Још једна тужна годишњица. Пре тачно 30 година, у праскозорје, почео је напад на три подвелебитска српска села у околини Госпића. Дивосело, Читлук и Почитељ нашли су се тог јутра под тешком артиљеријском ватром. Дивосело
Седнеш овако испред куће у којој си такорећи одрастао, у којој су живели људи који су те волели више од живота па се сетиш…. Како ти је баба кувала гриз у свеже закуваној вареници, како
Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама.
Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише
Дошла си ми ноћас у сну… први пут. Дошла си ми ноћас у сну…први пут… У шуштавој белој хаљиници, с дечјим рукама, с очима пуним неба. Смешиле смо се једна другој јер… ми смо иста
Наш траг, наша нада, наше јутро!!! Зовем се Деса.Пет ми је година. Не знам јесам ли се родила кад се сејало жито ил’ косила мирисна трава.Можда сам дошла на овај свет у мећави, док је
Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ
Крај једне и почетак нове године, време када правимо планове, али још више подвлачимо црту, збрајамо и одузимамо, размишљамо о протеклих дванаест месеци. Да ли смо могли боље, јаче, успешније? Јесмо ли испунили обећања дата
У jесен 2003. година, након 10 година проведених у избjеглиштву упутио сам се из Госпића у Дивосело. На излазу из Госпића, код православног гробља покраj мене се зауставио ауто, чуjем позив: „Илиjа гдjе си се
У петак 24. јуна, навршила се 81 година од успостављања госпићке групе логора Госпић – Јадовно – Паг у Независној Држави Хрватској. У тај комплекс су, током 4 месеца постојања логора, довођени, а потом и
Управо је изашла из штампе књига: Миле Рајчевић: Свјетла угашених огњишта у којој аутор жели да остави писани траг историји, да се не „почупа коријење и сачувају истине о српском народу“ који је вијековима живио
Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена. Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма „Пребиловци –
Ранише је јутрос, убише потмулим ударцима. Паде уз тресак…. Лежи на влажној земљи, међ’ коровом, на ситном дрвећу што попусти под њеном тежином. Лежи, лепа и бела, бескрвна и величанствена. Лежи, смртно рањена, неболна и
Родила сам се и одрасла у крају у којем се није ишло у цркву, нису се славили верски празници, а деца нису крштавана. Додуше, то је важило готово искључиво за нас, Србе. Било је једноставно
Сами смо одавно… у овој прелепој, страшној пустињи велебитској.Не бројимо дане и године, не бринемо о времену што пролази… за нас је одавно стало. Грлимо плаво небо,удишемо ваздух пун мириса мора и соли.Купамо се у
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
