Сведок са лица места … Рат у тадашњој Босни и Херцеговини није почео 1. марта 1992. године…

Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта, а није ни 4. или 6. априла 1992. године, како то желе казати разни „експерти“ опште праксе, политички и војни аналитичари који су све те догађаје посматрали са огромне просторне удаљености.

Рат у Босни и Херцеговини званично је почео кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 1.10.1991. године. Тај догађај се може и треба сматрати почетком рата у Босни и Херцеговини.

Разни “свезнајући експерти” опште праксе и булумента разних аналитичара који су били далеко од свих догађаја и стварности из тог времена су највећи “фабриканти” неистина и фалсификатори чињеница и стварних догађаја.

Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу:

“ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР”!
ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Послије тога није се дуго чекало. Дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се први нашао у тој улози. Сигнал – то је потпуно јасно – дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: “међународног признања Босне и Херцеговине”, датума који се данас као празник обиљежава само у једном ентитету, односно у Федерацији БиХ.

НИЈЕ СРПСКИ ЋУТАТИ

Српска страна и надлежне институције Републике Српске морале би као прилог овој констатацији одговорити на сљедећа питања:
– колико је Срба изгубило живот у овом грађанском рату, укључујући ту војнике и цивиле, жене, дјецу и старце,
– колико је остало трајних ратних и цивилних инвалида,
– колико је било концентрационих логора у које су затварани Срби и колико је тих несрећника у тим казаматима на најсвирепије начине ликвидирано,
– колико је вјерских објеката и српских цркава порушено, спаљено и опљачкано од стране Муслимана и Хрвата.
– ко је уистину вршио “етничко чишћење” (анализирати попис становништва из 1991. године и видјети садашњу демографску структуру). Мора се направити компарација, а као примјер наводим три кључна града у Републици Српској – Бања Луку, Пале и Требиње, које су Муслимани аутобусима и без било каквих губитака напустили, а након рата су се безбједно и несметано по сопственим жељама вратили у те средине.
Док, рецимо, из три града која су била под контролом тзв. Армије БиХ – Сарајева, Зенице и Тузле, Србима у току рата није био дозвољен одлазак због наводне “мултиетничности и безбједности”. У тим градовима Срби су узимани и држани као таоци, а потом затварани у многобројне концентрационе логоре смрти. Зато се никад неће моћи утврдти ни приближан број звјерски поубијаних Срба у Алијиним “мултиетничким градовима”, поготово што су рецимо у Сарајеву поубијане цијеле породице па их нико није могао ни пријавити као жртве ратних злочина.
– анализирати огромну најезду Муслимана тзв. Санџаклија у Босну и Херцеговину чиме је пред рат, а и у току рата у многим чисто српским градовима потпуно промијењена национална и демографска структура становништва, што је еклатантно показао и попис становништва обављен 2013. године.
Као шлагворт, индикативан је примјер предратне Општине Илиџа, једне од најразвијенијих општина у предратној БиХ и једне од пет најразвијенијих општина у тадашњој СФР Југославији.

Ако се погледа попис становништва у овој општини из 1971. године, видјеће се да су од укупно 29.452 становника – Срби имали огромну већину, а само 20 година касније, по попису становништва из 1991. године, примат већинског народа на Илиџи су преузели Муслимани.
Од укупно 67.438 становника, Муслимана је било 28.937 (43%), Срба 25.061 (37,2%), Хрвата 6.914 (10,3%), Југословена и осталих 6.490 (9,5%). Нажалост, није само Илиџа доживјела овакав демографски удар и тужну српску судбину. То се прије рата радило много перфидније и не може се рећи да је само рат утицао на промјену демографске структуре становништва у БиХ.

ТРАГИЧНИ СРПСКИ УСУД

Низ је и других ствари које су повезане или које су допринијеле избијању и почетку крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини.

Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – нити је почео због убиства српског свата Николе Гардовића на Башћаршији, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара /била је преступна година/ и 1. марта 1992. године.
До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (”Хрватска Херцеговина”) убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге).
Недуго затим на другом крају БиХ припадници “Патриотске лиге” из засједе су убили једног поручника ЈНА у близини војног складишта Љубаче у Тузли.
На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски “лигаши” ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала “Грамат” у Горњем Кладару.
Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.
Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.

Били су то – како би “аналитичари” рекли – појединачни унутрашњи “изоловани инциденти”. Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ”накнадне памети”. Још је горе кад се служе подацима из ”повјерљивих” и неименованих извора, односно кад за своју ”аналитичку памет” користе углавном туђу памет и већ испричане приче.
Рат у тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године кад су регуларне оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.

Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ”истине” побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ”морали су бити заборављени”, а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин нису сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању.
Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ”држало памћење”, онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.
Предводећи војнике у “маршевском кораку” (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања снага у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове.
Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ, У редовима “хрватских бојовника” настали су стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.
Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши хрватски функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о “стравичним злочинима” које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА. Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира “државна” делегација БиХ којој су у задатак ставили – да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, “Југословен” Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ”слободни” књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада сазнао (!).
Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани “пси рата”. Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси.

Дакле, ад хок формирана ”државна” делегација могла је само, а што је она и учинила – направити оправдану бјежанију из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЈЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, МНОГИХ ДОГАЂАЈА

Сјећајући се многих догађаја, са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу да лично будем свједок краткотрајног путешествија ”државне” делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како је било тада тако је остало и данас. У зависности од ”приповедача” слушам разно разне приче и само њихове ”истине” од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.
Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму ”истина” прилагођавана и дозирана за јавност, у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ”истине”.

Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незаустављив.
Сљедећи битан догађај је убиство српског свата на Башчаршији у центру Сарајева. Убијен је Никола Гардовић. Иако су Муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расвијетљен, нити су починиоци процесуирани.
И не само да тај злочин није судски ријешен, мада се директни убица и његово име знало /касније је Ћело ликвидиран у мафијашком обрачуну/, него ни Ћелини саучесници у почињеном злочину и бројним другим ратним злочинима никада нису изведени пред судске органе. Уосталом, није разјашњен ниједан злочин који су Муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.

Рат се разбуктавао. 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта исте године из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.
У Сијековцу сам био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видио сам стравичне слике српског страдања.

Ратни пожар се незаустављиво ширио па је стигао и на подручје Семберије.
31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видјети, донијети највећу несрећу свим народима у БиХ.
У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично увјерити у стравичне слике страдања народа. /Чувени покушај Фикрета Абдића, члана Предсједништва БиХ да стигне у Бијељину и сусрет са Арканом/.
Четвртог априла 1992. године ратни вихор стиже и у Сарајево. Ратни пламен се више није могао зауставити. Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.
Тако је почео рат!

Како се завршио, нажалост, још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима. Јер о рату у Босни и Херцеговини постоје четири “истине”. Бошњачка је доминантна- ;ало мање одјека има хрватска. Српска се скоро није ни чула до пар година уназад. И ту је четврта “истина” тзв. међународне заједнице која је увијек ишла у прилог Бошњацима.

А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.

Сасвим је јасно да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата Николе Гардовића.

Такође, не постоји никакав такозвани Дан независности БиХ, јер би се у супротном дao какав такав алиби политици Алије Изетбеговића која се у континуитету и данас наставља.
Још једноставније,

НИКАД СРБИ у Републици Српској неће прослављати 1. март као наводни „државни“ празник!

Аутор: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ

Извор: slavkojovicicslavuj.blogspot