Svjedočanstvo jednog zločina (1): Zapisi o sudbini porodice Đukić

Osjećaj nepravde zbog gubitka voljenog oca i muža te želja da zločini ne padnu u zaborav, bili su poticaj Kati i Dušanki Đukić da zabilježe svoja stradanja, koja su pisana kombinacijom sjećanja i pripovjedanja, što ove zapise čini izrazito posebnima. Zapisi upotpunjuju sliku istrebljenja srpskog naroda u zločinačkoj ustaškoj NDH i zaslužuju da budu objavljeni

Memoarski zapisi dviju Glinjanki, majke i kćerke, Kate i Dušanke Đukić,o tragičnim zbivanjima u Glini 1941. više od pola stoljeća bili su nepoznati širem krugu istraživača i povjesničara. [1]Njihova tragedija i trauma nije zabilježena ni u spisima Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Hrvatske, koji su od kapitalne važnosti za razumijevanje masovnih ubojstava srpskog stanovništva u Glini u proljeće i ljeto 1941., kao i ukupne politike NDH. [2] Ipak, osjećaj nepravde zbog gubitka voljenog oca i muža te želja da zločini ne padnu u zaborav, bili su poticaj Kati i Dušanki Đukić da zabilježe svoja stradanja, koja su pisana kombinacijom sjećanja i pripovjedanja, što ove zapise čini izrazito posebnima.

Nije na priređivaču ovih zapisa da detaljno raščlanjuje njihov sadržaj, niti da ukazuje na posebno zanimljiva mjesta ili da se opredjeljuje u polemičkim implikacijama. To će uraditi svaki čitalac za sebe, a svakako i budući istraživači i povjesničari, jer ova sjećanja u mnogim svojim dijelovima pozivaju na dijalog i preispitivanje postojećih tumačenja. Na priređivaču je, međutim, da objasni neke okolnosti oko redakcijskog dorađivanja samih zapisa.

Rukopis što ga je autor predao priređivaču broji 49 rukom pisanih stranica. U prijateljskom i srdačnom razgovoru, koji je vođen u Beogradu 11. listopada 2010., autor zapisa, Dušanka Đukić, predala je priređivaču i nekoliko povijesnih dokumenata, koji potvrđuju događaje opisane u rukopisu. „Moja majka je meni ovo ostavila da ne zaboravim ko sam i odakle sam i šta sam sve kroz život od malih nogu proživela i dočekala“, rekla je Dušanka Đukić, govoreći o svom životnom putu. Tom prilikom osvrnula se i na zadnju rečenicu rukopisa, koja glasi: „Ovo ti dajem samo da bi znala kako se život surovo sa ljudima poigrava. Volim te i uvek ću te voleti. Tvoja majka. 11-IX-1965 god.“.

Potom je priređivaču skrenula pažnju na činjenicu da je rukopis pisan za života njene majke, Kate Đukić, koja je umrla 4. ožujka 1966. u Beogradu.

Nakon što je priređivač pročitao rukopis, zaključeno je da su Zapisi pisani u stilu subjektivnog svjedočenja, koje upravo po toj subjektivnosti ima osobine memoarske literature. Također je zaključeno da je riječ o vrijednom povijesnom izvoru, koji je bogat vrijednim memoarskim zapažanjima. Što više, radi se o potresnim doživljajima iz Gline u proljeće i ljeto 1941., koji postaju dramatični trag najtragičnijeg dijela glinske prošlosti. Po mišljenju priređivača, Zapisi o porodici Đukić iz Gline upotpunjuju sliku istrebljenja srpskog naroda u zločinačkoj ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i zaslužuju da budu objavljeni, uz kritički komentar.

U tom smislu, rukopis je prenesen u cjelini i vjerno prepisan pismom kojim je napisan. U jezik i jezične osobine nije se diralo. Budući da je interpunkcija u Zapisima vrlo oskudna, uneseni su najnužniji pravopisni znaci. U pojedinim dijelovima, tamo gdje je to bilo neophodno za pravilno razumijevanje teksta, priređivač je u bilješkama dao kratka objašnjenja pojedinih pojmova ili podatke za pojedine ličnosti, nastojeći pri tome da tekst ne optereti prevelikim brojem bilježaka. Ipak, obimni rukopis podijeljen je u dva dijela: prvi, koji završava dolaskom Kate i Dušanke Đukić u okupirani Beograd, u kolovozu 1941; i drugi, koji završava oslobođenjem Beograda, u listopadu 1944. Ovaj drugi dio rukopisa važan je za temu života srpskih izbjeglica, napose izbjeglica iz Gline, u okupiranoj Srbiji.

Uz rukopis je objavljeno i nekoliko povijesnih dokumenata, koji ilustriraju doprinos snaga kolaboracije uspostavi Novog evropskog poretka. [3] Prije svega, to je Propusnica koju je izdala Kotarska oblast u Glini 4. kolovoza 1941., a koja je 8. VIII dana na uvid u Komesarijatu za izbeglice u Beogradu, čiji pečat je pri vrhu dokumenta. Prvi datum je zanimljiv i zbog datiranja događaja koji su opisani u rukopisu jer potvrđuje da su Kata i Dušanka Đukić bile u Glini i u vrijeme pokolja u pravoslavnoj crkvi. Također su zanimljive formulacije „preselenje iz Gline“ i „bez prava na povratak“, koje ne ostavljaju sumnju u osnovni cilj ustaške NDH. [4] Zanimljiv je i datum na poleđini fotografije majke i kćerke Đukić, koje su snimljene u Glini „17-5-1941“, nedugo nakon velike tragedije, a uoči novih zastrašivanja, istjerivanja i iseljavanja u sredinu koja nije bila nimalo sklona prihvaćati raseljene Srbe-Prečane.

Pa ipak, Zapisi o porodici Đukić iz Gline nisu samo važan dokument povjesničarima, nego i zanimljivo štivo za sve koji žele vidjeti koji su uzroci i posljedice vremena u kojem živimo. U vječnoj dilemi memoarističke literature – objektivan povjesničarski prikaz ili subjektivna interpretacija? – Kata i Dušanka Đukić dale su subjektivni doprinos pisanju objektivne povijesti, subjektivnu interpretaciju povijesnih događaja u kojima su autori svjedoci i učesnici. Ipak, Kata i Dušanka Đukić uspjele su u onome što je u memoaristici najteže – pisati iskreno.
* * *

Ja sam sa roditeljima i sestrom živela u Glini, gde smo i rođeni, sve dok se nije zaratilo 1941. godine. Bili smo u Karlovačkoj ulici 45, blizu bolnice. [5] Otac je bio krojač muških odela, a majka je bila domaćica i pomagala ocu pri šivenju. Moja sestra je starija od mene 10 godina. Sestra je već išla u školu kada sam se ja rodila 1933. godine.

Majka me dala ranije u školu i sve je bilo dobro dok nije došla za nas srpske porodice ta crna i krvava 1941. godina. I to se desilo negde pri kraju aprila meseca, kad se srpska vojska počela povlačiti i posle nekoliko dana u Glinu su došli Nemci. [6] U našem dvorištu im je bila kujna i bilo je puno Nemaca. Dvorište im je odgovaralo zato što je bilo veliko. Moj otac je radio nekom odelo i ušao je nemački oficir u kuću kod nas i pitao oca da li bi hteo da mu popravi nešto. Njegovu uniformu otac je popravio, [i] sve što je bilo potrebno da se uradi.

Nemac je bio zadovoljan i počeo je razgovor sa ocem. Rekao je da je rodom iz Zemuna i zato dobro govori srpski. Tad je Nemac rekao ocu da čim oni odu iz Gline, odma[h] za par dana će doći druga vojska. Otac upita: „Čija će sad biti vojska posle vašeg odlaska?“. Nemac mu reče da će se ta vojska zvati ustaše, da [je] hrvatska i da je Ante Pavelić glavni na čelu te vojske. I još reče ocu da bi bilo dobro da se on sa porodicom iseli iz Gline, što pre, to će biti bolje za njega i celu porodicu. Da se sklonimo na vreme dok ne bude kasno. Otac reče da neće nigde da ide, niti da beži jer nismo nikom ništa krivi. Tada mu Nemac reče da ustaše neće tako gledati, ni misliti kao on, nego će za sve Srbe u svim mestima Hrvatske praviti logore i kupiti sve Srbe u te logore, zatvarati i redom ubijati i klati, jer tako hoće nova hrvatska ustaška vlast na čelu sa Antom Pavelićem i ostalima.

Tako će sve biti po njihovom zakonu i to će se prvo desiti u vašoj Glini i tu će biti logor za vas Srbe jer oni [h]oće čisto svoju hrvatsku državu, i to nezavisnu. To je bilo sve što Nemac reče ocu. „Vi sada sami odlučite šta ćete uraditi“. Nemac opet reče ocu: „Bolje da odete, da vam se nešto ne desi“. Otac reče da je tako šta nemoguće da urade sa Srbima koji žive u Hrvatskoj. Nemac više ništa ne reče, uze uniformu i izađe iz kuće kod svojih u dvorište. Posle par dana Nemac ponovo ocu reče: „Kad Vam ja kažem da će to tako uraditi sa vama Srbima i to čim mi sada odemo iz vaše Gline“.

Nemci su posle par dana otišli iz našeg mesta. Sutradan odma[h] su se pojavile Pavelića ustaše i to ih je bila puna Glina, komšija i nepoznatih sveodakle. Prvo su lancima vezali i rušili spomenik pred Opštinom. [7] Opština im služila kao glavna ustaška komanda i njihov dom za skupljanje svi[h] ustaša. U tom domu bili su svi ustaški komandanti i vođe, Vidaković Nikica, doktor Rebok, dr. Puk i doktor Cvitanović, Josa Žinić, mali Prpić i sin od Vidakovića, Milan od 15 god[ina]. [8] Milan je bio glavni za mladež, koji su hteli u ustaše i domobrane. Milan se pokazao prvi dan ko je on i čiji je sin i da može da radi šta hoće nad nama srpskom decom, da nas maltretira, bije, bilo to žensko dete ili muško, bilo malo ili veće. Nepravdu i veliki zulum je radio sa nama srpskom decom.

Sećam se da je to bilo negde početkom maja, oko 5. Kada sam došla u školu, samo što je počeo čas, iz knjiga su nam cepali gde je bila od kralja slika (Petra II. Karađorđevića – nap. I. M.). I taj dan, nije dugo bilo, u učionicu su ušle ustaše i prišle su našoj učiteljici i nešto sa njom razgovarali i po izlasku strogo su joj nešto naredili da odma[h] pristupi po naredbi njihovoj. Ostao je jedan ustaša u učionici, [a] učiteljica je odma[h] počela da čita sve srpsku decu i rekla nam da uzmemo svoje sve stvari i možemo ići kući i da više nemamo prava dolaziti u školu.

Ustaša kad je izlazio iz učionice podigao je ruku u vis i rekao: „Za Pavelića i hrvatski dom spremni!“ i posle pozdrava odma[h] izišao napolje. Učiteljica je tako morala da uradi kako su joj naredili ustaški čelnici u Glini. Kada smo mi srpska deca pošla, ona je zaplakala i rekla nam da ona nije ništa kriva, nego je naredba od Vidakovića [i] Puka, i istoga momenta smo morali izaći napolje. Kada sam izašla, videla sam niže škole prema Jukincu (predgrađe Gline – nap. I. M.) puno sveta da stoje i nešto gledaju na putu.

Ja sam pošla da vidim šta je tamo. Samo sam stala, [a] iz te grupe izađe jedan čovek i reče mi: „Ti si Katina i Stankova?“. „Da, jesam“. „Idi odma[h] kući i reci Kati da odma[h] ide u Selište kod svog brata Luke i da mu javi da su ustaše noćas ubile predsednika suda Radu Ratkovića i da su preko njega prešli onim valjkom što se valja po njivi kad se seje kukuruz“. [9] Ja sam odma[h] otišla kući i sve to rekla majci i ocu što je taj čovek rekao. Majka je odmah otišla u Donje Selište da kaže svom bratu Luki poruku onog čoveka.

U nedelju 8. maja je bio sprovod Ratkovića na srpskom groblju. [10] Pošto je išlo puno našeg naroda, pa su išli i moji roditelji, i ja sa njima. Kada smo stigli, na groblju je već bilo puno naroda, a bilo je dosta i ustaša i sve su bile pod oružjem. Kad su zakopali Ratkovića, iz te gomile naroda neko je zovnuo jednog čoveka i rekao: „Ajde, Šuco, sada je tvoj red da ti nešto kažeš“. [11] 

I zaista, iz te gomile naroda iziđe jedan čovek. Stao je pored groba, izvadio iz nedara jedan mali barjak. On je bio jako crven i stavio [ga] na grob Ratkovića i počeo je nešto žustro i jako govoriti kod groba i na kraju je rekao: „Rade, veliki naš prijatelju! Ti sada u miru večnom počivaj, a nas takvi kao što si ti bio ima još, tako da ćemo te mi osvetiti. Ne samo tebe, nego i sve ostale koji su svoj život dali za ovo naše što nam je ostalo. Rade, ako ja ne uspem u toj osveti, možda će ostali koji sve ovo prežive, ovaj nezaboravni dan tvoga stradanja i ubistva. A možda će se nastaviti ovako nešto i na ostale Srbe kao što su s tobom radili“. Posle njegovih završnih reči, njih nekoliko je zapevalo jednu pesmu, i to na groblju: „Rekla jeste kuma Dora, da je crven lajbek moj“.

Posle pesme ustaše su odmah tu grupu počele opkoljavati i poveli [su] ih sa njima. Iz te uhvaćene grupe jedan čovek se okrete prema narodu i jako je viknuo da bi ga svi dobro čuli: „Ne bojte se, Srbi, neće moći sve da nas unište i pobiju ili pokolju. Svi Srbi znajte da ćemo mi crveni pobediti i sve takve uništiti. Ja mislim da nećemo dugo čekati. Svi koji budete ostali u životu, setite se ovih reči kod groba Ratkovića koje sam vam rekao“. Moja majka se uvek toga sećala i uvek mi govorila: „Dete moje, jednom ću ti ja sve govoriti, a ti ćeš sve to uzeti i pisati da bi se setile našega života i velike patnje koju smo preživele“.

Kada smo sa groblja došli kući jedva smo došli k sebi od ovog potresa i nepravde koju nam nanesoše naše komšije i tu noć istu, to jest 8. V. oko 1 sat po noći, neko je kucao na naš prozor od sobe i pozvao mojeg oca: „Stanko, ustanite i obucite se, obujte i izađite napolje da pođete sa nama i ostalim Srbima iz Gline“. Onda je majka upitala tko to zove Stanka da izađe u ovo doba noći, i tad se javi naš prvi komšija, Hrvat Prpić i ustaša. [12] 

Pošto je u Glinu stiglo dosta sa strane ustaša  [13] pa nisu znali koja je sve srpska kuća u Glini, jer Prpić je bio meštanin i sve je dobro znao, zato je on nepoznate ustaše vodio od kuće do kuće srpske i pokazivao i lupo, zvao Srbe da izađu iz svojih kuća napolje. Majka opet upita Prpića: „Što noćas tražiš Stanka i zašto da on ide s tobom u ova doba noći?“. Na te reči Prpić ovako reče majci mojoj: „Đukićka, mi ne zovemo samo Stanka nego sve Srbe da pođu sa nama na saslušanje u naš novoosnovani Dom hrvatske matice“.

Majka na te Prpićeve reči reče: „Kakvo je to sad saslušanje samo Srba u ovo nevreme i to baš noćas, na kraju?“. Prpić ljutito odgovori: „Đukićka, nama treba Stanko, a ne ti i zato neka odma[h] izađe u grupu kod ostalih“. Majka mu reče: „Stanko nije ovde, otišao je kod brata u Taborište“. Onda majci ustaše rekoše da se ona odma[h] brzo spremi i da pođe sa njima da ih vodi u selo Taborište. Majka im na sve to odgovori: „Stanko vama ništa nije skrivio, ni nažao uradio, niti je nekom kriv da ga vodite u ovo doba noći od njegove kuće i porodice“. Prpić opet reče da oni ne vode samo Stanka nego sve muškarce, od 15 pa dalje starosti, i samo Srbe koji žive u Glini i okolini gde ima Srba. Posle ovih reči otac i majka su između sebe govorili polako šta će i kako da urade.

Pošto od glinskih Srba nije mogao niko nigde pobeći, niti [su] se tome mogli nadati, zato su ih sve pohvatali na spavanju pa tako i moga oca, a da tada negde beži sve je bilo opkoljeno sa svi[h] strana od ustaša jer ih je bila puna ulica i srpska dvorišta. Kod nas im bilo nešto nejasno i sumnjivo i počeli su jako lupati u vrata i prozore i da razvaljuju. Kad otac vidi da tu nema vrdanja, reče: „Kato, otvori im vrata da vidimo što oće od mene“. Kada majka otvori vrata imali su šta da vide – napolju je već bilo puno srpskih ljudi i ustaša. Po oca su došla 4, jedan na kapiji, jedan u dvorištu i 2 na vratima od kujne.

Od te dvojice na vratima, jedan ustaša [je] bio mlad, a drugi stariji. Obadvojica su bili pod oružjem, i to puške sa noževima i još u ruci pištolj. Kad se otac pojavio rekoše po imenu: „Stanko, nemoj slučajno da nešto pokušavaš da bi bežao jer imamo naredbu Vidakovića i Puka da odmah pucamo na licu mesta i ubijemo svakog ko bi nešto pokušao“. To je rekao stari ustaša, a mlađi je bio jako bezobrazan i samo se drao i psovao majku srpsku. Stari to nije tako radio i bio je smireniji od mlađeg. Otac kako je ustao tako je krenuo sa njima da pođe.

Stari mu reče: „Čoveče, gde si pošao tako neobučen, idi se obuci i obuj jer napolju pada kiša i prilično je hladno“. Otac se vratio da se obuje i obuče, taman je pošao da izađe, [a] ja sam odma[h] došla do njega i počela jako plakati i govoriti mu: „Nemoj Tajo molim te ići sa njima a nas tri ostaviti same jer mi ne možemo bez tebe biti, nego povedi i nas tri sa sobom!“ I tada pogledah u oca, on me je samo gledao i ćutao kao nem. Tad sam kroz plač govorila i molila onu dvojicu ustaša: „Molim vas, nemojte nigde voditi oca od nas tri iz kuće jer mi bez njega ne možemo same biti. Ako vi njega ne volite i mrzite, mi njega ne mrzimo i nas tri ga volimo, i on je naš“.

Stari ustaša me je neko vreme samo gledao i ćutao. Njih dvojica videvši da ja ne puštam oca da pođe sa njima i da ga neću pustiti da se odvoji od kuće, ja [opet] reče: „Neću da ga pustim da ide sa vama jer on nije vaš nego samo naš i mi ga jako volimo i to više od vas jer otac je samo naš i ničiji drugi!“. Kada mlađi ustaša vide šta se desi, on skide pušku sa ramena i sa onim kundakom me jako udario preko leđa i ramena desnog. Ja sam odma[h] pala na pod i tako ostala. Nisam mogla ustati. Otac je pokušao da me podigne sa poda, ali ustaša koji me [je] udario stavio je ocu nešto oko vrata i tako ga izveo napolje iz kuće na ulicu kod ostale grupe Srba koji su već izvedeni iz svojih kuća. I tako me otac nije ni podigao sa poda.

Mlađi ustaša se vratio po ovoga starijeg da idu dalje. Ovaj stari nije hteo odma[h] da pođe sa njim, nego reče majci da me digne i stavi na krevet, da uzme od sena one trinje da kuva u toj vodi i da mi pari ono mesto udareno, a kuvane trinje da privija na udarena mesta. Mlađi [ustaša] reče starom da treba da krenu, [a] stari mu odgovori: „Zašto si to uradio? Postao si krvoločna zver nad ovim srpskim narodom. Mi smo samo poslati da pokupimo i dovedemo srpske muškarce, a ne da bijemo njihovu familiju. Mali, tako se ne radi ni sa stokom, kao ti sa njima. Ti si još mlad i zelen i ko zna šta još do kraja će biti sa svima nama, našim porodicama i našom decom“.

Posle ovi[h] reči i rasprave između njih dvojice, njih obojica su odma[h] otišla da bi sa ostalim ustašama izvodili ostale srpske ljude iz srpskih kuća jer to su morali da završe pre svanuća. Moja majka, a i sve ostale srpske žene iz našeg mesta, čim je svanulo odma[h] su krenule u poteru za svojim ljudima, braćom i svojom decom. Majka, pre nego je otišla da traži oca, dovela je kod mene poznanicu Baru. Pošto je Hrvatica, tako je ona mene pazila dok se majka ne vrati iz potrage oca. Moja majka je spremila nešto hrane, [a] tako su isto i druge žene uradile i sve su krenule zajedno noseći svojima nešto hrane.

Nije dugo bilo, majka se vratila kući i reče da su sve naše Srbe zajedno zatvorili u zgradu suda, gde u dvorištu postoji zatvor pa je ona, a i sve ostale žene, ostavile hranu na kapiji i cedulju da bi se znalo čije je koje, a to će im, kao, da dadu ustaše. [14] Majka na kraju reče da je Vidaković rekao pred svima njima da će od sada sudski zatvor biti sabirni logor i da je tu glavni ustaški zatvor i logor za sve koji su pravoslavne vjeroispovijesti, to jest zvani Srbi, bilo da su muško ili žensko življe. Tu crnu noć kada je odveden moj otac i ostali ljudi, moja sestra nije bila kod naše kuće. Bila je kod svoje poznanice koja se zvala Šurbat (nečitko – nap. I. M.). [15] 

Kada je ujutro pošla kući od te poznanice tek je tada doznala šta se noću desilo sa srpskim ljudima i počela je jako plakati ulicom do naše kuće i tako je uplakana ušla u kuću. Majka je tada jedva uspela da je nekako umiri. Posle svega ovoga našeg događaja kojeg smo doživeli, nije dugo bilo, sestra je negde otišla od kuće i iz Gline i više je nismo videle, niti smo znale gde je. [16]

Te crne noći u maju, 8. na 9. noću, mnoge žene, majke i sestre zaplakale [su] za svojima, pa su silna deca ostala bez jednog roditelja. Srpske žene su tri dana nosile hranu u logor, svojima u glinski sud, a sve što je bilo bolje od hrane to su ustaše pojele. Što nije bilo za njih, to su davali našima u logoru. Kada su žene četvrti dan otišle do logora i odnele hranu svojima, dočekale su ih ustaše i rekle da od danas više ne dolaze i ne donose hranu svojima jer oni više nisu tu. Tada su žene upitale: „A gde su otišli, kad nisu tu ostali?“.

Ustaše su odgovorile da su sve odveli dalje na neko veće saslušanje i važnije od ovoga saslušanja u Glini što je bilo, i da je to naredba Vidakovića, Puka i Artukovića. Svi Glinjani su odvedeni po ponoći 12. maja i niko ne zna ni gde, ni kuda su odvedeni, ni kamo su sa njima, niti šta su im učinili nije se znalo.

Po povratku majke kući, nije dugo bilo, dođe Hrvatica Bara i reče majci: „Kato, danas kad sam čistila i spremala ustaški Dom, čula sam gde njih dvojica razgovaraju i pitaju jedan drugoga gde je koji noćas bio [i] gde si ti bio sa tvojom satnijom. On mu odgovori da su noćas od 1 sat po ponoći odvozili sve naše Glinjane u Prekopu, kod Ađera i tamo ih, onako vezane, sve poubijali i bacali jednog preko drugog, i bacili su po njima na kraju i kreča, a cigani hrvatski ih sve zatrpavali i kopali druge jame za novu turu kada bude stigla, i da je jedan uspeo iz glinske grupe još u vožnji da im pobegne i da nisu uspeli da ga uhvate i nađu. [17]

Posle ovih Barinih reči, nije dugo bilo, jednog dana je majci opet donela vesti da je rekao Nikica Vidaković i pretio da će isto tako jednog lepog dana pokupiti srpsku decu i žene i poslati ih za ljudima da budu zajedno. Posle ovih Barinih reči, nije dugo bilo, majka na ulici srete Vidakovića i upita ga: „Nikice, kad misliš da nam ti i Puk vratite sa tog vašeg saslušanja naše ljude svojim kućama i njihov[im] obiteljim[a]? Valjda ste već završili to vaše saslušanje?“. Vidaković se samo nasmejao i odgovorio je majci: „Đukićka, kad bude došao vaš crni petak, onda će vaši ljudi doći po vas da budete sa decom svi skupa.“ Majka na te Nikičine reči upita ga ponovo: „Objasni mi, na koji crni petak ti to misliš?“.

On joj odgovori: „To ćete vi uskoro da vidite. Vaše dobro jutro“.

One noći kada su moj otac i ostali Srbi iz Gline odvedeni, sutradan je do nas [došla] neka Maca, Hrvatica, Šubarić. Počela da peva nama Srbima: „Imber, imber štap, svima Srbima štrik o vrat, štrika nisu vredni, lanca su potrebni…“.
Dalje je vikala kako nas, srpske svinje, treba što pre isterati i pokazati put gde nam pripada, kao našim ljudima šta su uradili. Tako treba uraditi sa nama da ne prljamo njihovu Nezavisnu Državu Hrvatsku. I teški ti dani i noći gde god da su uhvatili srpski narod, bilo muško ili žensko, po pune kamione su dovozili do logora u sudu. Tu su ih prvo svlačili, izuvali, tukli i mučili do pred zoru, jedno 2 sata, onda ih sve odvodili u glinsku crkvu na pokrst pod nož. [18] 

Tu u crkvi ih je dosta poklano da je jedno vreme bilo dosta krvi ispred crkve. Ako nisu imali vremena da i[h] odvode u logor na skidanje robe i obuće, odma[h] su [ih] vodili u srpsku crkvu pod nož i tu se iživljavali na ljudima srpskim. Po završenom poslu su ih bacali u kamione i odvozili na određena mesta gde su već iskopane rake. I tako je bilo stalno.

Jednog dana, isto tako, kod nas dođe Bara: „Moja Kato, sada moram da radim i u nji[hov]oj glavnoj komandi. Sada ću ti više moći pričati šta se sve zbiva u Glini i okolini“. I tako je bilo, sve je znala i čula od ustaša, gde i kada će biti racija na Srbe kojih još ima.  [19] I jednog dana dođe do nas i reče da su uhvatili majčine sestre Ane u Gređanima muža Peru Miljevića i da su ga zaklali u crkvi, i to glavu odsekli na postolju gde stoji ikona. [20] Tako je majka sve znala šta će se desiti i kada sa nama Srbima šta uraditi.

Tako je posle nekog vremena rekla majci Kati:
„Danas je kod Vidakovića dolazio Žinić Josa i priča[o] kako su noćas uhvatili dobru zverku. Vidaković ga upitao, A koga su od zverki uhvatili? Žinić odgovori da su kod kuće našli Čučković Milu i odveli samog preko pruge. Prvo ga ubio, a onda ga, kaže, nožem skinuo glavu. Kato, rekao je Joža još da je sa noža polizo krvi i da se sad napije dosta srpske krvi kad je ubio i preklo Čučković Milu. I to reče da ne bi žalio poginuti sutra samo kada bi uhvatio i Milina sina Luku, i to da padne meni u ruku, Žiniću. [21] 

Bara reče majci: „Idi u Selište i proveri da li je to sve istina što je Žinić govorio Vidakoviću jer to je tvoj otac Mile, što ga je [on] ubio, a Luka ti je brat“. Majka i ja pošle smo u Selište da vidimo da li [je] istina, i došle do vaktarnice, dalje nismo mogle, jer ustaše nisu dale ulazak u Selište, ni izlazak u Glinu. Mi smo se vratile kući i onda je išla Bara jer ona može proći pošto je Hrvatica. Ona je ušla u selo i u kući slučajno zatekla majčina brata Luku i ženu Maru.

Ona joj sve rekla da su odmah naredili ujutro da ga (Milu Čučkovića – nap. I. M.) sklone sa puta. Oni su odma[h] prvo ga zakopali kod kuće u bašti u cveću, i da ne zna kada će da ga prenesu na groblje. Posle nekoliko dana Bara donese vesti da su dozvolili da ga prenesu na groblje, ali ti sa malom ne smeš da ideš, samo će ići jedan čovek iz sela od Hrvata, njegova žena i jedna [k]ćer, ne znam koja. Tako je bilo. Negde oko 10 sati kroz Glinu su vozili sanduk sa majčinim ocem. Sve je tako bilo kako je Bara rekla, jer je Vidaković tako naredio.

Nas dve nismo mogle izaći na ulicu pošto je na kapiji stajao ustaša sa još jednim. Niko nije nosio crno, nismo smeli. [22] „Kato, pogotovo ti, jer Vidaković i ostali znaju ko si ti, a i tvoja familija i kome ste naklonjeni, a pogotovo brat Luka. A ti Kato, isti imaju neki spisak da si član u Kolu srpskih sestara, to su našli kod vaše predsjednice jer su je noćas ubili u njenoj kući. Tako su Nikica i Puk sve doznali koliko vas ima u tome Kolu“, reče Bara. Već ujutro je majka dobila poruku od brata Luke da ne sme nikako ostati ovu noć kući u Glini, nego odma[h] da dolazi kod njega u Selište, dok se još može proći od ustaške bande.

Posle te poruke odma[h] smo otišle u Selište i baš tu noć su bili i tražili majku. Posle par dana smo se nas dve vratile kući. Vrata su bila otvorena i sve je ispreturano, a prozor polupan. Kroz njega i vrata su ulazili i izlazili čim je sve tako bilo ispreturano. Poneke stvari i nešto novca nestalo [je]. Nas dve da smo tu noć ostale u Glini bile bi ubijene.

Posle par dana majka mi reče: „Dušo, uzmi balon i idi u Selište i donesi vode za piće. Vidi šta rade moji i šta je sa mojom familijom i kako su oni“. [23] Ja sam otišla na vrelo dobro, ali kada sam se vraćala nazad kući, kod bolnice me sreo Vidakovića sin Milan. Njihova je odma[h] kuća tu. On je prišao odma[h] meni, oteo mi balon s vodom i bacio ga. Balon se razbio, voda prosula i počeo me je tako jako tući, čupati kosu i udarati me nogama gde god stigne. Nije ni gledao gde udara i kako nije mu bilo dosta to, nego me uvukao u stolarsku radionu njegova deda i tu grejao neku šipku i vrućom me tukao po mojim nogama.

Tukao me toliko da mi je pošla krv na nos i usta. Onda me izvukao i bacio na ulicu, na put. Tu sam ostala ležati. Majka mi reče da me je kući donela Bara i da [je] sve ona videla šta mi se desilo i šta je Milan sve radio, Nikičin sin i njegov naslednik. Bara njemu nije smela da kaže ništa, ni što je to uradio jer njemu niko ništa nije mogao. Pošto je Bara mene kući donela, nosila sam dugo modrice po licu i telu od njegovi[h] batina koje sam dobila.

Sutradan majka je otišla u kuću Vidakovića i videla kako je ušla u kuću da ima puno ustaša, poznatih i nepoznatih. [24]Obratila se odma[h] Nikici: „Šta tvoj sin ima nekva prava, kad je onako uradio mi sa detetom? Ako si joj ti ubio oca a meni muža, ne mora tvoj sin da mi ubije dete sa batinama“. Vidaković reče: „Videću ja šta je to bilo kad on dođe kući“. Majka se okrete i reče mu: „Ti ćeš to videti isto kao što si rekao da ćeš nam vratiti ljude pa si nas slagao, nego si ih odveo na podvalu i sve ih poubijao. Nikice, ti si jedan običan zlotvor i težak krvnik ovoj našoj Glini“.

Posle svega što mu je rekla pošla je da izađe. Jedan koji je sedeo do Nikice, on je ustao sa stolice i to je bio Puk. [25]Reče: „Nikice, daj da ja brzo to rešim sa njom“. Nikica odgovori Puku: „Ima vremena. To će brzo doći. Završićemo uskoro sa njima kao [i] njihovim ljudima“.

Nije dugo bilo, dođe Bara i reče: „Kato, da ti kažem šta sam čula danas od ustaša u njihovom Domu, da je Nikica rekao da će sada da vam dođe crni petak, onaj o kome vam je govorio da će vam ljude vrati[ti] na taj dan. To je bila njegova laž, nego on i Puk hoće na taj crni petak da vas srpske žene i decu sve pokupe u logor u sudu.

I stvarno je tako bilo, na taj petak, on je zaista bio crn za žene i decu srpsku. Opet su išle ustaše od kuće do kuće srpske, izvodili nas na ulicu. To su išla po dvojica ustaša po kući, gde se ko našao odatle je odveden. Oko podne su došli po nas dve. Naređeno da se odma[h] spremimo i pođemo sa njima, da uzmemo samo što nam treba od odeće. Upita majka onu dvojicu ustaša: „Da li vaš Vidaković i Puk nas žene i decu vode na isto saslušanje kao naše ljude?“.

Nas dve smo pošle u koloni sa ostalima. Svi su ključeve od kuća morali predati u ustaškom Domu i posle predaje ključeva sve [su] nas odveli u logor u sudu, gde su bili zatvoreni i naši ljudi. Čim smo stigli, odma[h] su nas pretresali šta je ko imao kod sebe od srebra, zlata, bio prsten, burma, lančić [ili] minđuše. Sve su oni to oduzeli pred ulazak u logor [i] to nikom više nije vraćeno, ni kad su nas puštali van iz logora. Svi smo skupa bili žene, deca, u najvećoj sobi nas je bilo mnogo, plus kako koga [su] uhvatili iz okolnih mesta, tako je već i soba postala tesna.

Istog dana je uhvaćena majčina rođena tetka iz Majskih Poljana, Bakić Milka, i još neka žena iz istog mesta. Tu ženu su ustaše jako tukle i mučile, i nabijali drvene klince pod nokte na nogama i rukama. U tom bolu i muci ona im je svašta govorila i psovala sve redom, od ustaša da ih Puk i Vidaković koji ih uče da tako muče srpski narod. „Samo, ne zaboravite da ja imam tko će mene da osveti kad zato dođe vreme!“.

U sobi je već postalo tesno i zagušljivo. Svaki dan su dovodili nove. U toj sobi se vršila nužda, velika i mala, a [u] jednom uglu je bilo bure za vršenje nužde, a u drugom buretu voda za piće. Voda je smrdela jako, tako da se nije mogla piti, a u sobi jedini vazduh je dolazio sa malog prozora koji je imao gatre na njemu. Zato je bilo jako nepodnošljivo biti u toj sobi. Za jelo smo dobijali po komadić neke buđave kuruze i po parče smrdljive kobasice.

Sreća naša što je tu bila i naša lekarka Gajić, isto iz Gline, pa je ona vodila brigu o nama i hrani, jer ustaše su nama davale sve što nije bilo za njih. [26] Zato je tu hranu prvo doktorka pregledavala, pa smo tek onda jeli i nije nam davala da pojedemo sve odjednom, nego uvek po malo, da bi imali duže hrane. Rekla nam je ako bi to sve i naglo pojeli, da bi se razboleli i stomak nas jako boleo. Tako su nam dani prolazili. Čas nas puste napolje, ne bude dugo, opet nas teraju u sobu. Bili smo prljavi, gladni, žedni i na milost i nemilost ustaškoj bandi, a čim se počne smrkavati, dovozili su pune kamione srpskih ljudi.

Prvo kad ih dovedu tuku, muče, nekad se čulo i kukanje. Neko je znao od njih da viče: „Ženo moja, majko, sestro…“, a nekada se čula vika gde kažu: „Deco moja, siročići moji, kome vas mi stavismo…“. Ta vika [i] galama bi trajala do pred zoru. Onda ih sve odvode u našu crkvu, na klanje. I sve moraju da urade, dok ne svane. Onda sve na brzinu ih opet onako mrtve bacaju u kamione, odvoze na određeno mesto gde su jame već iskopane.

Jednog dana u 7. mesecu dođe u logor kod nas katolički popa. On je Slovenac, zvao se Žužek. [27] Sa njim je bio Vidaković, glavni ustaški bojnik za Glinu, Puk i još neki kao što su oni. Izneli su na dvorište sto i neku veliku knjigu i čitali su sva naša imena i prezimena. I rekli su njihovom popu da pita svaku koja priđe stolu da se mora da prekrsti u njihovu katoličku veru. [28] Koja hoće i pristane da stane na jednu stranu, koja neće da stane na drugu stranu. Mi smo sve ćutale, nijedna nije prišla blizu tog stola.

Kada je Puk, Vidaković i ostali videli tu neposlušnost, počeše da viču na sve nas, da prete nam batinama i na kraju rekoše da će nas sve pobiti što i[h] neslušamo. Posle takvi[h] reči i pretnje, neko se uplašio i počeo je da prilazi kod stola da bi se prekrstio u katoličku veru, jer ustaše su nas varale ako se prekrstimo u katolike da nas neće više dirati. Neke su već prišle da se upišu, a u toj grupi bila je Katina tetka, Milka Bakić, da bi se i ona potpisala za pokrst. Kada je Kata videla da je i ona prišla i rekla: „Ja ću da pređem u vašu veru“, Kata joj priđe i jako je gurnu od stola.

Počela je vikati na nju i psovati je: „Zašto to radiš!? Tebi nije potrebna tuđa vera, a pogotovo ustaška! Ti imaš svoju veru i nemoj više da te čujem da tako nešto uradiš jer ćeš imati onda posla sa mnom!“. Onda majka reče svima: „Zar vas nije sramota da se ponizujete bandi ustaškoj, Vidakoviću i Puku i ostalima, i da gazite svoju veru za ljubav ustaških laži! Mi se možemo 100 puta pokrstiti, a ono što su oni naumili sa nama Srbima da urade oni će uraditi, bile mi pokrštene ili ne“.

Posle ovi[h] Katinih reči nije više ni jedna žena htela da priđe stolu blizu da bi tražila da bude prekrštena. Kad su glavešine ustaške videle šta se desilo, počele su [da] nas izigravaju i ismejavaju sve redom: „Šta sada bi sve htele da idete u našu veru, da ne bi više bili veliki Srbi? Zato bi uzele našu veru da bi spasile svoj goli srpski život. Vi Srbi možete svi sto puta preći u katoličku veru, to vama ništa ne vredi, jer vama se zna gde vam je mesto vaše“.

Onda ga majka upita: „Ajte vi svi, recite nama gde je to mesto?“. Ustaše se počeše smejati i rekoše: „Tamo gde i vašim ljudima, braći i sinovima vašim! Uskoro ćete vi svi za njima, u nepovratni put!“. Kada su ustaše videle da smo se svi udaljili od njih i ne slušamo ih više, njihov popa, po naređenju Vidakovića, morao opet da nas sve pita ponovo da li smo se odlučile za pokrst u katoličku veru. Ko to želi može još i postati katolik. Kad je opet prva prišla majkina tetka Bakić Milka iz Majskih Poljana. Čim je prišla stolu, ustaše je počele izigravati: „Ti velika Srpkinjo, kad uzmeš našu veru, kako bi se onda krstila? Misliš opet sa svoja 3 prsta?“. Ona im reče: „Ne sa 3, nego sa 4, kao i vi. Da, da…“.

Majka joj priđe, povuče je i poče udarati: „Tebi ne treba njihova vera, ni 4 prsta! Ti imaš svoju veru sa 3 prsta i nemoj više praviti budalu od sebe!“. Ponovo su pitali, da li netko želi, ni[t]ko više nije hteo prići, ni reč progovoriti. Kada su pogla[v]ari ustaški videli šta se zbilo i šta se sve desilo, bili su jako ljuti na sve, a pogotovo na majku što su je sve žene poslušale i što nije bilo po njihovom. Jer, ni[t]ko im više nije verovao u njihove lažne priče. Vidaković naredi da nas sve ponovo vrate u sobu i zaključaju. Kad smo ulazile, popo zadrža majku i reče joj: „Đukićka, Nikica reče da nećeš noćas dobro proći zbog onoga danas što si uradila. Zato budi hrabra noćas, kao što si bila danas u dvorištu“. Stvarno je tako bilo kao što je rekao popa.

Tu noć su došli po majku i mene. Odveli su nas u jednu manju sobu koju su zvali „Crna soba“. U sobi na podu bile su dve kante pune vode. U jednoj je bilo vode, a u drugoj špaga vezana u čvorove, u vodi i u kanti. Gore na plafonu, na jednoj gredici, bile su neke kuke. Kada su nas tu doveli, majci su vezali kanapom ruke i posle gore za te kuke na gredi, i tukli je sa tim čvornjavim i mokrim kanapom što je bio u kanti sa vodom. Tukli su je dok joj nije pošla krv. Bila je kao mrtvac. Onda su je odvezali i bacili u ugao sobe. Ja sam sve to morala gledati i nismo ništa smele reći, niti sam ja smela plakati.

Ustaše kad su polazile rekle su nam: „Tako svako prođe ko nama prkosi!“. Nas dve smo tu ostale još u toj sobi, i nije dugo bilo, kod nas dve ušli su jedan mladi ustaša i jedna mlada žena u hrvatskoj nošnji. Njih dvoje prišli su meni, pitali me čija sam i ko je ta žena u ćošku, tako krvava. Nisam im odma[h] ništa mogla reći, kasnije malo rekla sam ko smo nas dve, i to sam im rekla sve u strahu. Žena reče onom muškarcu: „To je ona i mala Lukina Kata, ova mala [je] njena [k]ćerka“.

Tad sam počela jako plakati. Njih dvoje mi rekoše da budem mirna jer oni nemaju mnogo vremena. Rekla sam im da su majku mnogo i jako tukli i bacili je u taj ćošak. Njih dvoje brzo su je podigli i brzo joj počeli prati onu krv po licu i rukama. Bila je sva u podlivima krvi gde su udarali, a na butinama je imala rane. Kad je ta žena sve sredila oko majke, onda su njih dvoje brzo otišli. Nas dve smo i dalje ostale u toj sobi crnoj do jutra, dok sve nas nisu pustili napolje u dvorište logora. Tog jutra su nas mučili, čas napolje, čas unutra. U sobi nas bilo puno, jedva se disalo od teškog smrada, a vode nam nisu davali, niti išta jesti. Posle ti[h] batina nad majkom više nas dve nisu dirale. [29]

Nije dugo bilo, došli su opet onaj mladić u ustaškoj uniformi i ona devojka što su bili pre. Nešto su pričali sa majkom i pokazali nešto, i dali nam nešto malo za jelo. Majka i[h] upita za sestru Nadu. Njih dvoje rekoše da znaju za Nadu da je otišla za Srbiju preko Šamarice, i čim dalje šta doznaju da će da jave da se ništa ne sekiramo za moju sestru jer ima ko vodi brigu o njoj da ode iz Gline. [30] Njih dvoje na polasku rekoše: „Kato, Vidaković je ubacio među vas jednu ženu, pazite šta govorite, a naročito ti Kato, pazi šta ćeš govoriti, jer znaš šta je [s] tobom bilo skoro“. Dali su majci neki papir da dade onoj ženi iz Majskih Poljana.

Čim smo ušle u sobu dale smo taj papir toj ženi. Drugo veče njih dvoje opet dođoše i sa vrata zvali: „Koja je tu služavka? Neka izađe napolje“. Nji[h] dvoje su je odveli i nije se više vratila među nas. Sutradan [je] došao Vidaković i zvao služavku, ona se njemu nije pojavila. Nikica je počeo vikati na sve nas u logoru i odjednom je pothvatio majku, počeo je drmati i svima pretiti batinama ako ne kažemo šta je sa njom i gde je otišla služavka. Pa počeo vikati na majku da ona mora znati šta je sa služavkom. Majka [je] samo ćutala. Kad Nikica vide da neće ništa doznati, okrenuo se [i] otišao van iz sobe. Nas opet zaključaše, nisu nam dali izaći napolje.

Negde polovinom jula uđe kod nas u sobu pop Žužek i pred ustašama reče da nam oni ne mogu i ne smeju ništa učiniti dok se on ne vrati iz Zagreba, jer lično on putuje kod Pavelića i Puka i kod ostali[h], koji su glavni u vezi toga oko nas, da ih moli da nas rađe proteraju van iz Gline i Nezavisne Države Hrvatske, samo da nas ne pobiju i muče, sa tim da sve ostavljamo Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i nemamo više prava povratka nazad u Glinu dok vlada njihova vlast. [31] I da možemo poneti sa nama robe samo koliko oni u Zagrebu budu odobrili, tako isto i novca. Svi su u logoru tako prihvatili, ako samo pop bude uspeo u Zagrebu.

I pop je sutradan otišo za Zagreb kod Pavelića i ostali[h]. No, dođoše ono dvoje mladi[h], žena i čovek, i oni nam rekoše da je to istina šta nam pop rekao. I rekao da treba svi da potpišemo da pristajemo da nas proteraju iz Gline, da samo tako na taj način ostanemo živi. Rekoše ako bude sve u redu, da pop uspe, pop će se vratiti nazad u Glinu treći dan da nam javi šta je uradio za nas i da li je uspeo nešto u vezi toga. Tako je bilo kako su ono dvoje rekli. Pop se vratio treći dan kako je rekao i pravo iz Zagreba je došao kod nas u logor da nam javi šta je uradio i šta je sve bilo.

Posle svi[h] reči, uzeo je knjigu i počeo da zove jednu po jednu i reče da treba da se potpisujemo da napuštamo Glinu i sve svoje dajemo Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, i to bez povratka nazad. Ko potpiše odma[h] izlazi iz logora van, uzima svoje ključeve od kuće i dobiće jednu potvrdu šta sve može poneti sa sobom, a ko neće da potpiše odlazak, tome se zna: ili će dobiti nož ili metak pod grlo. Kad je red došao na nas dve, majka neće da čuje, niti [da] potpiše da idemo iz Gline i sve njima da ostavimo. Pre pristaje na smrt nego ići van u tuđi svet. Pop reče: „Ja Vas molim, dobro razmislite šta ćete uraditi sa Vama i Vašom decom. Opet Vam kažem da imate svega još dva sata da razmislite dobro kako ćete doneti odluku. To je u Vašoj volji“.

Tada majci priđe onaj čovek u ustaškoj uniformi što nas je obilazio noću: „Kato, tvoj brat Luka me poslao, naredio ti je da odma[h] pristaneš i potpišeš da vas dve možete da izađete iz logora“. Majka je tako uradila, odma[h] je prišla popu Žužeku, potpisala za odlazak zauvek iz Gline. I to ćemo ići tamo gde oni odrede koje mesto za odlazak.

Bilo je oni[h] koji nisu potpisali odlazak i znalo se šta će biti s njima. Svi koji su potpisali pušteni su van iz logora. Ustaše nam nisu dale da prođemo pored crkve srpske naše, gde je bilo klanje srpskih ljudi. Bilo je puno krvi na ulici i osećao se veliki smrad, nego smo drugim putem išli do opštine, tu je bilo glavno ustaško mesto. Kako bi ko stigo, dobio bi svoje ključeve. Samo nisu dali nama dvema. Rekoše: „Moramo pričekati Vidakovića, kod njega su“. Majka reče: „Kako da uđem u kuću bez ključa?“. Niko ništa nije odgovorio i nas dve odosmo kući.

Čim smo došle, majka razbi jedan prozor i tako smo ušle u kuću. Unutra je bio veliki nered i sve ispreturano, pobacano po podu. Što je ostalo raznog materijala od oca za šivanje, novca, robe, [sve] što je bilo bolje to [je] sve odneto. A u dvorištu je sedeo samo Jovo Baltić, na nekom starom otomanu. On nije odveden, bio je oduzet i tako je ostao u dvorištu kad su nas pokupili. I tu je sve vreme bio dok se mi nismo vratili iz logora. Kad nas video, zaplakao je i reče da mu Bara krijući dolazila, donosila jesti i vode za piće. Jova reče majci da je dolazio Vidaković kod nas i [kod] njih, i sve po kući vršio premetačinu, da je zato sve tako po kući pobacano. I da ga pito za našu Nadu, da li on zna gde je ona, kad nije u Glini. „Reko sam da ne znam ni moji svi gde su, a kako da znam gde je Stankova Nada?“.

Nikica reče: „Jovo, tvoj sin Rođa i zet su nam došli u ruke, pa i Stanko Katin, ali njegova kćerka Nada nas prevari, nestade. Negde je otišla, ne znamo gde. Jovo, da nije nju odveo Katin brat Luka?“. Jovo nastavlja: „Kato, reko sam Nikici, ne znam ništa ja za Nadu, ni o Luki“. Na kraju upita ga: „Što će vam Nada?“. On odgovori: „Treba nam ona i pojedini koji su bili u toj grupi sa njom. To je bila tajna grupa, pa su nam svi pobegli, ne zna se kud“. To [je] Jova rekao majci.

Posle ovih reči nas dve uđošmo u kuću da spakujemo ono stvari što nam odobreno poneti. Sve moralo biti gotovo jer smo imali određen rok za iselenje iz Gline. [32] Nismo mogle ostati više nego je dozvoljeno i robe odobreno, po osobi 50 kg i novca 1000 dinara. Pri pakovanju nismo bile same, na svaku kuću po jedan ustaša. Nas dve još nismo pošle, kad u kuće dođe Šubarić Maca sa jednim ustašom. Ušla je unutra kao da je njena, i počela uzimati sve što je htela i što je bolje: sudove, čaršave, koperte, kantu masti, testeru za drva i još neki[h] sitnica, i na kraju očevu šivaću mašinu, Singer.

Mi dve nismo smele ništa reći, niti se buniti, jer bi bile ubijene odma[h] na mestu. Sve naše stvari koje su odobrene za transport otišle su na stanicu. Mi smo dobili svi tovarni list od stvari koje su već bile u vagonima, i to do Beograda, a nas su sutradan skupili i u koloni smo išli do stanice. Pored nas su išle ustaše glinske i iz drugi[h] mesta. Nas dve nismo imale novca jer su nam sve uzeli dok smo bile u logoru, pa nam dao jedan poznanik, Sima Rupić 1000 dinara da bi imale za put.

Pre nego smo krenule na stanicu, došla je [k]ćerka majčinog brata Luke. Donela nam nešto hrane za put jer [je] majka preko Bare bila u vezi sa bratom. I na kraju smo krenule na nepoznat put.

Na stanici dugo se čekalo zbog vagona sa našom robom. Svi koji smo pošli, svi smo na silu napuštali svoj rodni kraj i pošli u nepoznato. Na taj put nas pratio u mornarskoj uniformi Nina Maraković. [33] On nije bio sprovodnik, nego kao prijatelj nas Srba što odlazimo iz Gline zauvek. Glinske ustaše su sa nama do Siska došle, onda sisačke do Vinkovaca, od Vinkovaca nas preuzele vinkovačke sve do Rume.

Kad smo presedali u Sisku na drugi voz, Maraković je svoj srpskoj deci kupio po bonbone i sladoled i tu se sa svima oprostio i poželeo nam sve najbolje u životu. Kada smo stigli u Rumu, nisu nas hteli primiti, nego odma[h] hoće da nas isprate za Beograd. Kad smo stigle u Beograd na stanicu, ko je imao nekoga svoga u Beogradu čekao ih je da izađe iz vagona van. Svi su čekali da nam daju naše stvari koje su išle sa nama u vagonima. Tada nam rekoše da stvari nisu došle sa nama [i] da tih vagona nema, da ne mogu ništa sad dok ne vide gde su i na kojoj su stanici otkvačeni i gde se nalaze. Da dođemo svi za tri dana, onda će reći šta je bilo i šta su uradili.

Na stanici nas dvije nitko nije čekao kao pojedine koji su stigli proterani tim transportom. Nas dve pošle smo sa kumovima Baltićima pošto je nji[h] sačekao sin Laza i snaja Ankica. [34] Oni su stanovali u Sarajevskoj 3. Kumovi su pored nas poveli sa sobom i Zorić Janju i njenu [k]ćerku Jelenu. Kum Laza je imao samo jednu sobicu. Svi smo tu bili.

Pošto je Laza bio obućar, u toj sobi je preko dana radio svoj posao a uveče smo svi tu spavali. U Beograd smo stigli u VIII. mesecu 1941. Po dolasku posle dva dana morali [smo] se ovde prijaviti Komesarijatu za izbeglice na uglu Nemanjine i Kneza Miloša. Majka je prijavila nas dve. Tako sam upisana na istu legitimaciju [i] tad smo dobili izbegličku objavu, koja je bila sa majčinom slikom. Tad smo dobili boravak samo mesec dana, s tim da nađe posao za taj mesec dana. Ako ne nađe posao, šalju nas iz Beograda po selima kod imućnih seljaka. [35]

Autor: Igor Mrkalj
Objavljeno u časopisu „Prosvjeta“ broj 138 / 139, (septembar 2017. godine) kojeg izdaje SKD „Prosvjeta“ Zagreb

Izvor: Banija Online

Vezane vijesti:

Svjedočanstvo jednog zločina (2): Zapisi o sudbini porodice Đukić

Slava, zločin i zaborav

Svedok strašnog pokolja

Krvavi pir u Glinskoj crkvi

Napomene:

[1] Kata i Dušanka Đukić, Zapisi o porodici Đukić iz Gline, rukopis, Beograd 1965.

[2] Igor Mrkalj, “Pred Zemaljskom komisijom”, Ljetopis Srpskog kulturnog društva ‘Prosvjeta’, svezak XXI, Zagreb 2017., str. 163–313

[3] Stevan K. Pavlović, Hitlerov novi antiporedak : Drugi svetski rat u Jugoslaviji, Beograd 2009.

[4] Stvaranje „etnički čistog hrvatskog prostora“ temeljito je istraženo u radovima: Fikreta Jelić-Butić, Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945., Zagreb 1977; Tomislav Dulić, “Mass killing in the Independent State of Croatia, 1941–1945: a case for comparative research”, Journal of Genocide Research, Vol. 8, No. 3, 2006., str. 255–281; Ivo Goldstein, “Nezavisna Država Hrvatska 1941. godine: put u katastrofu”, u: Nezavisna Država Hrvatska 1941.-1945., Zagreb 2009., str. 29–41; Milan Koljanin, “Ideologija i politika uništenja Srba u NDH”, Vojnoistorijski glasnik, Beograd, broj 1/2011, str. 66–91

[5] Jedna od najživotnijih glinskih ulica, čiji je službeni naziv bio ulica Kralja Petra Karađorđevića.

[6] U rano jutro 12. travnja 1941., kao prethodnica njemačke 2. Armije, u Glinu je prva ušla njemačka 14. Panzer divizija (oklopna), koja je ubrzo nastavila sa napredovanjem u smjeru Bosne. Vidjeti: Burkhart Müller-Hillebrand, The German Campaigns in the Balkans (Spring 1941): A Model of Crisis Planning, Washington D.C. 1986., str. 53 i 60.

[7] Riječ je o spomeniku kralja Petra I. Karađorđevića, koji je podignut 8. rujna 1929. Fotografija srušenog spomenika objavljena je u talijanskim novinama Corriere della Sera, Milano, Anno 66 (XIX dell’era fascista), N. 93, venerdì 18 Aprile 1941, str. 3. Ispod fotografije, koja prikazuje srušeni spomenik i okupljene ljude, piše: „I croati hanno abbattuto a Glina il monumento a Re Pietro I di Serbia“.

[8] “Puk, Mirko, odvjetnik i političar (Valpovo, 24. VI. 1884. – ? 1945.)”, u: Tko je tko u NDH. Hrvatska 1941.-1945., Zagreb 1997., str. 333–334; “Rebok, Juraj, stožernik (Kotoriba, 31. III. 1899. – Buenos Aires, Argentina, 10. X. 1994.)”, u: Tko je tko u NDH, str. 342. Za Nikolu Vidakovića, ustaškog tabornika u Glini, vidjeti spis “Odluka o utvrđivanju zločina okupatora i njihovih pomagača” od 4. lipnja 1945. u: HR-HDA-306, ZKRZ-Zh, kutija 195, br. 9086. Čini se da je Nikola Vidaković umro u Čileu 1980-ih, gdje je živio sa bratom Stipom, nekadašnjim agentom UNS-a. Vidjeti pismo Stipe Vidakovića, “Sudbinu u svoje ruke”, Matica : časopis Hrvatske matice iseljenika, Zagreb, God. 46, broj 9, 1996., str. 18. Dakako, u pismu nema ni riječi o masovnim ustaškim zločinima u Glini 1941.

[9] Rade Ratković bio je predratni općinski bilježnik u Glini. Godine 1936. bio je registriran kao četnik. Je li to bio i 1941. godine, otvoreno je pitanje. Vidjeti: Fikreta Jelić-Butić, “Iz povijesti četničkog pokreta u Hrvatskoj između dva rata. Prilog građi o četničkim udruženjima u Savskoj banovini 1934–1936”, Radovi Zavoda za hrvatsku povijest, Zagreb, Vol. 21, rujan 1988., str. 212–213. Također vidjeti prilog Veljka Stambolije i Nikole Korice, “Ubistvo Rade Ratkovića”, Otadžbina : časopis za politička, društvena i kulturna pitanja, Glina, God. 2, broj 5, 13. maj 1995., str. 38–39.

[10] Kata i njezina kćerka Dušanka, bile su na Ratkovićevoj sahrani s mužem/ocem Stankom te četvrt stoljeća kasnije zapisale verziju koja nameće potrebu pomne rekonstrukcije svih detalja u vezi s Ratkovićevim sprovodom.

[11] Riječ je o postolaru Jaši Jakšiću. Vidjeti: Đuro Roksandić, “Ustaški zločini u glinskom kotaru od 1941. do 1945.”, u: Glina i glinski kraj kroz stoljeća, Glina – Zagreb 1988., str. 285

[12] Nikola Prpić, opančar iz Karlovačke ulice. Vidjeti njegovu izjavu od 11. listopada 1944. u Glini, koja je objavljena u: Igor Mrkalj, “Pred Zemaljskom komisijom”, Ljetopis Srpskog kulturnog društva ‘Prosvjeta’, svezak XXI, Zagreb 2017., str. 258.

[13] Riječ je po svemu sudeći o pripadnicima Poglavnikove tjelesne bojne (PTB). Njih oko 50-ak predvodio je natporučnik Ivica Šarić (Lički Osik, 2. IV. 1912. – Mendoza, Argentina, 21. IV. 1989.), povratnik iz ustaške emigracije i jedan od najbližih pouzdanika Eugena Dide Kvaternika. Vidjeti: Jere Jareb (ur.), Eugen Dido Kvaternik. Sjećanja i zapažanja 1925-1945. Prilozi za hrvatsku povijest, Zagreb 1995., str. 296 i 326.

[14] Fotografija zatvora objavljena je u: Igor Mrkalj, “Slava, zločin i zaborav”, Novosti. Samostalni srpski tjednik, Zagreb, broj 887, petak, 16. prosinca 2016., prilog Kronika, str. 6–7. Riječ je o zgradi iz doba Vojne krajine, koja je porušena 1960-ih godina.

[15] Čini se da je riječ o Boženi Šurbat, čiji je suprug Miladin Šurbat bio sekretar Kotarskog komiteta KPH Glina. Šurbat je uhapšen još krajem travnja 1941. i upućen u ustaški logor Danica kod Koprivnice, gdje mu se gubi svaki trag. Vidjeti: “Miladinu se ne zna za grob”, Banovac, Glina, broj 6 od 27. VII. 1960., str. 3 i Dragan Štefančić, “Koprivnička Danica“, u: Sisak i Banija u revolucionarnom radničkom pokretu i ustanku 1941., Sisak 1974., str. 868–887.

[16] Oko 400 glinskih Srba, muškaraca iznad 16 godina, ubijeno je u masovnoj ustaškoj likvidaciji u selu Prekopa, nedaleko od Gline. Vidjeti: Čedomir Višnjić, Branko Vujasinović, Đuro Roksandić, Glina 13. maja 1941. U povodu 70. godišnjice ustaškog zločina, Zagreb 2011. Također vidjeti “Položajna skica grobnice Srba Glinjana ustaških žrtava iz 1941. u Prekopi više Hadžerskog mlina – Pogubljeni 12. maja 1941.”, koja prikazuje iskopani rov dug 40, a širok 12 metara, objavljen u: Igor Mrkalj, “Pred Zemaljskom komisijom”, Ljetopis Srpskog kulturnog društva ‘Prosvjeta’, svezak XII, Zagreb 2017., str. 249.

[17] Jedini preživjeli bio je Nikola Samardžija (Glina, 16. lipnja 1908. – Beograd, 19. rujna 1969.), glinski postolar i nogometaš Glinskog športskog kluba, koji je 15. lipnja 1945. u Glini dao izjavu pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Hrvatske. Vidjeti: Igor Mrkalj, “Mislio sam samo kako da se spasim : sjećanje na pokolj u Glini”, Prosvjeta. Novine za kulturu, Zagreb, broj 134, novembar 2016, str. 52–55.

[18] Kata Đukić bilježi istraživački već provjereni slijed zbivanja, ali povremeno griješi u redosljedu.

[19] Vidjeti sjećanja: Milan Despot, “Glina 1941. godine”, u: Prva godina Narodnooslobodilačkog rata na području Karlovca, Korduna, Gline, Like, Gorskog kotara, Pokuplja i Žumberka, Karlovac 1971., str. 593–615; Dragan Štefančić i Stevo Klobučar, “Ustaški teror u Glini 1941. godine”, u: Sisak i Banija u revolucionarnom radničkom pokretu i ustanku 1941., Sisak 1974., str. 843–867.

[20] Vidjeti izjavu Ljubana Jednaka pred Kotarskim narodnim sudom u Glini od 1. svibnja 1944. u: Igor Mrkalj, “Pred Zemaljskom komisijom”, Ljetopis Srpskog kulturnog društva ‘Prosvjeta’, svezak XXI, Zagreb 2017., str. 250–253. Također vidjeti: A. Panić, “Na vest o smrti Ljubana Jednaka : jedini svedok ustaškog zločina u Glini”, Politika, Beograd, God. XCIV, br. 30010, 12. maj 1997., str. 7.

[21] Joso Žinić, mesar iz Gline, napadnut je „od odmetnika“ 5. rujna 1941. u selu Majske Poljane. Izboden noževima, podlegao je ranama u bolnici u Glini. Vidjeti izvještaj Vođe županijskih policijskih vlasti u: HR-DASK-SACP-284, Župska redarstvena oblast u Petrinji, kutija 3, broj 29, str. 5.

[22] Vidjeti članak “Šta se događa na Kordunu u „Slobodnoj i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj““, objavljen u listu CK KPH Vjesnik radnog naroda, početkom srpnja 1941., God. 2, broj 8, gdje se javlja o masovnim ustaškim ubojstvima glinskih Srba i navodi: „Uhapšeno je 433 (četiri stotine trideset i tri) i svi ubijeni kod sela Adžera. … Porodicama ubijenih zabranjeno je nositi crninu ili uopće pokazivati ikakove znakove žalosti“.

[23] U Selištu kraj Gline je poznato Čučkovića vrelo.

[24] Kata Đukić se nije ustručavala direktno pitati glinskog ustaškog tabornika, kojeg je, dakako, godinama odlično poznavala, obzirom da su Vidakovići živjeli u istoj Karlovačkoj ulici u Glini.

[25] Sasvim je izvjesno da nije riječ o Puku, koji je u to vrijeme bio ministar pravosuđa u Vladi NDH. O Puku, koji se općenito smatra nalogodavcem masovnih ustaških zločina u Glini 1941., vidjeti: Igor Mrkalj: “Tko je bio dr. Mirko Puk, odvjetnik i organizator ustaškog pokreta u Glini?”, Prosvjeta. Novine za kulturu, Zagreb, broj 135, decembar 2016, str. 35–42 i broj 136, mart 2017, str. 42–48.

[26] Riječ je o dr. Milici Gajić, koja je krajem 1930-ih otvorila liječničku ordinaciju u Glini. Vidjeti: “Glinske vijesti – Novi liječnik”, Banovac, Petrinja, God. III, broj 35, nedjelja 4. rujna 1938., str. 3. Nije nevažno spomenuti da je njezin suprug dr. Ljubomir Gajić, po zanimanju liječnik, također odveden i ubijen u Prekopi, 13. svibnja 1941.

[27] O dugogodišnjem glinskom župniku, Slovencu Francu Žužeku (Marolče kod Ljubljane, 21. studenog 1886. – Novo Mesto, 18. veljače 1965.), vidjeti: Mijo Dukić, Glina i okolica, Zagreb 1980., str. 159–161; Živko Vnuk, “Reverendus Dominus”, Vjesnik, Zagreb, God. XLII, br. 12051, 15. ožujka 1981., str. 8; Roman Kavčič, “Slovenski duhovniki v NOB”, Glasnik Slovenskega duhovniškega društva, Ljubljana, Leto XI., št. 2, 1981., str. 65; Ćiril Petešić, Katoličko svećenstvo u NOB-u 1941.-1945., Zagreb 1982., str. 89–94.

[28] Za povijesni kontekst, vidjeti: Mark Biondich, “Religion and Nation in Wartime Croatia: Reflections on the Ustaša Policy of Forced Religious Conversions, 1941-1942”, The Slavonic and East European Review, London, Vol. 83, No. 1, January 2005, str. 71–116.

[29] O ustaškom teroru u glinskom zatvoru i Pokretnom prijekom sudu, koji je tada zasjedao u Glini, vidjeti: Žene Bosne i Hercegovine u narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945. godine : sjećanja učesnika, Sarajevo 1977., str. 47, 69, 155, 194 i 384. Tako npr. Zora Vucelja-Josipović piše: „Iskrcali su nas u Glini … Nas su doveli u mjesni zatvor … Zidovi su bili ispisani porukama najbližim i potpisima punim imenom i prezimenom lica koja su odvedena na strijeljanje sa oznakom datuma. Svi su oni prošli kroz tu ćeliju i otišli na strijeljanje u posljednjih dva do tri mjeseca“ (str. 194).

[30] Šamarica je brdski predio Zrinske gore. Tu je bila smještena baza partizanskih boraca pod vodstvom Vasilja Gaćeše (Vlahović, 1. studenoga 1906. – Brubno, 29. travnja 1942.). Vidjeti: Ranko Mitić, “Na Baniji i Kordunu ustaničkih dana”, u: 1941-1942 u svedočenjima učesnika narodnooslobodilačke borbe, Knjiga 9, Beograd 1975., str. 11–35.

[31] O intervenciji glinskog župnika Franca Žužeka, koji je molio da se poštede životi preostalih Srba u Glini, žena i djece, vidjeti: Milan Koljanin, “Nadbiskup Stepinac i vlasti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“, u: Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj u kontekstu Drugog svjetskog rata i poraća, Zagreb 2016., str. 143

[32] Za širi kontekst, vidjeti: Filip Škiljan, Organizirana prisilna iseljavanja Srba iz NDH, Zagreb 2014.

[33] Nikola Maraković – Nina (Hrvatska Kostajnica, 3. listopada 1912. – selo Rataj, 13. lipnja 1943.), predratni komunist i jedan od organizatora ustanka na Baniji. Poginuo na Sutjesci kao komandant VII. brigade Sedme banijske divizije. Proglašen za narodnog heroja Jugoslavije 6. srpnja 1943. Vidjeti: Vera Crnobori-Oprijan, Narodni heroji Banije i Siska, Sisak 1957., str. 77–79. U razdoblju od 1969.–1991., jedna od glinskih ulica nosila je njegove ime.

[34] Drugi sin, Rodoljub Baltić, inače poznati nogometaš Glinskog športskog kluba, odveden je i ubijen u Prekopi, 13. svibnja 1941. Tom prilikom ubijena su devetorica glinskih nogometaša. Vidjeti: Igor Mrkalj, “Slava, zločin i zaborav”, Novosti. Samostalni srpski tjednik, Zagreb, broj 887, petak, 16. prosinca 2016., prilog Kronika, str. 6–7.

[35] Opširnije, vidjeti: Milan Koljanin, “Izbjeglice iz Gline u Srbiji”, u: Glina. Glinski kraj kroz stoljeća, Glina – Zagreb 1988., str. 365–368.