од 40.000 људи, од чега најмање 38.000 Срба”, истакао је Видаковић, обраћајући се окупљенима код Шаранове јаме на Велебиту. Видаковић је нагласио да се такви

Ђурђица Драгаш: „Јер… ми смо иста крв!“

2. јул 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. Након премијерне промоције збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак и књижевне вечери у Пригревици, 19. јуна ове године, промоција ће бити одржана и у Београду. Сутра, 03. јула 2024. у 18 часова, у КЛУБУ РТС-а (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске). Уочи београдске промоције, ауторка нас подсећа на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она

Тројице у Врбици

23. јун 2024.

Од тог огњеног, крвавог лета нема ко да ме дочека радошћу, загрљајем и сјајем ока испод мараме. Пиш: Цвијета Радић Да није било оне огњене среде, оне давне, крваве године, за Тројице би се и моји окупили на оној страни поља која се завлачи под листопаде Голије. Дошли би Владини унуци, Рајкови, Драгињини, Марини, Милојкови… Можда би нас Јово чекао на прагу, ослоњен на штап, шкиљећег, старачког погледа упртог у мутну даљину из које долази звук наших аутомобила. И, како је ред и обичај, гоњени чежњом сродничком, љубили би се и грлили са танком влагом у очима и устрепталим срцем. Утркивали би се ко ће пре доћи до речи, постављали

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

22. јун 2024.

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Одржана прва промоција књиге, првенца Ђурђице Драгаш „Јер… ми смо иста крв!“

21. јун 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. У Спомен Библиотеци у Пригревици, у среду 19. јуна, одржано је књижевно вече и промоција збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак. Простор библиотеке предвиђен за промоцију, био је препун, како гостију са стране, тако и самих Пригревчана. Ауторка је присутне подсетила на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она их само бележи. Програм су обогатиле

Душан Басташић за “Глас”: Младе не учимо довољно о нашем страдању

20. јун 2024.

Ако је историја учитељица живота, онда је потребно да нашим младим генерацијама откријемо и саопштимо истину шта се тамо десило прије 80 година и то на начин адекватан њиховом узрасту. Важно је да то уђе у уџбенике јер то сматрам једним национално одговорним. Зашто се неодговорно односимо према мјестима страдања наших предака у Другом свјетском рату, али и на питања зашто тих ужасних догађаја нема више у јавном простору и уџбеницима, нити зашто не постоји ниједан дипломски рад на ту тему, тешко је одговорити, рекао је предсједник Удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић. Он је у интервјуу “Гласу” навео и да младим генерацијама треба да откријемо и саопштимо истину шта се

НА ВЕЛЕБИТУ ПАРАСТОС ЈАДОВНИЧКИМ ЖРТВАМА 29.ЈУНА

17. јун 2024.

Његовање културе сјећања и памћења је не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран однос према још нерођеним потомцима. Код Шаранове јаме на Велебиту у суботу, 29. јуна биће служен парастос јадовничким жртвама поводом обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941. године када је у том комплексу логора за вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ на најсвирепији начин убијено више од 40.000 углавном Срба и Јевреја. Предсједник Удружења “Јадовно 1941” Душан Басташић рекао је Срни да је његовање културе сјећања и памћења не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран

Писмо Мире Цикоте пред погубљење

12. јун 2024.

Козара, љето 1942. „Драга моја мама, Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала… И ево послије више мјесеци Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем. Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна

12. јун 2024.

Организатор устанка на Кордуну, најуспешнији командант партизанских одреда, човек који је отворио Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу новембра 1942.г. Човек који је судио другима и одлучивао ко ће живети а ко неће. Човек који је требао да постане Народни херој Југославије, а завршио је на супротном крају живота. Као затвореник на Голом Отоку, којем су одузета грађанска права и којег су избегавали његови партијски другови. Његова судбина је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава.

Козара и Поткозарје – српски зид плача

11. јун 2024.

Хрватски и њемачки фашисти опљачкали су сва села, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 68.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. На Козари и Поткозарју, према подацима након рата, убијено је и страдало 35.000 цивила. Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, на Козару почела је на данашњи дан 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада. Затирање народа Уз подршку мађарских ријечних бродова, 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области. У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Послије

Годишњица крваве козарачке епопеје: Покушај затирања Срба

10. јун 2024.

Десетог јуна 1942. године њемачки војници и усташе напали су народ Козаре, починивши један од највећих ратних злочина на просторима бивше Југославије у Другом свјетском рату – српско становништво је убијано и расељено, а посебан злочин почињен је над дјецом. Избеглице са Козаре (фото: radiogornjigrad.wordpress.com) Офанзива Нијемаца и усташких јединица /око 40.000 војника/ затворила је обруч око слободне територије козарске области. Око 80.000 српских цивила нашло се на удару нацистичких снага, а бранило их је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Ипак, Козарчани су издржали 50 дана тешких борби – погинуло је око 1.700 партизана, али је на неким мјестима обруч пробијен и спасено је око 15.000 цивила. Нијемци и