
Снег је после батинања постајао крвав
Хладан фебруарски дан. Шеснаест дана након пробоја логора „12. фебруар“. Само што је сада 2023. година. Али зидови на исти начин вриште, гуше се, боле, губе у мраку и хладноћи логора на Црвеном крсту. Прича коју причају дуга је онолико колико је трајао Други светски рат и онолико колико траје наше сећање осамдесет година касније. Овде је време стало, од уласка у двориште логора до изласка – време које проведете унутра не мери се овоземаљским аршинима. Прича ових зидова дубока је колико и рана од куршума на стрељаним телима које сам могла да видим испод зида за стрељање, а можда их нисам ни видела овоземаљским видом. Не постоје границе људског













