ДругиСвјетскиРат Архиве - Страница 3 од 122 - Јадовно 1941.

Синиша Шешлија: О НАМА И НАШЕМ ИДЕНТИТЕТУ

4. јун 2026.

Пред вама је детаљан и емотивно снажан приказ нове српске националне читанке „Ја знам ко сам“ аутора професора Рада Р. Лаловића, која кроз пажљиво одабране књижевне текстове и духовне вертикале постаје кључни путоказ у изградњи и очувању идентитета код најмлађих нараштаја. Наћи се у улози аутора једне Националне читанке није нимало једноставан и лак задатак. Још ако је та читанка намјењена ђацима нижих разреда основне школе илити малишанима, задатак постаје још сложенији. Прије свега треба добро одвагати и одмјерити садржај једног таквог уџбеника или да га назовемо, можда је боље, приручника у настави Српског језика. А да би се то успјешно урадило, треба прије свега дати појашњење шта је разлог

Геноцид над „непоћуднима“ у НДХ: Злочин у Јеловцима и Раковцу – Пале 1943. године

3. јун 2026.

На нашим просторима владали су многи освајачи, али нико није починио већа звјерства и свирепост од усташког режима у НДХ. Тешко је описати размјере злочина који су почињени на територији НДХ у периоду од 1941-1945 године, јер је у сваком граду на подручју те злочиначке творевине постојао неки затвор, логор или губилиште у којима су свакодневно убијани недужни људи. Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије Усташка злочиначка творевина НДХ која је сијала страх убијањем, протјеривањем и покатоличавањем није заобишла ни Србе подно Романије. За провођење усташких идеја у овим крајевима били су задужени Хрвати из Западне Херцеговине, а извршиоци локални „Муслимани“ међу којима су се по злу истицали Иван Червенко, Ђорђе

Бојанић: ИСТОРИЈА НИЈЕ СПОРЕДАН ПРЕДМЕТ – ОНА ЈЕ ТЕМЕЉ НАЦИЈЕ

3. јун 2026.

Постоје тренуци у историји једног народа када је неопходно поставити једноставно питање: шта желимо да оставимо својој деци? Да ли желимо генерације које ће знати све о европским интеграцијама, а мало о Немањићима, Карађорђу, Милошу Обреновићу, Церу, Кајмакчалану, Јасеновцу и страдању сопственог народа? Да ли желимо ученике који ће знати називе европских институција, а неће знати зашто су Призрен, Пећ, Дечани и Грачаница темељи српске духовности и државности? То нису политичка питања. То су питања опстанка националне свести. Последњих година сведоци смо да је наставни програм историје у основним школама претрпео значајне измене. Формално гледано, циљ је био модернизација наставе и прилагођавање савременим образовним токовима. Међутим, у пракси се показало

Сећање на усташки масакр у кладушкој цркви

2. јун 2026.

Храм Светог Георгија у којем је 1941. је на зверски начин ликвидирано више од 500 Срба добио је статус националног споменика БиХ. Специјално за „Политику” Милан Пилиповић Храм Светог Георгија у Великој Кладуши, изграђена 1901, а освећена 17. новембра 1913. године, у којој су усташе 29. јула 1941. на зверски начин ликвидирале више од 500 Срба из Босанске Бојне, Градине, Буковља, Глинице и других села, недавно је добила статус националног споменика БиХ. Црква је прво припадала парохији Врело, а од 1941. Глинској парохији. Данас је у саставу Бихаћко-петровачке епархије. Током градње, администратор је био Леонид Јергић, а 1910. рукоположен свештеник Стојан Врањешевић. Између два светска рата у Цркви Светог Георгија

Трагом тајанственог печата

2. јун 2026.

Истинита прича о народу кога нема, књизи која не постоји, догађају који се (ни)је десио Пише: Јован Његовић Дрндак Крајем осамдесетих година, готово непримјетно међу полицама једног антикваријата у Загребу, на једној од полица стајала је књига доста лепо коричена, али оштећена, поцијепана на такав начин да је неко из књиге оцијепио неких десетак страница. Мало ко је тада могао наслутити какву тајну скривају њене корице. Осим што су јој на једном дијелу faille stranice, на њеној почетној страници постојао је некада печат, али сада пажљиво прекривен слојем бијелог коректора, баш као да се неко упињао да избрише сваки траг његовог порекла. Књига је притом била на ћирилици па се

Логор Слана – Паг 1941.-Пакао у каменој пустињи (1) ЛОГОРИ – ТРАГИЧНЕ АВЕТИ ПРОШЛОСТИ

1. јун 2026.

Kроз логоре прошлог рата прошло је око 26 милиона мушкараца, жена и дјеце, а од тога их је убијено око 10 милиона Фељтон „Пакао у каменој пустињи“ стравична је прича о усташком концентрационом логору Слана и мањем логору (за жене и дјецу) у Метајни на отоку Пагу које су усташе основали половином липња и расформирали крајем коловоза 1941. године. У фељтону су описана мучења и звјерства усташких крвника који надмашују средњовјековне примјере мрачне инквизиције. Имена и догађаји су аутентични. То су казивања очевидаца, ријетких преживјелих логораша и преслушања ухваћених усташких крвника. Слана и Метајна, море око њих, сабирни центар Госпић те пут до Kарлобага – мјеста су стравичних звјерстава, дивљања

Бруталан злочин на Лошињу

31. мај 2026.

Одмах после капитулације Италије, Иван Гошњак и Владимир Бакарић наредили су да се изврши једно од најтежих партизанских зверстава. Дража: Верујем, да није Немаца, Енглези би били најгори народ. После серије неуспешних притисака, Британци су септембра 1943. решили да напусте Михаиловића и да се окрену Титу. Најпре су му, после капитулације Италије, омогућили да и у људству, а поготово у наоружању престигне Михаиловића, јер су италијанској војсци наложили да се предаје Титу и да му уступа своје наоружање, али на томе се нису зауставили. Одлучили су да му склоне и главну препреку за освајање власти у Југославији – да смене генерала Михаиловића. Задатак да испита околности за преврат добио је

Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину

30. мај 2026.

Никада се ниједан Србин не може осећати добро говорећи о злочинима у Старом Броду, али је још горе и теже ћутати. Ћутање нас је коштало заборава преко шест хиљада српских жртава у Милошевићима и Старом Броду. У питању је место где речно дно више није покривено камењем, него Србима. Ово бескрајно модро пространство је једина тачка где Дрина тихо тече да не буди оне које је покрила. Бежећи од загрљаја ножева, људи су скакали у загрљај реке и она их је својом песмом уљуљкала у смрт, тачније у вечни живот. Ово је место величанствене лепоте, али и великог ужаса. Сва ова лепота је морала да гледа шта су локални муслимани

Данас се слави Свети Вукашин Новомученик Јасеновачки и Клепачки

29. мај 2026.

Оваj Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом jе из херцеговачког села Клепци, коjе се налази на источноj обали Неретве (наспрам Чапљине), где jе раниjе била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка 16. века, задужбина чувених српских православних црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. jе обновљена као црква Преображења Христовог (коjу су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село Клепце). Био jе родом од фамилиjе Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, ВУКАШИН. Треба да jе рођен негде краjем 19. века, наjвероватниjе у своме селу, али jе рано отишао и радио у Сараjеву, па га се зато преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. Клепчани мало сећаjу, док га

Ђурђица Драгаш: Спавај мирно Вукашине… твоје је царство небеско!!!

29. мај 2026.

Разоружао си бездушника речима светачким – Само ти дијете ради свој посао!!! Плаво је небо данас, Вукашине.Сунце милује некошену траву, твоју постељу самртну… Самотна птица пева о теби, о твојим благим очима и жуљевитим рукама сељачким…Пева о твојој души невиној. Не плаче небо за тобом данас као што ни ти ниси плакао пред својим џелатом.Гледао си га очима ископаним, миран и недодирљив. Обрисао си његово окрвављено чело рукама одсеченим. Мислила је звер да ће се нахранити твојим болом, да ће, кидајући твоје тело, умирити своју глад…Надала се да ћеш молити за живот, да ћеш отићи са страхом у очима… Надала се, ал’ узалуд… Осакаћен, растргнут, уморен… гледао си крвника душом

Немања Девић: Неће да може, уколико претендујемо на опстанак као народ и држава

27. мај 2026.

Све се радом да исправити и променити, но мора да се засучу рукави и ради крвнички, без фолирања. Жртве геноцида над српским народом у НДХ у Другом светском рату, јединим истинским геноцидом на Балкану у 20. веку, ми нисмо пописали. Не зато што су нам браниле Швабе, већ зато што ми то нисмо желели. Имали смо преча посла. И данас најгрлатији ср(е)б(р)ољуби ламентирају над кукавним српством угашеним, а да никад нису сели са старцима из свог села па да бар претресу шта им се у родном месту десило. И 44 године после Тита наше владе и ми сами нисмо отворили досијеа и гробнице и ископали жртве комунизма које често оплакујемо

ЛЕЗИ СРПЧЕ И ГЛЕДАЈ У СУНЦЕ: Приче логораша из Јасеновца – и камен би заплакао

27. мај 2026.

Бројна свједочанства говоре о ужасима у јасеновачком систему логора. Звјерске ликвидације и несхватљива тортура усташа над недужним људима, били су свакодневица заточеника „фабрике ужаса“. Слободан Грујичић и Даница Праштало успјели су да преживе јасеновачку голготу. Тешку успомену на муке из логорашких дана, кажу, памтиће док су живи. – У логору није пуцала пушка, него се само чуо крик, јаук, и бацање тијела у Саву – присјећа се Слободан Грујичић, из Машића код Градишке. Слике јасеновачког ужаса и данас су живе у очима Слободана Грујичића, из села Машићи. Као четворогодишњак гледао је како усташе камама, маљевима и ножевима убијају хиљаде недужних. И сам је у логору изгубио своје најближе. – Изјутра

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ

27. мај 2026.

Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjеш ли ме, земљо? Дошла сам ти, Лико, да л’ сам домаћин или гост – ти кажи.. На твоjоj земљи су живели и у твоjоj земљи су сахрањивани сви моjи преци вековима… нису те оставили, а jа стигох после четири децениjе – ко сам, знаш ли… на огњишту мога деде питам се препознаjе ли ме земља и душе моjих наjближих… коме неправду да кажем, са ким бол и радост да поделим… нема одговора на хладном jутру, коме да завапим? Божиjа jе воља, прихватам jе, рањена сам, али сам захвална што сам одавде поникла… Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjес ли ме, земљо?

Пакао који су у јамама открили археолози током шездесетих година

26. мај 2026.

Истраживаче који су радили на откопавању /мањег/ дијела јасеновачког комплекса током шездесетих година прошлог вијека највише су шокирале бројне дјечије чизмице за малишане предшколског узраста. Ови предмети су припадали убијеним жртвама и набацани су на њих прије затрпавања јаме земљом… Приредио: Ненад ТАДИЋ У општој лицитацији бројем јасеновачких жртава, Срба, Јевреја, Рома, те антифашиста, хрватска страна нерадо цитира оне које су вршили ископавања током шездесетих година прошлог вијека и који свједоче да је само у /мањем/ дијелу концентрационог логора у јаме бачено до 130.000 људи. Уз ову бројку, коју помиње вођа истраживања Здравко Марић, угледни археолог и некадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, треба напоменути да 19 година након рата

Ђурђица Драгаш: Лика, моја и туђа

26. мај 2026.

Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише на бунар дивосељачки и поље вребачко. Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Слушам птице, немирне од облака што прете кишом. Летимо заједно…. Летимо ка небу… Пржи ме сунце на камену срушене цркве. Мирише тамјан са гаравих зидова. Чује се давно утихло звоно, дечји плач и песма девојака. Чује се живот…величанствен и далек, блистав и згажен. Живот којег нема! Води ме шума велебитска,