У Хрватској и даље траје дискриминација Срба и Рома, наводи се у годишњем извјештају Амнести интернешнала у којем се напомиње да се прошле године земља борила с проблемом великог броја избјеглица и миграната, али се властима замјера да нису поклониле довољну пажњу рањивим особама. Прослава војно-полицијске акције Олује „у којој је 200.000 Срба протјерано из Хрватске 1995.“ појачала је напетости између српских и хрватских националиста, оцјењује су у извјештају у којем се наводи да је у Вуковару локална власт донијела одлуку о уклањању ћириличних плоча те да су уведена посебна плаћања за документе на ћирилици „упркос томе што су 34 одсто становништва Срби“. Агенција Хина преноси да је дискриминација хрватских

Почивалиште Војина Бакића на Мирогоју немогуће је пронаћи јер на њему више нема умјетниковог имена нити крста Дјело свјетски познатог вајара Војина Бакића, након што је због погрешне крвно-политичке слике упорно било прешућивано 90-их година, а његови споменици уништавани, од 2000. ипак се вратило у јавност. Организују се изложбе, нека његова дјела ваде се из депонија, враћају на своја мјеста или су обновљена, пишу се књига и монографије о њему, а у његовом родном Бјеловару чак је поводом стогодишњице рођења организована и изложба фотографија. Ипак, ако би неки поштоваоц умјетниковог дјела хтио одати почаст Бакићевим земним остацима, нашао би се у чуду јер гроб на Мирогоју у Загребу у коме почива,

Слађану Станковић и Јовицу Степића лично сам познавао. Током моје три посете Либији у време рата 2011. године Слађану сам упознао у амбасади Србије, пили смо заједно кафу, омогућила ми је да ратне извештаје за „Политику” шаљем са компјутера у амбасади, јер интернета на другим местима у Триполију није било. Била је рачунополагач амбасаде, врло поверљива и одговорна особа у ситуацији где је наш војни изасланик, после првих борби, отишао „на саветовање” у Београд и више се никада није вратио. А Слађана је остала усред рата… Била је дивна особа, увек се благо смешила, некако меланхолично весела. Једноставно храбра жена. У то време наших људи је било доста у Либији,

Министар културе Златко Хасанбеговић, познат по проусташким изјавама, изасланик је предсједника Хрватске Колинде Грабар Китаровић у Пакрацу гдје ће боравити чланови Светог синода Српске православне цркве, преносе хрватски медији. У Пакрацу ће се налазити чланови Светог архијерејског синода Српске православне цркве, предвођени Његовом светошћу патријархом српским Иринејом. Прије него стигну до Пакраца, патријарх Иринеј ће заједно са остатком пратње посјетити Јасеновац. Сутра ће у Пакрацу бити служен парастос и сахрана земних остатака четворице епископа пакрачких. Извор: Везане вијести. Хасанбеговић се сликао са усташком капом | Јадовно 1941. Министар културе Хасанбеговић диви се нацистичком имаму … Министар који пориче геноциде мора отићи | Јадовно 1941.  

Ристо Јеремић основао је почетком 1893. у Фочи Српско соколско-побратимско друштво са задатком да подиже физички и морално своје чланове и да води борбу против алкохолизма. Удружење је основало трезвеносну секцију. Аустро-Угарска власт је соколско друштво забранила и наредила да се гимнастичке справе униште. Друштво је наставило рад као трезвењачко под називом „Побратимство, Дружина православних Срба у Фочи“ и наставило је да негује соколске идеје. (1) Нови дух у Србији после Мајског преврата 1903, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то

Руски амбасадор у Србији Александар Чепурин изјавио је да убиство службеника Амбасаде Србије у америчком бомбардовању Либије захтјева темељну истрагу и извињење Бијеле куће, кажњавање криваца и потпуну материјалну одштету породицама убијених. Чепурин је оцијенио да је парадоксално то што Београд ово не схвата као непријатељско понашање и то што САД са друге стране принципијелно тражи кажњавање криваца за смрт браће Битићи, који су били припадници терористичке Ослободилачке војске Косова. „Србија би, по мом мишљењу, могла да слиједи примјер Американаца и исто тако истрајно и дипломатски стане у одбрану легитимних интереса својих грађана, што је сасвим нормално по међународним нормама. Овдје очигледно нису довољна објашњења Американаца у вези са `колатералном