Сведоци велебитских магли: где су кости Боже Латиновића

На­кон об­ја­вљи­ва­ња ко­лум­не „Ди­ги­тал­но при­зна­ње с Ве­ле­би­та: где су ко­сти Бо­же Ла­ти­но­ви­ћа”, у ко­јој сам отво­рио бол­но пи­та­ње суд­би­не не­ста­лог кра­ји­шког бор­ца, те­ле­фон­ске ли­ни­је и елек­трон­ска по­шта „Ве­ри­та­са” уси­ја­ле су се у истом да­ну.

Пише: Саво Штрбац

Ре­ак­ци­је ко­је су сти­гле не са­мо да до­пу­њу­ју при­чу о тра­ге­ди­ји по­ро­ди­це Ла­ти­но­вић, већ скла­па­ју за­па­њу­ју­ћи, го­то­во филм­ски за­сно­ван мо­за­ик о људ­ским суд­би­на­ма рас­трг­ну­тим из­ме­ђу вој­нич­ке ло­јал­но­сти, по­ро­ди­це и иде­о­ло­ги­је.

Пр­ви глас сти­гао је из Пи­ро­та. Дра­го­слав Ле­шић (82), вер­ни чи­та­лац „По­ли­ти­ке”, осе­тио је мо­рал­ну ду­жност да по­све­до­чи о чо­ве­ку са ви­део-сни­ма­ка о ко­јем сам пи­сао – бри­га­ди­ру Хр­ват­ске вој­ске Или­ји Вин­це­ти­ћу. Ис­по­ста­ви­ће се да исто­ри­ја не по­зна­је јед­но­став­не ли­ни­је раз­гра­ни­че­ња и да се у рат­ни ви­хор де­ве­де­се­тих ула­зи­ло с те­шким те­ре­том про­шло­сти.

Дигитално признање с Велебита: Где су кости Боже Латиновића?

Ле­шић је Или­ју Вин­це­ти­ћа по­зна­вао го­ди­на­ма, још из вре­ме­на ње­го­ве слу­жбе у ЈНА, где је био ак­тив­ни ста­ри­ји вод­ник. На­кон слу­жбо­ва­ња на Ко­сме­ту, Или­ја је са по­ро­ди­цом – су­пру­гом Мир­ја­ном, Срп­ки­њом из Жу­па­ње чи­ји је отац био пар­ти­зан­ски пр­во­бо­рац, и дво­је де­це – из­гра­дио жи­вот у Пи­ро­ту. Ни­ко у вој­сци ни­је сум­њао у ње­го­ву ло­јал­ност. Чак и ка­да је бук­нуо рат, као шеф кључ­них вој­них ма­га­ци­на лич­но је опре­мио две ло­кал­не бри­га­де ко­је су кре­та­ле на ву­ко­вар­ско ра­ти­ште.

Ме­ђу­тим, иза ма­ске узор­ног ста­ре­ши­не кри­ла се ду­бо­ка лич­на дра­ма о ко­јој је знао са­мо кућ­ни при­ја­тељ Ле­шић. Или­ја је био су­ро­во ра­за­пет: из Не­мач­ке су га ро­ди­те­љи мо­ли­ли да де­зер­ти­ра, док је из Оси­је­ка очај­нич­ки зва­ла се­стра, уда­та за Ср­би­на, пла­чу­ћи да ће јој Бра­ни­мир Гла­ваш – та­да­шњи го­спо­дар жи­во­та и смр­ти у гра­ду – уби­ти му­жа и де­цу ако јој брат не пре­ђе на хр­ват­ску стра­ну. Су­пру­гу и де­цу на кра­ју је скло­нио на без­бед­но, а сам остао на стра­жи, су­о­чен са соп­стве­ним де­мо­ни­ма.

А он­да, пре­о­крет. На­кон опре­ма­ња бри­га­да за Ву­ко­вар, Или­ја тај­но­ви­то зо­ве Ле­ши­ћа, на­вод­но на пу­ту за Бе­о­град, мо­ле­ћи га да му оби­ђе стан. Исти­на је би­ла мно­го да­ља – по­зив је сти­гао из Бу­гар­ске. У на­пу­ште­ном пи­рот­ском ста­ну, Ле­шић про­на­ла­зи крат­ко пи­смо, кљу­че­ве и слу­жбе­ни пи­штољ. По­ру­ка је би­ла ја­сна: при­ти­сак је по­стао не­из­др­жив. Вој­на ко­ми­си­ја је од­мах из­вр­ши­ла ин­вен­ту­ру у ма­га­ци­ни­ма ко­ји­ма је Или­ја упра­вљао. Пе­дант­ност вој­ни­ка оста­ла је не­так­ну­та: све је би­ло на свом ме­сту, ни је­дан је­ди­ни ме­так ни­је фа­лио.

Убр­зо се са­зна­ло да је Или­ја Вин­це­тић обу­као уни­фор­му ЗНГ-а, од­мо­та­ва­ју­ћи клуп­ко по­ро­дич­не исто­ри­је у су­прот­ном сме­ру. Ипак, да ства­ри ни­ка­да ни­су цр­но-бе­ле, по­ка­зу­је сле­де­ћи до­га­ђај: је­дан офи­цир ЈНА, ро­дом упра­во из Пи­ро­та, за­ро­бљен је од стра­не хр­ват­ских сна­га на ве­ле­бит­ском ре­пе­ти­то­ру Ће­ла­вац. Из си­гур­не смр­ти из­ву­као га је упра­во Или­ја – чо­век ко­ји га је и за­ро­био, омо­гу­ћив­ши му да се жив вра­ти сво­ји­ма. Тај офи­цир и да­нас жи­ви у Пи­ро­ту, све­до­че­ћи о по­кло­ње­ном жи­во­ту.

Рат је, ипак, не­ми­ло­срд­но узео да­нак и по­ро­ди­ци. Или­ја ни­ка­да ни­је сти­гао до пр­ве су­пру­ге у Не­мач­ку. Усле­дио је раз­вод, но­ви жи­вот и тра­јан ге­о­граф­ски ра­сед ме­ђу де­цом. Го­ди­на­ма ка­сни­је, већ те­шко бо­ле­стан, Или­ја се ја­вио ста­ром при­ја­те­љу Ле­ши­ћу из За­дра, ну­де­ћи да сно­си све тро­шко­ве пу­та и га­ран­ту­ју­ћи му без­бед­ност, уз ре­чи да је са­да „мо­ћан и иму­ћан”. По­тре­ба за све­до­че­њем и људ­ским кон­так­том из не­ког про­шлог жи­во­та би­ла је ја­ча од вре­ме­на.

Ме­ђу­тим, на­су­прот Или­ји­ној ком­плек­сној суд­би­ни, сто­ји пот­пу­но мрач­на стра­на ње­го­ве по­ро­ди­це – ње­гов ро­ђе­ни брат Пе­ро Вин­це­тић, у ра­ту по­зна­ти­ји као Пе­ра Коњ. Док је Или­ја слу­жбо­вао у ЈНА, мла­ђи брат Пе­ро је код ње­га у Пи­ро­ту за­вр­ша­вао сред­њу шко­лу. Још то­ком слу­же­ња вој­ног ро­ка у Сур­ду­ли­ци, Пе­ро је због отво­ре­ног ве­ли­ча­ња уста­штва био санк­ци­о­ни­сан, на­кон че­га пре­ко Бу­гар­ске бе­жи у еми­гра­ци­ју. По­чет­ком де­ве­де­се­тих вра­ћа се у род­ну По­са­ви­ну и по­ста­је управ­ник зло­гла­сног им­про­ви­зо­ва­ног ло­го­ра за же­не у До­њој Ма­ха­ли код Ораш­ја. Оп­ту­жен за стра­вич­на му­че­ња и си­ло­ва­ња Срп­ки­ња, про­ме­нио је иден­ти­тет и скри­вао се у Хр­ват­ској. Пре­ми­нуо је у ис­тра­жном за­тво­ру у Оси­је­ку 2021. го­ди­не, не до­че­кав­ши пре­су­ду. На од­ру му је го­вор др­жао упра­во брат Или­ја, бра­не­ћи по­ро­дич­ну вер­зи­ју „исти­не о од­бра­ни По­са­ви­не”.

Исто­га да­на ка­да се ја­вио Ле­шић, сти­гао је и по­зив из Не­мач­ке од Пре­дра­га Пе­ђе Цу­па­ћа, не­у­мор­ног ис­тра­жи­ва­ча стра­да­ња при­пад­ни­ка Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Цу­паћ је, гле­да­ју­ћи онај јав­ни под­каст у ко­јем Или­ја Вин­це­тић отво­ре­но го­во­ри о за­ро­бља­ва­њу кра­ји­шког бор­ца Бо­же Ла­ти­но­ви­ћа на Ве­ле­би­ту, ус­пео да про­на­ђе Или­јин број у За­дру и ди­рект­но га су­о­чи с кључ­ним пи­та­њем: Шта се де­си­ло са Бо­жом?

Или­ји­на вер­зи­ја уно­си но­ву све­тлост, али и гнев по­ро­ди­це. Он је по­твр­дио да је лич­но за­ро­био ра­ње­ног Ла­ти­но­ви­ћа, али твр­ди да му је ње­го­ва та­да­шња су­пру­га пре­ви­ла ра­ну ко­ја ни­је би­ла опа­сна по жи­вот, те да су за­јед­но про­ве­ли ноћ и по­пи­ли чај. На­кон то­га, Ла­ти­но­вић је спу­штен са пла­ни­не и пре­дат за­дар­ској Вој­ној по­ли­ци­ји. Ка­да је на­кон не­ко­ли­ко да­на са­знао да је Бо­жо пре­ми­нуо, Или­ја твр­ди да је био бе­сан јер је чо­век уби­јен без раз­ло­га. Где су ко­сти – на­вод­но не зна, али је из­ра­зио спрем­ност да све ово по­но­ви пред пра­во­суд­ним ор­га­ни­ма.

Па­ра­лел­но с овим са­зна­њи­ма, те­ле­фо­ном ми се ја­вио и Ду­шан З., ко­ји већ го­ди­на­ма жи­ви у Хр­ват­ској. Као Бо­жин ду­го­го­ди­шњи пред­рат­ни ко­ле­га и са­бо­рац из исте је­ди­ни­це, он та­ко­ђе де­це­ни­ја­ма по­ку­ша­ва да раз­ја­сни ње­го­ву суд­би­ну. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, по­је­ди­ни тра­го­ви ука­зу­ју на то да је Бо­жо си­шао жив са Ве­ле­би­та у Ста­ри­град, али да је ве­ро­ват­но „не­стао” у мо­ру при­ли­ком пре­во­за чам­цем пре­ма За­дру. Овај по­да­так о ми­сте­ри­о­зном не­стан­ку у мо­ру за­пра­во ин­ди­рект­но пот­кре­пљу­је Или­ји­ну вер­зи­ју – да је Бо­жо ли­кви­ди­ран без раз­ло­га на­кон пре­да­је Вој­ној по­ли­ци­ји, што ба­ца све­тло и на раз­ло­ге Или­ји­ног та­да­шњег бе­са. Иако Ду­шан ни­је гле­дао под­каст ни­ти чи­тао прет­ход­ну ко­лум­ну, обе­ћао је да ће, во­ђен овим но­вим де­та­љи­ма, лич­но по­тра­жи­ти Или­ју и тра­жи­ти од­го­во­ре.

Ове дра­ма­тич­не ре­ак­ци­је и из­не­над­на при­зна­ња ко­нач­но су по­кре­ну­ли прав­ни ме­ха­ни­зам ко­ји је де­це­ни­ја­ма тап­као у ме­сту. На­кон јав­но из­не­тих чи­ње­ни­ца, си­но­ви по­кој­ног Бо­же Ла­ти­но­ви­ћа под­не­ли су зва­нич­ну кри­вич­ну при­ја­ву Жу­па­ниј­ском др­жав­ном од­вјет­ни­штву у Спли­ту про­тив Или­је Вин­це­ти­ћа и Н. Н. по­чи­ни­ла­ца уби­ства. Го­то­во иден­тич­ну при­ја­ву Ту­жи­ла­штву за рат­не зло­чи­не Ре­пу­бли­ке Ср­би­је под­нео је и До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”.

Круг се за­тва­ра та­мо где је и по­чео – у те­шком тра­га­њу за исти­ном. При­ча о бра­ћи Вин­це­тић, ра­за­пе­тој из­ме­ђу две вој­ске, по­ро­дич­них уце­на, пи­рот­ских ма­га­ци­на и ве­ле­бит­ских ма­гли, огле­да­ло је вре­ме­на у ко­јем су хе­рој­ство, зло­чин, из­да­ја и ми­лост би­ли уда­ље­ни тек за ши­ри­ну јед­ног вој­нич­ког ко­ра­ка. Али из­над све­га, ова при­ча оста­је ле­лек си­но­ва ко­ји, три­де­сет пет го­ди­на ка­сни­је, тра­же са­мо јед­но: ко­сти свог оца.

Извор: Политика, 28.07.2026, дигитално издање / VERITAS