NDH Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Календар геноцида: 06. јануар 1942.

6. јануар 2026.

Годишњица страдања Срба на Кордуну. Скакавац, Вргинмост. 6. jануара 1942, на православни Бадњи дан, усташе масакрирале 240 Срба и Рома (Цигана). Домачаj луг, у шуми Млађе, код Липља, Скакавац, 6. и 7. jануара и 10. маjа 1942. Усташе су масакрирале 68 Срба, мушкараца, жена и дjеце. У Горњоj Требињи, на Кордуну усташе су побиле вишe oд 220 нeвиних цивилних жртaвa нa Бaдњaк и Бoжић, 6. и 7.jaнуaрa 1942. гoдинe. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005. Везане виjести: Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи нa Koрдуну

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

5. јануар 2026.

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

5. јануар 2026.

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

5. јануар 2026.

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио. Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из бајке, већ на људе који данас живе. Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи. Ту

Мирјана Стојисављевић: По трагу Бранка Ћопића

3. јануар 2026.

О лијепом и страшном животу Бранка Ћопића поводом 110 година од пишчевог рођења, 1. јануара 1915. године. Од првих новинских прича у „Политици“, од којих се издржавао у студентским данима па до краја живота Бранко Ћопић је остаo једини професионални писац у социјалистичкој Југославији, што собом довољно казује колико је безалтернативно схватао списатељски позив. Познаје ли се и приближно његов стваралачки опус, онда се без сумње може изрећи суд да је овај најзавичајнији од свих српских писаца, животно везан за родне Хашане и личке коријене из Велике Попине, сав свој ванредни таленат посветио управо страдалном крајишком тежаку пратећи његов усуд од 1941. до 1946. године,

Покољ јануара 1942. године у романијском крају

3. јануар 2026.

Јануар 1942. године означио је други велики талас злочина над српским народом у романијском крају. Прве злочине извршиле су муслиманске усташе у Сокоцу, у селима Рудине, Брејаковићи, Балтићи и Подроманија, где је страдало најмање 300 српских цивила. У селу Балтићи, убијена је жена Милоша Јовановића са шесторо дјеце старости од 2 до 14 година. Убрзо након ових злочина, на простор Сокоца стигла је и Францетићева Црна легија, настављајући терор у селима Вражићи, Бјелосављевићи и Газиводе. Тада је пострадало најмање 150 Срба. Након Сокоца, усташке јединице Црне легије су се подијелиле у двије групе. Једна је наставила крвави поход кроз српска села Сокоца, Хан Пијеска и Власенице, док је друга кренула

Ђурђица Драгаш: ПЛАВО

2. јануар 2026.

Плаво је море у којем спавам, плаво као вечност, плаво од очију мојих… У мору плавом одавно спавам,очију плавих, широм отворених. Сањам…Кућу с прозорима што се к небу плаве,увојак плави у колевци са различком. Сањам….коње са прапорцима плавим,виловите, силовите,бесне од крви плаве. Сањам…ливаду плаву од мириса,руке његове, попут сомота плавог. Сањам…Јутро плаво и лавеж паса бесних,очи зверске, од плавих плавље,од црних црње. Сањам…Крв црвену на камену плавом,смрт црну на пучини модрој. Сањам…очију отворених,са увојком плавим на грудима,жељна руку од сомота. Плаво је море у којем спавам,плаво као вечност,плаво од очију мојих… Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима

2. јануар 2026.

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце ниjе било на њиховоj страни. Светли и греjе да да живот земљи, а њима jе, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу. Ни воде нигде. Има jе око острва, плаве, дубоке и слане. Знаjу, али jе не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И jедни друге. Да, виде и стражаре. Надаjу се капи воде и некоj вести. Да се ниjе

Зорица Ђоковић: Писмо деди

31. децембар 2025.

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно нема. Стање ствари тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

Јован Мирић: „Не брини, чика ће то полако“

31. децембар 2025.

Убијање српске деце није ни зверство ни дивљаштво, јер ни звери ни дивљаци нису такви. У објашњавању убијања деце не обраћамо се ни биологији ни изворима (ретке) индивидуалне патологије. Обраћамо се култури Једна од теоријских оријентација у психологији, етолошка психологија (или биологија понашања, како се понекад назива), позната је нарочито по методу посматрања живих јединки у природним условима. Најшири теоријски оквир за етологе је теорија еволуције. Свака жива врста располаже, према њима, једним ограниченим скупом за њу специфичних урођених система понашања, који се, иако урођени, могу у мањој или већој мери мењати под утицајем искуства. У проучавању човека етолози су нарочито били окренути невербалној комуникацији и успостављању везе између мајке

Руси не заборављају зверства усташа: Хиљаде Хрвата и босанских муслимана ратовало на Источном фронту, “истакли” се злочинима над цивилима

30. децембар 2025.

Да ратује на Источном фронту против СССР-а у јулу 1941 у НДХ се пријавило чак девет хиљада људи. Окрутност Усташа на Источном фронту у Другом светском рату и њихова злодела за време НДХ Руси нису и не желе заборавити. Повод за подсећање била је 60 годишњица смрти Анте Павелића иницијатора слања усташа на Источни фронт и организатора геноцида над Србима у Другом светском рату. Московски сајтови су подсетили да је Анте Павелић умро у Мадриду 28. децембра 1959. године од последица рањавања у Аргентини када је на њега пуцао Србин из Црне Горе Благоје Јововић који је прво био у партизанима а после разочарења се придружио четницима Драже Михајловића. Под

Како је скончао Франц …

30. децембар 2025.

„Ниjе живот, само, пољем проћи!“… нечиjа jе давна болна преиспитивачка мисао… Још као дете, суочио сам се са злом одраслих!… Сећање: од Стоца, на Брегави… до Сокобање, на Моравици… а, у међувремену, до старости у Београду, на Сава-Дунаву… Сваког лета… сваког лета се сетим… Кад дође таj дан, срце ми се стегне, туга, врати… Недавно jе прошао jош jедан 2. август, Свети Илиjа… а на таj дан, пре много година, „требало“ jе да „одемо с овог света“!… Мама jе дуго, до смрти, у фиоци кревета, у моjоj староj кошуљи (као кошуљица!) чувала, црно-на-бело, позив, на наранџастом картону, усташке команде из Стоца: да се 2. 7. – у одређен сат –

МОЈ ДЕДА ИЛИ СЕЋАЊЕ НА ОНО ЧЕГА НИЈЕ БИЛО

29. децембар 2025.

Нисам те дала забораву иако се нисмо никад видели, иако се никада није све ово догодило, иако ништа од овога нисмо изговорили јер си отишао оне далеке 1941, годинама пре мог рођења. Пише: Гордана Достанић Сећам се, седимо у нашој кући твојом жељом и трудом подигнутој у Русинској, како се онда, кад си тамо купио плац, звала та улица. Ти ме држиш на колену и зовеш својом цурицом-грлицом. Цупкаш ме и говориш да тако скакуће јахач кад зајаше ждрпца. Обећао си још тада да ћеш ме водити на твоје Поље које дрема у сени високе горе, да тамо јашемо ждрепце, праве, не оне некакве са четири дрвене ноге, и да

Осамдесет и једна година од усташких злочина у Рашкој гори и Раштанима

29. децембар 2025.

На католички Божић, 25. децембра 1944. године, усташе су у селима Рашка Гора и Раштани у околини Мостара на звjерски начин убиле 117 српских цивила, међу коjима jе био и велики броj дjеце. Приjе осам деценија, око 5.00 часова уjутро Хрвати из Деветог усташког здруга, коjи су били углавном из околних мjеста, на сопствени празник мира и љубави, похрлили су да сатру српско православно становништво – од дjеце у колиjевци до немоћних стараца У истраживањима потомака жртава из Рашке Горе, дошло се до прецизних података поименично за 74 жртве побиjене 25. децембра 1944. године. Са жртвама из мjеста Раштани, на таj датум укупно jе било 117 жртава. У осталим догађаjима

Јадовничка трибина “Ко не научи, њему се понови” у Новом Саду

29. децембар 2025.

У организацији “Православног удружења Свети Сава” из Новог Сада и удружења “Јадовно 1941” из Бања Луке, у Новом Саду је 26. децембра одржана трибина “Ко не научи, њему се понови” на којој је говорио Душан Басташић, председник удружења “Јадовно 1941” из Бањe Луке . Пише: Ђурђица Драгаш Тема трибине било је неговање култура сећања, а главна порука да страдање које је српски народ доживео у Независној Држави Хрватској мора да буде део колективног памћења. То се, како је оцењено, може постићи само заједничким деловањем свих сегмената друштва. Посебно место у том “ланцу” заузимају Српска православна црква, научне институције које се баве историографијом и музејском делатношћу као и образовни систем кроз