Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Свједоци пакла

Дошао је крај ћутању о страдању Срба. У кон­тек­сту про­мијењених историјских околности, а у скла­­ду са смје­­­ром нових вјетрова, многе истине, па та­ко и истина о стра­­дању у логорима Независне Држа­ве Хрватске (НДХ) избија све више на видјело. Иако мно­го касни, за истину никад није касно.  

Људи су за собом одувијек остављали свједочан­ства о свом животу и догађајима чији су били директни или инди­ректни, активни или пасивни учесници. Душан Бур­саћ, који се успро­тивио прекрајању истине, прикупио је не­колико потре­сних свје­дочења и смјестио их између корица књигеАнђели у паклу“. То су само ријетки по­је­диначни случајеви, јер ријетки су и они који су пре­живјели пакао хрватских логора смрти. Многих више не­ма, а то значи, нема много оних који могу да (посвје­до­че. Ови који у овој књизи свједоче, говоре у име свих осталих. Да аутор ни­је сакупио њихове исказе, остала би ши­рој јавности непо­зната судбина ових, још живих, бивших ло­го­ра­ша. Није само зато ова књига веома значајан до­принос историји геноцида над српским на­родом. Замислите судбину дјеце која при­је сазнају да су ло­гораши него како се зову!

За оно што је мукотрпно прикупљао, анализирао, при­­пре­мао и смјестио између двије корице, Душан Бур­саћ јепо­зваодиректне страдалнике да то својим свједочењима и казивањима потврде. Зато су од не­про­цјењиве користи изја­­­ве актера о најцрњим страница­ма црне књиге о црној исто­­рији логора. Логори су црна историја човјечанства, а логори Не­­зависне Државе Хрват­ске, те страшне фабрике смрти, спа­да­ју у најцрње странице људске историје.

Но, треба подвући да у овој књизи нису само Срби ти који свједоче. Ту су многа имена, њихове изја­ве, писма, искази са суђења, извјештаји комисија, цитати из мемоара и других писаних извораДакле, све оно до чега је аутор успио доћи да би снажно по­т­кријепио то што се књигом жељело рећи.

Није непознато да је разбијањем Краљевине Ју­го­сла­ви­је, априла 1941. године, наступио један од нај­тежих пе­ри­ода у историји српског народа. Није непо­знато на који на­чин је НДХ приступила рјешавањусрпског питањапо ко­ме је требало једну трећину Срба поубијати, једну про­тје­рати, а преосталу трећину превести на римокатолицизам и пре­творити у Хрвате. Ни­је непознато, што аутор потанко ана­лизира и доку­ментује, да је, поред званичних органа вла­сти НДХ, римокатоличка црква била директно одговорна за осми­шљено и организовано истребљивање Срба из НДХ. (Већина ри­мо­католичких свештеника је подстицала своје вјернике на уби­­јање Срба, учествовала је у пре­во­ђе­њу православних Срба на римокатолицизам и би­ла врло активна у спро­во­ђе­њу наредбеБуди като­лик, или умри!”.)

Све је то, дакле, познато, али сакупљено на је­дном мје­сту, између корица књиге, добило је другу, много ширу и значајнију димензију. Ова књига и не­отво­рена много го­­вори. Довољан је само насловс једне стране анђели, с друге они који им на најмон­струознији начин приредише, не па­као, већ (све)чистилиште српства.

Анђели у паклусу истините исповијести оних који­ма је раст био заустављен, оних којима је преживјети било много те­же него умријети, а патити лакше него сје­ћати се рањеног дјетињства. Ово су сјећања оних који су, не својом во­љом, прескочили радост игре, оних који су доручковали сузе, ручали јауке, вечерали кри­ковеГорке успомене оних који су, сањајући сло­боду, усахлим погледима узалуд дозивали Небо, мајке и очеве, закретали погледе са локви крви род­бине (не заборавимо да су у логорима страдале чита­ве по­ро­дице)… Казивања оних који су гледали одсје­чене дојке својих мајки или дијелове тијела своје браће у рукама зли­коваца, ријечи оних који прећутану бол и данас носе, оних које је страх ојачао, неизвјесност очврснулаОво су исповијести оних, који су били, ко­ли­ко малени, толико беспомоћни. Ма­ле­ни, а прије вре­мена одрасли за памћење; беспомоћ­ни, а прије вре­ме­на сазрели за живот. Исповијести оних неви­них, ма­лих и нејаких (жељних живота), који су на супротној страни имали мозгове без умамржњом велике и моћне (же­љне српске крви). Док сјећањима оживљавају дожи­вље­но и про­живљено, морамо се запитати како су то­лику патњу уопште издржали у фабрикама смрти, кад је ври­јеме изгубило сваки сми­сао у бесмисленом току њи­хове судбине?

У овој књизи је записан тек мали дио, историјски зна­чајног и до­кументованог свједочења о страда­њу српске дјеце у лого­рима НДХ. Посвећена је они­ма што, послије пакла, не нађоше своје, али, упркос све­му, нађоше смисао у данима што трају! Посвећена је и онима који су уморени нерођени, за које се не зна да (ли) су живјели, за којима нико (или скоро нико) никада неће заплакати. О прошлости или се пјева или јој се суди. О овој прошлости (про)судите сами!

Писање је опо­ме­на нестајању, а књига је освета забо­раву! Иако у овој књизи нема ни ријечи освете за злочине, она је, ипак, горка освета забораву, доку­мен­то­вани траг о стра­вичном мучењу дјеце у лого­рима када су дани постали ноћ, када је владао све­општи мрак. Она је значајан спо­ме­ник је­­дном (невремену. Да је ништа друго не оправдава, ово су до­вољни разлози за препоруку издавачу (што са за­до­вољством чи­ним) да је обја­ви и широј јавности стави на увид.

Ћутању о страдању Срба, у име неких прома­ше­них ци­ље­ва, дошао је крај, али српским прогонима још није. Да ли ће и када, не зна се.

 

Живко Вујић

 

НЕМА БУДУЋНОСТИ БЕЗ ПОГЛЕДА У ПРОШЛОСТ

Постоје књиге које се једноставно морају напи­са­­­ти, јер би без њих ова и оваква стварност била си­ро­машнија за истину која једноставно попут лаве по­­­­ку­шава да нађе свој пут ка орбити вјечног. А та исти­на која је годинама прикривана и прекрајана у име некаквих лажних идеала данас је, кад су се ти идеали показали као заблуде, потребнија него икад. Јер, бар код нас, нема будућности без погледа у прошлост. Та­кву једну књигу је написао Душан Бурсаћ наишавши већ у старту (а можда и на крају) на проблеме са на­словом које је успио ријешити на можда понајбољи начин. Наиме, по сопственом признању, овај аутор је са једним својим ранијим насловом: “Хрватски ге­ноцид над Србима 1941-1945″ имао неприлика за ко­је је вјеровао да га данас и овдје морају заобићи. По­­учен тим искуством он овај свој рукопис називаАнђели у паклушто опет будућој књизи даје једну свестранију умјетни­чку димензију, без обзира што је она првенствено прилог о хрватском геноциду над не­­заштићеним српс­ким становништвом, посебно дје­цом.

Ако је вјеровати оној: да за истину никад није ка­сно, ова свједочења су нашла своје вријеме, јер да су објављена само двадесетак година раније не са­мо да би аутора снашло невријеме већ би и сваки по­је­ди­­на­чни исповиједник итекако осјетио ако не торна­до, онда бар олују. Успут можда је ово и посљедњи тре­нутак да бивши логорашиуживоевоцирају своја стра­­да­ња, јер је најмлађи међу њима већ увелико ста­рац који ће убрзо закорачити у осму деценију, што опет значи да вријеме не ради за њих. Занимљиво је при­ми­јетити да неки бивши логораши и данас, кад њихово стра­дање више није табу тема, и кад су већ дубоко за­шли у своју позну јесен са великим опрезом, чак и стра­хом, причају о својој голготи (страдању породице, пријатеља и познаника) бојећи се неке невидљиве руке која је годинама на овим просторима држала мач и ди­јелила кривду. Сама свједочења су, за невјеровати, потресна и свакако ће иоле осјетљивим читаоцима из­ма­мити сузе што опет можда није била намјера ауто­ра, али је била намјера истине. Тако се испред нас као на некомкалеидоскопу стравеређају судбине оних који су имали ту срећу (а можда и несрећу) да пре­живе и који, занимљиво је, никог не оптужују за свој усуд већ желе, због будућих генерација да покажу, на каквим трулим темељима је грађено некад оноли­ко хваљено братствојединство. Сви они, чије приче има­мо скупљене у овој књизи, су болно свјесни чи­ње­ни­це да су, којим невјероватним случајем, њихо­ве судбине раније угледале свјетлост дана овог не­давног страдања од исте руке вјероватно не би било. Али и то су наше заблуде. Оно што је свим овим при­чама заједничко је то да су наратори у вријеме стра­да­ња, сви до једног, били најневинија божја створења која због своје младости нису била ни свјесна шта се де­шава већ су вођена неким инстинктом успјела да пре­­живе.

Аутору се свакако мора одати признање на начи­ну на који је замислио ову књигу. Без обзира што цен­трално мјесто заузимајуСвједочења и казива­њаона се ипак могу узети само као прилог њего­вој основној замисли да на један истраживачки начин по­куша да објасни зашто је све било баш онако како је било. Зато је након увода у којем објашњава не­ко­лико битнијих ствари везаних за сам рукопис усли­је­дио логичан наставак под насловомГенеза и учи­нак злочина.”

У овом поглављу писац нам скреће пажњу на не­ке своје дилеме: “Дилема је било и око тога како из обиља грађе, која је понуђена, издвојити оне са­држа­је који би вјеродостојно представили стварне лично­сти чије су судбине оптерећене рањеним дјетињством. Њихове потресне истине би требало да свједоче о вре­ме­ну и људима, који су то вријеме обележили крвљу, мукама и сузама српске деце, која су се нашла у кан­џама једне новоосноване државе, чију бестија­лност тог времена (1941-1945) није забиљежила истори­ја људског рода.” Аналитичким прилазом теми Бурсаћ нам је, из обиља података које је годинама ску­пљао по разноразним књигама новинама, часописи­ма, радио и ТВ емисијама…, те у директним контакти­ма са жртвама, покушао, и у добром дијелу успио, да објасни коријене злочина, његову основну идеју те гла­вне идеологе једне такве политике. Почесто су ове његове тврдње поткријепљене цитатима главних уста­шких крволока, те припадника клера, затим њемачких ко­манданата и неких комунистичких вођа. Даље, у овом дијелуАнђела у паклуон покушава да укаже на неке заблуде, затим намјерна кривотворења исто­ри­је, те да објасни зашто никоме у претходној држави није падало на памет да покуша непристрасно да ис­тра­жи праве размјере несумњивог геноцида над српс­ким народом. Аутор нам указује на неке познате историјске личности које су са комунистичке стране по­ку­ша­вале да на разне начине минимизирају размјере по­чињеног злочина тражећи паралелу и изједначавајући га са наводним четничким, затим на активну улогу комплетне католичке цркве у злочинима и прекрштава­њу.

На крају ове своје веома озбиљне, свеобухва­тне и успјеле анализе која нам доноси и неке пода­тке до којих је дошао дугогодишњим истраживањем, а који до данас нису били уопште разматрани, разочаран односом власти (и власти џелата и власти мученика) пре­ма оном што се дешавало у Јасеновцу писац се из­ме­ђу редова пита да ли се можда, гледајући из пер­спективе Хрватске, злочин можда и исплати.

Још један изузетно битан дио књиге јеПреглед по­датака“, у којем аутор даје званичне податке о бро­ју настрадалих до којег су дошле разноразне ко­ми­сије формиране од стране бивших југо­сло­вен­ских вла­сти, и чији извјештаји су, како је вријеме показало, били са­мо ради извјештаја или дневно полити­чких поена. Због тога се сами извјештаји знају да ра­зликују и то то­лико да ће читаоци убрзо схватити да је рад поједи­них комисија био далеко од правих намјера, али ничије по­датке не треба занемарити

Посебно треба похвалити Бурсаћев ауторски рад пред­­­стављен у поглављуОдговорност за геноцид“, гдје он покушава да појасни ко је и на који начин од­говоран за оно што се догодило Србима током Дру­­гог свјетског рата у Независној Држави Хрватској. У овом поглављу аутор нам објашњава и шокантну улогу часних сестара које су само биле инструмент ка­то­личке цркве без обзира да ли им је главни стожер био на Каптолу или у Ватикану. О нечасној улози та­ко­званих часних сестара свједоче неки у овој књизи и можда би аутор у некој будућности, пошто посје­дује огромну грађу, могао да напише о томе једно за­нимљиво штиво пошто је то још увијек слабо истражена те­­ма, али то је већ ствар његовог избора.

На крају као и свако друго озбиљно истраживање и овдје постојиРезимекоји је ауторов за­кљу­чак на основу свих чињеница које су уАнђели­ма у паклупрезентоване, али и не само у овом ру­ко­пису. Свје­стан да за размјере овог геноцида ни­је само одго­ворна Независна Држава Хрватска и ње­ни инструменти (војни, политички, црквени…), већ и за­блу­де и нечиње­ња српских команданата и јединица, без обзира под којом су се значком борили, аутор покушава да сво­јим приједлозима у овом времену испра­ви оно што се још да и може исправити. Наравно, он у својој за­вршној ријечи не штеди ни данашње срп­ске политичаре, ука­зујући нам на погрешке, те поку­ша­вајући сам да се издигне изнад сваке политике.

Као и у свему другом, на много питања, има и мно­го одговора. На неке је аутор одговорио, неки се одговори могу прочитати између редова, а неке је Бурсаћ оставио читаоцима да сами пресуде, што је мо­­­жда и најбоље из угла једне овако велике теме.

О неким проблемима рада, првенствено мјешању екавице и ијекавице, нејасним локализмима и слично не бих овом приликом, јер вјерујем да их је аутор свје­сно оставио да би сачувао аутентичност страдалника. За­то, на крају, са задовољством предлажем овај ру­ко­пис за штампу, који ће, ако и не уђе у обавезну ле­ктиру генерацијама које ће тек доћи, свакако по­моћи будућим истраживачима геноцида над Србима у НДХ да посложе све коцкице мозаика који сваким даном има све мање непознатих и недостајућих ко­цки­ца. А то ће се у најскорије вријеме свакако морати да уради. Ако низашта друго онда ради истине и ради не­­по­нављања, јер невине жртве заслужују да бар бу­ду пребројане.

 

Бања Лука,                                                                                                                                Миладин Берић,

  1. 10. 2006.                                                                                                                                                             књижевник

<Rezime                                                                                           Sadržaj

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: