Svedoci velebitskih magli: gde su kosti Bože Latinovića

Na­kon ob­ja­vlji­va­nja ko­lum­ne „Di­gi­tal­no pri­zna­nje s Ve­le­bi­ta: gde su ko­sti Bo­že La­ti­no­vi­ća”, u ko­joj sam otvo­rio bol­no pi­ta­nje sud­bi­ne ne­sta­log kra­ji­škog bor­ca, te­le­fon­ske li­ni­je i elek­tron­ska po­šta „Ve­ri­ta­sa” usi­ja­le su se u istom da­nu.

Piše: Savo Štrbac

Re­ak­ci­je ko­je su sti­gle ne sa­mo da do­pu­nju­ju pri­ču o tra­ge­di­ji po­ro­di­ce La­ti­no­vić, već skla­pa­ju za­pa­nju­ju­ći, go­to­vo film­ski za­sno­van mo­za­ik o ljud­skim sud­bi­na­ma ras­trg­nu­tim iz­me­đu voj­nič­ke lo­jal­no­sti, po­ro­di­ce i ide­o­lo­gi­je.

Pr­vi glas sti­gao je iz Pi­ro­ta. Dra­go­slav Le­šić (82), ver­ni či­ta­lac „Po­li­ti­ke”, ose­tio je mo­ral­nu du­žnost da po­sve­do­či o čo­ve­ku sa vi­deo-sni­ma­ka o ko­jem sam pi­sao – bri­ga­di­ru Hr­vat­ske voj­ske Ili­ji Vin­ce­ti­ću. Is­po­sta­vi­će se da isto­ri­ja ne po­zna­je jed­no­stav­ne li­ni­je raz­gra­ni­če­nja i da se u rat­ni vi­hor de­ve­de­se­tih ula­zi­lo s te­škim te­re­tom pro­šlo­sti.

Digitalno priznanje s Velebita: Gde su kosti Bože Latinovića?

Le­šić je Ili­ju Vin­ce­ti­ća po­zna­vao go­di­na­ma, još iz vre­me­na nje­go­ve slu­žbe u JNA, gde je bio ak­tiv­ni sta­ri­ji vod­nik. Na­kon slu­žbo­va­nja na Ko­sme­tu, Ili­ja je sa po­ro­di­com – su­pru­gom Mir­ja­nom, Srp­ki­njom iz Жu­pa­nje či­ji je otac bio par­ti­zan­ski pr­vo­bo­rac, i dvo­je de­ce – iz­gra­dio ži­vot u Pi­ro­tu. Ni­ko u voj­sci ni­je sum­njao u nje­go­vu lo­jal­nost. Čak i ka­da je buk­nuo rat, kao šef ključ­nih voj­nih ma­ga­ci­na lič­no je opre­mio dve lo­kal­ne bri­ga­de ko­je su kre­ta­le na vu­ko­var­sko ra­ti­šte.

Me­đu­tim, iza ma­ske uzor­nog sta­re­ši­ne kri­la se du­bo­ka lič­na dra­ma o ko­joj je znao sa­mo kuć­ni pri­ja­telj Le­šić. Ili­ja je bio su­ro­vo ra­za­pet: iz Ne­mač­ke su ga ro­di­te­lji mo­li­li da de­zer­ti­ra, dok je iz Osi­je­ka očaj­nič­ki zva­la se­stra, uda­ta za Sr­bi­na, pla­ču­ći da će joj Bra­ni­mir Gla­vaš – ta­da­šnji go­spo­dar ži­vo­ta i smr­ti u gra­du – ubi­ti mu­ža i de­cu ako joj brat ne pre­đe na hr­vat­sku stra­nu. Su­pru­gu i de­cu na kra­ju je sklo­nio na bez­bed­no, a sam ostao na stra­ži, su­o­čen sa sop­stve­nim de­mo­ni­ma.

A on­da, pre­o­kret. Na­kon opre­ma­nja bri­ga­da za Vu­ko­var, Ili­ja taj­no­vi­to zo­ve Le­ši­ća, na­vod­no na pu­tu za Be­o­grad, mo­le­ći ga da mu obi­đe stan. Isti­na je bi­la mno­go da­lja – po­ziv je sti­gao iz Bu­gar­ske. U na­pu­šte­nom pi­rot­skom sta­nu, Le­šić pro­na­la­zi krat­ko pi­smo, klju­če­ve i slu­žbe­ni pi­štolj. Po­ru­ka je bi­la ja­sna: pri­ti­sak je po­stao ne­iz­dr­živ. Voj­na ko­mi­si­ja je od­mah iz­vr­ši­la in­ven­tu­ru u ma­ga­ci­ni­ma ko­ji­ma je Ili­ja upra­vljao. Pe­dant­nost voj­ni­ka osta­la je ne­tak­nu­ta: sve je bi­lo na svom me­stu, ni je­dan je­di­ni me­tak ni­je fa­lio.

Ubr­zo se sa­zna­lo da je Ili­ja Vin­ce­tić obu­kao uni­for­mu ZNG-a, od­mo­ta­va­ju­ći klup­ko po­ro­dič­ne isto­ri­je u su­prot­nom sme­ru. Ipak, da stva­ri ni­ka­da ni­su cr­no-be­le, po­ka­zu­je sle­de­ći do­ga­đaj: je­dan ofi­cir JNA, ro­dom upra­vo iz Pi­ro­ta, za­ro­bljen je od stra­ne hr­vat­skih sna­ga na ve­le­bit­skom re­pe­ti­to­ru Će­la­vac. Iz si­gur­ne smr­ti iz­vu­kao ga je upra­vo Ili­ja – čo­vek ko­ji ga je i za­ro­bio, omo­gu­ćiv­ši mu da se živ vra­ti svo­ji­ma. Taj ofi­cir i da­nas ži­vi u Pi­ro­tu, sve­do­če­ći o po­klo­nje­nom ži­vo­tu.

Rat je, ipak, ne­mi­lo­srd­no uzeo da­nak i po­ro­di­ci. Ili­ja ni­ka­da ni­je sti­gao do pr­ve su­pru­ge u Ne­mač­ku. Usle­dio je raz­vod, no­vi ži­vot i tra­jan ge­o­graf­ski ra­sed me­đu de­com. Go­di­na­ma ka­sni­je, već te­ško bo­le­stan, Ili­ja se ja­vio sta­rom pri­ja­te­lju Le­ši­ću iz Za­dra, nu­de­ći da sno­si sve tro­ško­ve pu­ta i ga­ran­tu­ju­ći mu bez­bed­nost, uz re­či da je sa­da „mo­ćan i imu­ćan”. Po­tre­ba za sve­do­če­njem i ljud­skim kon­tak­tom iz ne­kog pro­šlog ži­vo­ta bi­la je ja­ča od vre­me­na.

Me­đu­tim, na­su­prot Ili­ji­noj kom­plek­snoj sud­bi­ni, sto­ji pot­pu­no mrač­na stra­na nje­go­ve po­ro­di­ce – nje­gov ro­đe­ni brat Pe­ro Vin­ce­tić, u ra­tu po­zna­ti­ji kao Pe­ra Konj. Dok je Ili­ja slu­žbo­vao u JNA, mla­đi brat Pe­ro je kod nje­ga u Pi­ro­tu za­vr­ša­vao sred­nju ško­lu. Još to­kom slu­že­nja voj­nog ro­ka u Sur­du­li­ci, Pe­ro je zbog otvo­re­nog ve­li­ča­nja usta­štva bio sank­ci­o­ni­san, na­kon če­ga pre­ko Bu­gar­ske be­ži u emi­gra­ci­ju. Po­čet­kom de­ve­de­se­tih vra­ća se u rod­nu Po­sa­vi­nu i po­sta­je uprav­nik zlo­gla­snog im­pro­vi­zo­va­nog lo­go­ra za že­ne u Do­njoj Ma­ha­li kod Oraš­ja. Op­tu­žen za stra­vič­na mu­če­nja i si­lo­va­nja Srp­ki­nja, pro­me­nio je iden­ti­tet i skri­vao se u Hr­vat­skoj. Pre­mi­nuo je u is­tra­žnom za­tvo­ru u Osi­je­ku 2021. go­di­ne, ne do­če­kav­ši pre­su­du. Na od­ru mu je go­vor dr­žao upra­vo brat Ili­ja, bra­ne­ći po­ro­dič­nu ver­zi­ju „isti­ne o od­bra­ni Po­sa­vi­ne”.

Isto­ga da­na ka­da se ja­vio Le­šić, sti­gao je i po­ziv iz Ne­mač­ke od Pre­dra­ga Pe­đe Cu­pa­ća, ne­u­mor­nog is­tra­ži­va­ča stra­da­nja pri­pad­ni­ka Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske. Cu­pać je, gle­da­ju­ći onaj jav­ni pod­kast u ko­jem Ili­ja Vin­ce­tić otvo­re­no go­vo­ri o za­ro­blja­va­nju kra­ji­škog bor­ca Bo­že La­ti­no­vi­ća na Ve­le­bi­tu, us­peo da pro­na­đe Ili­jin broj u Za­dru i di­rekt­no ga su­o­či s ključ­nim pi­ta­njem: Šta se de­si­lo sa Bo­žom?

Ili­ji­na ver­zi­ja uno­si no­vu sve­tlost, ali i gnev po­ro­di­ce. On je po­tvr­dio da je lič­no za­ro­bio ra­nje­nog La­ti­no­vi­ća, ali tvr­di da mu je nje­go­va ta­da­šnja su­pru­ga pre­vi­la ra­nu ko­ja ni­je bi­la opa­sna po ži­vot, te da su za­jed­no pro­ve­li noć i po­pi­li čaj. Na­kon to­ga, La­ti­no­vić je spu­šten sa pla­ni­ne i pre­dat za­dar­skoj Voj­noj po­li­ci­ji. Ka­da je na­kon ne­ko­li­ko da­na sa­znao da je Bo­žo pre­mi­nuo, Ili­ja tvr­di da je bio be­san jer je čo­vek ubi­jen bez raz­lo­ga. Gde su ko­sti – na­vod­no ne zna, ali je iz­ra­zio sprem­nost da sve ovo po­no­vi pred pra­vo­sud­nim or­ga­ni­ma.

Pa­ra­lel­no s ovim sa­zna­nji­ma, te­le­fo­nom mi se ja­vio i Du­šan Z., ko­ji već go­di­na­ma ži­vi u Hr­vat­skoj. Kao Bo­žin du­go­go­di­šnji pred­rat­ni ko­le­ga i sa­bo­rac iz iste je­di­ni­ce, on ta­ko­đe de­ce­ni­ja­ma po­ku­ša­va da raz­ja­sni nje­go­vu sud­bi­nu. Pre­ma nje­go­vim re­či­ma, po­je­di­ni tra­go­vi uka­zu­ju na to da je Bo­žo si­šao živ sa Ve­le­bi­ta u Sta­ri­grad, ali da je ve­ro­vat­no „ne­stao” u mo­ru pri­li­kom pre­vo­za čam­cem pre­ma Za­dru. Ovaj po­da­tak o mi­ste­ri­o­znom ne­stan­ku u mo­ru za­pra­vo in­di­rekt­no pot­kre­plju­je Ili­ji­nu ver­zi­ju – da je Bo­žo li­kvi­di­ran bez raz­lo­ga na­kon pre­da­je Voj­noj po­li­ci­ji, što ba­ca sve­tlo i na raz­lo­ge Ili­ji­nog ta­da­šnjeg be­sa. Iako Du­šan ni­je gle­dao pod­kast ni­ti či­tao pret­hod­nu ko­lum­nu, obe­ćao je da će, vo­đen ovim no­vim de­ta­lji­ma, lič­no po­tra­ži­ti Ili­ju i tra­ži­ti od­go­vo­re.

Ove dra­ma­tič­ne re­ak­ci­je i iz­ne­nad­na pri­zna­nja ko­nač­no su po­kre­nu­li prav­ni me­ha­ni­zam ko­ji je de­ce­ni­ja­ma tap­kao u me­stu. Na­kon jav­no iz­ne­tih či­nje­ni­ca, si­no­vi po­koj­nog Bo­že La­ti­no­vi­ća pod­ne­li su zva­nič­nu kri­vič­nu pri­ja­vu Жu­pa­nij­skom dr­žav­nom od­vjet­ni­štvu u Spli­tu pro­tiv Ili­je Vin­ce­ti­ća i N. N. po­či­ni­la­ca ubi­stva. Go­to­vo iden­tič­nu pri­ja­vu Tu­ži­la­štvu za rat­ne zlo­či­ne Re­pu­bli­ke Sr­bi­je pod­neo je i Do­ku­men­ta­ci­o­no-in­for­ma­tiv­ni cen­tar „Ve­ri­tas”.

Krug se za­tva­ra ta­mo gde je i po­čeo – u te­škom tra­ga­nju za isti­nom. Pri­ča o bra­ći Vin­ce­tić, ra­za­pe­toj iz­me­đu dve voj­ske, po­ro­dič­nih uce­na, pi­rot­skih ma­ga­ci­na i ve­le­bit­skih ma­gli, ogle­da­lo je vre­me­na u ko­jem su he­roj­stvo, zlo­čin, iz­da­ja i mi­lost bi­li uda­lje­ni tek za ši­ri­nu jed­nog voj­nič­kog ko­ra­ka. Ali iz­nad sve­ga, ova pri­ča osta­je le­lek si­no­va ko­ji, tri­de­set pet go­di­na ka­sni­je, tra­že sa­mo jed­no: ko­sti svog oca.

Izvor: Politika, 28.07.2026, digitalno izdanje / VERITAS