arrow up
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Књига о којој се мало зна – „Злочини у логору Јасеновац“

16. март 2026.

Књига је издата од стране Земаљске комисије СР Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача 1946. године. Ова књига је изузетно важан историјски документ и вјероватно најкомпетентнији будући да говори о броју жртава у логору истребљења Јасеновац и свакако је као извор најтемељнији јер је урађена непосредно послије Другог свјетског рата и објављена 1946. године. Чланови „Земаљске Комисије Хрватске“, као дио „Државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и његових помагача против народа и народности ФНРЈ“ (пун назив), установили су да је број жртава 600 000, иако је првобитна процјена била 840 000, али је очигледно из политичких разлога тај број био смањен на 600 000. Са тим налазима,

Милан Ружић: Историја коју упорно заборављамо

15. март 2026.

Народ смо који се увек хвали тиме како све зна, а нарочито историју. И свако ће нам пружити, чак и на најмањи подстицај у виду чашице ракије или свакодневног виђања, свој увид у некакву историју коју тврди да зна, а што је најгоре, увек сваки Србин тврди да историју зна боље од оног другог. И тако вековима тврдимо да нешто знамо, да смо чули, прочитали, а у ствари не знамо ништа, и што је најгоре, делује као да нам није ни стало осим кад је у питању расправа у којој желимо да победимо. А сад се запитајмо… Знамо ли за силне прогоне Срба са својих огњишта? Знамо ли да се

Кореница – Храм Св. Архангела Михаила и Гаврила

Покољ српског народа у селу Хомољац, код Коренице

15. март 2026.

Покољ српског народа у селу Хомољац, недалеко од Коренице почињен је 14. марта 1945. године, када се већ приближавао крај рата. У том безумног покољу Хрвати су побили и запалили 45 житеља овог малог српског села. Из кућа Лалића побијено је 37 душа, а из Пањковића шест. Побијени су Раде Паравина и Пера Станић. Тако је у ватри изгорјела читава породица Милоша Лалића. Поред Милоша, изгорјели су и његова жена, три сина: Мане, рођен 1932, Милан 1928, Стојан 1934. и двије кћери: Мара, рођена 1932. и Милица 1938.године. На списку жртава фашистичког терора налази се и име Милене Лалић, која је рођена 1944. године. Везане вијести: МИЛЕНА

Логоровање у Јастребарском

13. март 2026.

Учестало негирање усташких логора, поготову дјечјих, отвара ране ријетких преживјелих жртава: ‘Већ годинама тешко дишем. Срце ми свако мало трокира, но ништа ме не боли као поздрав ‘За дом спремни’. У раном ме дјетињству тај злокобни урлик будио у Старој Градишци и Јастребарском’, каже Никола Релић (88) из Славског Поља. У посљедње се вријеме све чешће у јавности пласира теза да су усташки логори, посебице дечји, били заправо ‘хумана прихватилишта’: далеко се у том ревизионизму отишло на скупу који је под кровом Хрватског института за повијест у Загребу организирало Хрватско културно вијеће под називом ‘Истина и монструозне лажи о дјечјем дому за ратну сирочад у Јастребарском од 1941. до 1945.’.

Степинац у сенци Павелића

13. март 2026.

Изјава Ђорђа Лингве, донедавног апостолског нунција у Републици Хрватској, од 11. фебруара ове године у Загребачкој катедрали поводом завршетка његове службе у Хрватској, о канонизацији Алојзија Степинца: „Ипак, све сам више уверен да би то признање од стране Цркве требало доћи тек на крају пута истинскога помирења, без којега би његова светост постала узалудна. Канонизација, наиме, није својеврсна ’лига првака’ у којој победа моје момчади подразумева пораз твоје. Пред Богом нема победника и поражених јер… сви смо ми браћа и сестре!”, једва да је у хрватској јавности привукла пажњу неколико медија и коментатора, што је изненађујуће за оне који знају шта Степинац значи Хрватима.  Пише: Саво Штрбац Хрвати су очекивали

Ђурђица Драгаш: ХЕРЦЕГОВИНА

12. март 2026.

Немогуће је остати нем… кад је упознаш… Пустим пољем расуло се небо .Сиви камен к сунцу погледао.Танка травка ветром заплакала.Гола грана тужбалицу запевала. Два голуба над јамом Корићкомукрстила крила.Животом се смрти осветила.Окно црно светлом обасјала. Херцеговина ме по срцу препозналаНа рану ми смиље привила.Небо ми брижна даровала. Херцеговина ме каменом заклела.Сестринским оком помиловала. Сурова и милна,Шкрта и благодатна.Земља сунца и суза.Стамена мајка широког скута. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

milena.jpg

Милена

11. март 2026.

УСТАШЕ СУ МАЛУ МИЛЕНУ ЛАЛИЋ НАБИЛЕ НА КОЛАЦ (СВЈЕДОЧИ МИРКО РАПАИЋ)-  Свjедочанство из књиге Мирко Рапаић: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА На моjу несрећу, био сам очевидац покоља српског народа у селу Хомољац, недалеко од Коренице. То се догодило 14. марта 1945. године када се већ приближавао краj рата. Нашао сам се ту баш кад су се водиле тешке борбе са хрватским фашистима. Повукли смо се са положаjа у брда око Коренице, али смо се убрзо, након дан-два, поново вратили у ово село. Наишао сам са групом бораца на попаљене куће, али нигдjе ниjе било људи. У први мах смо помислили да се народ склонио негдjе у шуми, или према Мрсињу, или према

Јован Мирић: „Изуми чине људе сретним“

11. март 2026.

Иако су користили разне методе убијања и мучења, временом је усташама то досадило па су обзнанили усмени конкурс за изум новог начина убијања „Србосјек“ из Јасеновца Ћамил Сијарић је, изгледа, био први који је с неколицином партизана ушао у напуштени и разорени логор Јасеновац. Сви трагови казивали су му шта је тај логор био и шта се у њему дешавало. Сијарић, додуше, није знао детаље, на колико су начина људи у логору мучени и убијани. Објавио је књигу после рата[1]. Још касније израелски историчар Гидеон Грајф је објавио књигу у којој је навео 57 различитих начина убијања и мучења. Из књиге Г. Грајфа Јасеновац, Аушвиц Балкана, стр. 264-265 У јасеновачком логору Сијарић је наишао на човека,

Оливера Шекуларац: Ко воли истину, све воли

10. март 2026.

Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, ал’ Васкрс не бива без рана. Дочека ме јутрос дренов цвет, На северу земље лала Оте се суза прађедовска заувек. Зна и она да дрен није само дрво, да дрен није само цвет. Кажи сузо, зашто сама падаш, Ко још плаче на цветање рано? Онај ком је преклан свет, Ко не памти родну кућу, Ни изнад ње птице лет. Не плачем то ја од туге, Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, Ал’ васкрс не бива без рана. Када вам понекад страх дође, Коме се помолите Ви, Којима је (одувек) прадедовски занат био србосјек. И не пишем

Сведочење Борислава Шева из Пискавице о прављењу сапуна у Јасеновцу

9. март 2026.

„Гледо сам ја како они од људи праве сапун. О, дико моја, ја сам ти тачно једанпут ударијо у једну бараку код централне бријачнице. Да нјесам бијо брицо, не би ја смијо тамо ни ићи. Тамо та је била барака. Тамо ђе је саде онај споменик. Вамо мало више била је та барака. Барака је била сигурно… Ако није била 30-40 метара дугачка. Казнови су све један до другог. Казнови су у бараци. Колко је тога! Пуна барака. На једну страну су казнови, на другу су столови. На столовима месо људско. Е, вако, сало се види. Ја сам видијо тачно на столовима то, то, то месо. Све масно. Људско месо.

srpske-crkve-lomace.jpg

Српске цркве биле су ломаче

8. март 2026.

У Другом светском рату, у Независноj држави Хрватскоj, наjокрутниjе jе демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност jе дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да jе био прекраћен, већ су уништени њихови историjски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена jе књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коjу jе обjавио Завод за уџбенике из Београда.  Српска православна црква у Осиjеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942. Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво jе везана за трагичну судбину српског народа у Хрватскоj над коjим jе извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хаjнриха Хаjнеа: „Кад почну да спаљуjу књиге, одмахиза

Оливера Шекуларац: Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели

7. март 2026.

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера. Једна сјајна дама, коју наравно чудним путем упознах у бањи Јунаковић, даром ми одговори на моју пажњу. Дар, као и она није обичан, Шербеџијин концерт у Новом Саду, а ту је и оно битније: „Водим те да упознаш моју мајку…“. Никад не трагам, људи који имају додир са мојим прецима и крајем сами ми дођу. Има ко све већ уређује, то душа препозна. Одлазимо Љиљана и ја код њене непокретне мајке Милице Љутице. А те очи, то достојанство једне

Ваше прво и друго ја

7. март 2026.

Испред себе имате генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Гошћа РТС Радио1 је била економиста Гордана Достанић, која слушаоцима Првог програма Радио Београда поручује: „Пратите своју нит и пратите своју мисао. И да будете свесни да нисте јединка. Јесте јединствени, сваки човек је јединствен. Не да будете део стада. Али нисте јединка зато што имате испред себе генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Значи да будете свесни везе између векова пре и оних векова који ће доћи после. Морате да пратите себе и у послу и у породици и морате да будете спремни на

ЈУГОСЛАВИЈА 1941. – Потресно свједочанство италијанског официра о злочинима у НДХ

6. март 2026.

Историја Другог свјетског рата на простору Југославије и даље открива нове изворе и перспективе. Књига „Југославија 1941.“ италијанског официра Салватореа Лоиа доноси свједочанство из једног другачијег угла, а њена београдска промоција окупила је угледне историчаре и истраживаче који су указали на значај овог дјела за разумијевање трагичних догађаја из 1941. године. У свечаној сали Градске општине Нови Београд, 4. марта 2026. године, одржана је промоција дјела које из коријена мијења досадашње перцепције српске историје 1941. године. Ријеч је о књизи „Југославија 1941.“ аутора Салватореа Лоиа, италијанског обавјештајца и официра, коју је са италијанског језика превела и приредила др Мила Михајловић, у издању Архива Војводине. Ово издање доноси до сада непознату архивску грађу италијанске обавјештајне

ЦИПЕЛИЦЕ

6. март 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати…  – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом.  Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА