Genocide Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Српске цркве биле су ломаче

8. март 2026.

У Другом светском рату, у Независноj држави Хрватскоj, наjокрутниjе jе демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност jе дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да jе био прекраћен, већ су уништени њихови историjски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена jе књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коjу jе обjавио Завод за уџбенике из Београда. Српска православна црква у Осиjеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942. Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво jе везана за трагичну судбину српског народа у Хрватскоj над коjим jе извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хаjнриха Хаjнеа: „Кад почну да спаљуjу књиге, одмахиза

Жртве из Билајске улице у Госпићу 1945. године

17. фебруар 2026.

15. фебруар jе дан, када се, осим жртава из Мекињара, сjећамо и групе госпићких Срба коjи су обjешени 1945. године. Наше jе да ни jедно стратиште и злочин не заборавимо, без обзира на броj жртава. Покушали смо пронаћи нешто више о поменутом злочину. У књизи „Котар Госпић и котар Перушић у народноослободилачком рату 1941-1945“ у издању ХАК из 1989. наводи се следеће: „Групу од 10 ухапшених грађана Госпића српске националности усташе су обjесиле у ноћи 15. вељаче 1945. године на телеграфске и електичне ступове у Билаjскоj улици. У овоj скупини обjешени су: Софиjа и Недjељка Теслић кћери (Николине) из Госпића, Јово Бањеглав из Билаjске улице, Дмитар Обрадовић из Госпића, Кока Кекић из Госпића, Тихомир Оклобџиjа,

Не заборавимо жртве из Мекињара

17. фебруар 2026.

У Селу Мекињар, Подлапача, код Удбине у Лици, 15. фебруара 1943. године усташе су поклале и спалиле у кућама и шталама 32 Срба, углавном жене с дjецом и старце. Поводом годишњице овог страшног злочина, доносимо имена мученика убиjених на данашњи дан. *Списак жртава ниjе коначан и дефинитиван, а селектован jе из укупног списка жртава села Мекињар коjе су везане за фебруар 1943. године. У књизи се о злочину том и околним мjестима , између осталог, наводи: Село jе спаљено до темеља а и многе жртве су бачене у ватру. Осам дана касниjе, 23.2.1943, спаљено jе и село Крбава коjом приликом jе убиjено 20 лица, махом стариjих људи од коjих jе већина спаљена у кући да се ни лешеви нису могли пронаћи.

Злочини у Пониквама у некадашњој општини Горње Дубраве код Огулина

1. фебруар 2026.

Поникве, Горње Дубраве, Огулин. 31. јануара 1945. године, све житеље села које су затекле усташе код куће, поклале су и спалиле у кућама. Њих 30, жена, мушкараца и дјеце. Поводом годишњице злочина у Пониквама, на територији некадашње општине Горње Дубраве код Огулина, из књиге „Опћина Горње Дубраве – Радови из даље прошлости и народноослободилачке борбе“ у издању Хисторијског Архива у Карловцу преносимо сљедеће редове. Један од најтежих и најстрашнијих пљачкашких покоља, извршили су усташе 31.1.1945. године у Пониквама, о чему Горански вјесник доноси слиједећи напис: »Дан 31.1.1945. године усташе су, извршили покољ у Пониквама, котар Огулин. Поклали су 36 особа, већином жена, дјеце и стараца. Да би задовољили своје

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

5. јануар 2026.

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941-44.

16. децембар 2025.

О концентрационом логору ,,Трепча”, у којем је вршен геноцид над српским народом, врло мало се зна. Као да је неком било стало да се униште трагови о постојању логора. Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе. Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000. Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у

Покољ у селу Медак 5. новембра 1944.

19. новембар 2025.

Село Медак, Госпић. Усташе су 5. новембра 1944. побиле и спалиле 40 српских сељака. Сазнање о овом злочину, коjи наводи Ђуро Затезало у своjоj књизи „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. (СКПД Просвjета, Загреб 2005.) покушали смо проширити консултуjући ширу литературу. На жалост, као и о многим другим стратиштима нашег народа, о овом злочину нема много записано. У књизи Гоjка Везмара „Усташко-окупаторски злочини у Лици 1941-1945“ о Покољу у селу Медак, налазимо сљедеће: Наjмасовниjе злочине у посљедња два мjесеца 1944. године починиле су усташе у Метку и околини, као и у Могорићу. У Метку су у два наврата убили 78 лица од коjих су 10 заклали. Према поименичном попису жртава наjвише их jе побиjено 5. новембра,

ПРИЈЕ 77 ГОДИНА УСТАШЕ ПОЧИНИЛЕ СТРАВИЧАН ЗЛОЧИН НАД СРБИМА БИЛОГОРЕ

28. септембар 2025.

У суботу, 28. септембра, навршава 77 година од усташког злочина над више од 500 Срба са Билогоре и Грубишног Поља, углавном жена и дјеце. Предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић рекао је Срни да су усташе у селима поубијале готово све које су затекле. „Убили су 500 људи и побацали их у заједничке гробнице. Овај страховит злочин почињен је само зато што су ти људи били православни Срби“, истакао је Басташић. Басташић је навео да је у Грубишном Пољу убијено 69 људи, у Малом Грђевцу 62, Сибенику 87, Великој Ператовици 67, Тополовици 66, Гакову 48, Малој Ператовици 37, Брзаји 32, Великој Дапчевици 31, Малој Дапчевици 32 и Лончарици 15 људи.

Погледајте: „Крст над јамом“ документарни филм

23. септембар 2025.

Филм у коме не може да се ужива, али чија прича може да се преноси са колена на колено, „Крст над јамом“ говори нам управо о насушности незаборава. Дугометражни документарни филм „Крст над јамом“ снимљен је у продукцији удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке. Без иједне насилне сцене или фотографије, овај документарац о страдању српског народа са подручја Независне Државе Хрватске током Другог светског рата, пун је емоција. „Овај филм је другачији од оних сличне тематике. 95% материјала снимљено је на терену, на месту страдања. Трагали смо за местом злочина и од 32 регистроване јаме, пронашли смо њих 11, као и две масовне гробнице. Једна, највећа од њих је на

Јадовничка прича о Милици и Кати

1. септембар 2025.

Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун. На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса. Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике. Ово је прича о њима… Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у

Сјећање на Јандриће из Читлука код Козарске Дубице

31. август 2025.

Дана 30.8.1941. године костајничке усташе су починиле страшни злочин у селу Читлук, у општини Козарска Дубица. Посебно је страдала фамилија Јандрић. Довољно је погледати датуме рођења на споменику. Мушкарци су већином били у устаницима, те нису страдали, али су усташе зато свој бијес показале над женама и малољетном дјецом У књизи Драгоја Лукића о „Рат и дјеца Козаре“ , између осталог, се каже: „У селу Читлуку живјела је велика породица Јандрића. Тог јутра када су усташе упале у кућу Микана Јандрића, његов најмлађи син стајао је у сталку. А онда, као да се небо сручило на мајку — зликовац је сјекиром одсјекао дијетету обје руке. Тада су усташе убиле Љубу,

Сава Шумановић уморен без кривице

28. август 2025.

Навршава се 82 године од бруталног убиства Саве Шумановића, jедног од наjистакнутиjих српских и jугословенских сликара 20. века. У Сремскоj Митровици jе, у ноћи између 29. и 30. августа 1942, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт нашло око 150 недужних мушкараца, жена и деце из Шида, међу коjима и четрдесетогодишњи сликар. Хрватске усташке власти су ту, током Другог светског рата, систематски убиле више хиљада недужних цивила, наjвећим интензитетом управо током августа и септембра те 1942. године. Сава jе ухапшен 28. августа рано уjутро, замолио jе да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио маjку у руку и отишао заувек, не знаjући за шта га терете. Таоци су наjпре

Милан Ружић: Ноћас звале су ме јаме

26. август 2025.

Ноћас звале су ме јаме, уста сам им запушио тамјаном и очи ослепео свећама. Сад сви полако, свако у своју јаму. Док је јама, биће и Срба што над њима, то у њима. Јама Капавица (Фото: Слободна Херцеговина) Ноћас звале су ме јаме – црне рупе српске историје. Обилазио сам их лак попут пера којим нису исписана имена свих оних који су у јамама заноћили занавек. У сваку сам главу протурио према онима који су своју у том мраку губили и љубио стене, палио свеће, сузама спирао прашину заборава са њих. Не знам да ли сте икада били близу тих јама, а неко ваш сигурно јесте ако сте српским именом

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца

26. август 2025.

Покушаћемо да изнесемо потресни део једне животне историје, кратку истину човека који пуне три године није носио звучно име – човек – јер то није био – не својом кривицом. Живео је под околностима где се људски живот није ценио – био је безвредан. Носио је само број као заточеник Јасеновца. Спасао се последњег дана из „фабрике смрти“, из страшног пакла, 1945. године, испред последњег крвавог обрачуна усташа над преосталим заточеницима, пред њихово безглаво повлачење и избезумљено бекство сипред јединица Народноослободилачке војске. Хтели су сваки траг и сведоке да униште, што им је само делимично успело. Славко Васић, ћурчија у кројачкој задрузи у Шиду, причајући отресну причу о ужасним неделима

Двије руже за двије цртице

23. август 2025.

Праћени јутрањом маглом касног љета, возимо се према Јастребарском. Наилазимо на таблу која нам жели добродошлицу на подручје ове општине. Недуго затим појављује се шарена, разиграна табла са натписом: Јастребарско – град пријатељ дјеце. Због дјеце смо данас у Јастребарском. Желио сам већ дуго да обиђем моје, који као дјеца ту вјечно осташе. Да Даници и Милошу положим по ружу, запалим свијећу, као и свој дјеци што страдаше. До тада сам у Јаски био једном, и то 1972. године, на моје инзистирање. Отац као преживјело логорашко дијете није ме хтио водити. Ваљда ме је желио свега тога поштедјети. Градић је у близини Загреба. Још је јутарње миран. Труди се да