Sveti Petar Dabrobosanski: Ostanite na svojim parohijama, pa šta bude narodu, neka bude i vama

Umesto Dare, možete li da zapamtite jedan broj? Znam, pričaju mnogi i tek će pričati o Dari iz Jasenovca, ali… Možete li da zapamtite jedan broj? Evo ovaj, 29781.

Ova priča bi baš mogla da se zove tako, 29781, a mogla bi se nazvati i „malj“ ili na neki drugi način. Naslov ćete vi odabrati, a evo i o čemu se radi:

Bilo je to jedne majske noći, kada je telefon mitropolita dabro-bosanskog Petra Zimonjića iznenadno zazvonio.

Mora biti da je bio svestan šta je posredi, jer su dani novog stradanja ponovo zamenili dane mira. Samo, ovi novi dani nisu bili kao oni u vreme Velikog rata, kada je po Bosni skupljao siromašnu decu i onu ostalu bez roditelja pa ih slao u Vojvodinu, da se spasu. Ovo su bili drugačiji dani. Još opasniji.

Majska noć, 1941. Zamislite jednog starca, nalik Patrijarhu Pavlu, koji je imao ljubav za sve i svuda. Bela brada, smirene oči, pune ljubavi, koje kao da gledaju kroz čoveka, a gledaju zapravo u njemu ono najlepše, što ni on sam u sebi ne vidi.

Telefon zvoni. Mitropolit polako dolazi i diže slušalicu.

Sa druge strane žice bio je katolički fratar Božidar Brale. Ni on nije bio kao mnogi drugi fratri, bio je zbog te svoje posebnosti imenovan za ustaškog poverenika za Bosnu i Hercegovinu.

Brale telefonom saopštava mitropolitu Srpske pravoslavne crkve da u toku narednog dana svim svojim sveštenicima i svim crkvenim opštinama (a Mitropolija dabrobosanska ima četiri arhijerejska namesništva – Sarajevsko, Travničko-zeničko, Fočansko i Goraždansko – višegradsko), da svim tamošnjim služiteljima Crkve Gospodnje prenese naredbu da je „ćirilica van upotrebe stavljena, jer je i stavljena van zakona“.

Naredba je glasila da, kada već tako novi zakon predviđa, da se svim sveštenicima i crkvenim opštinama naloži da – više ne pišu ćirilicom i da pečate zamene novim, na kojima će sve pisati latinicom.

„Ne uradiš li to“, reče Brale mitropolitu Petru, „snosićeš odgovornost“.

Mitropolit samo uzdahnu, pomoli se u tom uzdahu, svestan da se od njega traži da se odrekne pisma kojim su pisane bogoslužbene knjige, one koje su vekovima i održale narod kome je pripadao, pa mirno odgovori:

„Ćirilovo se pismo ne može ukinuti za 24 sata. A osim toga – rat još nije završen“.

Uvređen, Božidar Brale dade slušalicu svom povereniku za prosvetu, da i on čuje takve reči, da bi kao svedok mogao da posluži za ono što sledi. I čuo je i on da odricanja od ćirilice nema, niti će biti.

Svestan da će ga ubrzo uhapsiti, naročito jer je odbio da održi službu blagodarenja za ustaškog čelnika Pavelića, kao i da je odbio da u zvaničnim prepiskama upotrebljava latinicu, mitropolit Petar Zimonjić je sledećeg dana pozvao svoje sveštenstvo kako bi im dao poslednje uputstvo.

Ono je bilo vrlo kratko:

„Ostanite na svojim parohijama, pa šta bude narodu, neka bude i vama“.

Neki od njih su u tom strašnom ratu stradali. Neki progonjeni, neki mučeni, neki i preživeli.

Popodne 12. maja 1941. ustaše su došle u Mitropoliju i odvele Mitropolita Petra u zatvor Beledija. Tri dana kasnije dovele su ga nazad da uzme neke svoje stvari, ali i otvori čeličnu kasu, odakle je sve pokupljeno. U Zagreb je doveden 17. maja i smešten u zatvor pri zagrebačkoj policiji.

U ustaškoj kartoteci je zaveden kao „broj 29781“.

Koji dan kasnije, odveden je u logor Kerestinec, pokraj Samobora. Tu su ustaše mitropolita Petra obrijale, skinule mu mantiju i počele da ga maltretiraju, nedugo zatim i da strašno muče.

Sredinom juna je taj logor bio zatvoren, pa je preko Zagreba odveden u ustaški logor Gospić. Mitroplita su izvodili da stoji po pljusku u dvorištu logora, kundacima ga tukli i terali ga da odatle drži propovedi ostalim zatvorenim Srbima. Kada bi kiša prestala, hodao je noseći cepanice na leđima. Tako je i čistio dvorište.

Mitropolit Petar Zimonjić je prema jednima, na kraju zverski mučen i ubijen u Jasenovcu, gde je bačen u peć za pravljene cigli. Prema drugima, iz Gospića je odveden u Jadovno, na Velebitu, gde je te 1941. ubijen kao i preko 40.000 Srba.

Tu, u Jadovnom, ostalo je sećanje na „velikodostojnika, kog dovedoše, postaviše, pa mu maljem – glavu ubiše“.

Maljem smrskali glavu.

Jer se nije odrekao ćirilice.

A onda smo došli mi, na koje niko ni ruku nije podigao, i odrekosmo se.

(U znak sećanja na Mitropolita dabrobosanskog Petra Zimonjića ovaj tekst je pisan ćirilicom. I sve ostalo što pišem. I što ću pisati.)

Darko Nikolić

Izvor: Fejsbuk stranica – Dane Ivanović

Vezani prilozi:

Mitropolit Petar Zimonjić | Jadovno 1941.

PROMOVISANA KNjIGA “MITROPOLIT SVETI PETAR …

Danas Sveti Petar Dabrobosanski | Jadovno 1941.

PETAR ZIMONjIĆ (1866-1941)