Svedočenja: Sestre Borisavljević

“Sloboda” od 10. novembra 2024. godine, broj 2253, objavila je dopis G. Miloslava Samardžića o sestrama Borisavljević

Sestre Borisavljević nikada nisam lično upoznao. Ali ono što su uradile za mene, ostaće nezaboravno do kraja mog života.

Bilo je to davno. Pre 66 godina. Ilegalno sam napustio Jugoslaviju. Preko Trsta i Milana došao sam u mesto Kremona na reci Po. U izbegličkom logoru bilo je 500 izbeglica. Najviše Hrvata. Četrdeset Srba i jedan Bugarin. Politički azil tražio sam u logoru 1. marta 1958. godine, na moj 24. rođendan. Verovao sam da više neću imati problema. Samo je pitanje vremena da dobijem vizu i da putujem u Ameriku kod stričeva Zdravka i Dragiše, koji su živeli u Americi.

Izbeglički logor bio je nekad vojna kasarna. Okružen visokim i širokim zidom. Imao je jednu veliku gvozdenu kapiju. Pošto su uzeli sve moje lične podatke, odveli su me u  sobu za spavanje. Bila je velika. Petnaest duplih kreveta. Pokazali su mi krevet. Gornji deo bio je moj a donji je bio za Stanka Šikića. U sobi je bilo 29 Hrvata i ja Srbin. Posle nekoliko dana primetio sam da Stanko Šikić ima drugo ponašanje od ostalih Hrvata.

Jednog dana bili smo sami u sobi. Stanko je rekao meni da sam ja velika zagonetka za Hrvate. Pazi šta radiš i nigde ne idi sa njima ako te pozovu. Onda je rekao da je za vreme rata bio u Domobranima, ali nije voleo šta se radi u Hrvatskoj. Otišao je u nemačku vojsku dobrovoljno. Nemci su ga poslali u Nemačku na obuku. Međutim, uskoro su ga poslali na Istočni front. Rusi su ga zarobili. Po imenu, videli su da nije Nemac. Stanko je rekao da je iz Jugoslavije mobilisan.

Rusi su ga pitali da li želi da se vrati u Jugoslaviju? Odgovorio je da želi odmah da se vrati. Video je šta je Jugoslavija i onda je pobegao u Italiju. Stanko je voleo da puši cigarete. Nije imao novac. Ja sam mu davao novac da kupi cigarete. Bio je srećan radi toga.

Prvi dan u logoru išao sam u policiju da dam intervju za politički azil. Policija je odredila ko će biti prevodilac. Odgovorio sam na sva pitanja. Politički azil sam tražio iz političkih razloga jer su mi komunisti streljali oca Jeremiju 1944. godine. Potpisao sam papir da sam dao intervju.

Nije prošlo mnogo vremena, pozvali su me u policiju. Tada su mi rekli da neću dobiti politički azil, jer ja ne bežim iz političkih razloga, već da bežim od moje supruge!!! Kad sam to čuo, nisam mogao da verujem. Nisam bio oženjen! Iznenađen novim problemima, pitao sam koje je nacionalnosti prevodilac. Hrvat! Bio je odgovor. Sad mi je bilo jasno da je Hrvat prevodio po njegovoj volji da mene ošteti. Rekli su mi da ću biti vraćen u Jugoslaviju. Sad tek počinju moji problemi.

Počeli su problemi koje nisam očekivao. Nekoliko dana kasnije dobio sam pismo od mog brata Božidara iz Arilja u kome piše: “Ovi ovde te čekaju da se vratiš. Veoma su raspoloženi kao da znaju šta se tamo dešava”.

Obavestio sam strica Dragišu, da nisam dobio politički azil. Stric Dragiša je pozvao G. Aleksandra Obradovića i rekao mu o mojim teškoćama. G. Obradović je obavestio G. Đorđa Vujnovića. G. Vujnović je poslao adresu sestara Borisavljević u Rimu. Ja sam napisao pismo Ružici Borisavljević i zatražio pomoć. Odmah sam dobio odgovor. One su tražile da im napišem kakve teškoće imam? Napisao sam sve. Onda sam dobio odgovor da će one zakazati sastanak u kancelariji Interpol.

Sa nestrpljenjem sam čekao njihov odgovor. Odgovor je bio kratak: “Kad dobijete ovo pismo, bežite iz logora. Komisija uskoro dolazi u logor. Vas će vratiti u Jugoslaviju”.

Od prvog pisma koje sam dobio od sestara Borisavljević video sam da u njih ne treba da sumnjam i da one imaju veliko životno iskustvo.

Izlazak iz logora nije bio jednostavan. Na kapiji je bila kontrola. Uvek su gledali, da li nosimo stvari. Na moju sreću iskoristio sam jedinu priliku. U logor je dolazila Komisija iz Nemačke da bira izbeglice za rad u Nemačkoj. Izabrali su samo Hrvate. Dobili su dokumenta da putuju. Kad su pošli na železničku stanicu, pošli smo Miodrag Marković iz Užica i ja.

Pošao je Stanko Šikić i još jedan Hrvat. Dežurni u logoru je zaustavio nas. Rekao sam Markoviću da im kaže da nemamo naše stvari i da idemo da ispratimo “braću” Hrvate. Dozvolio je da idemo. Čim je voz krenuo mi smo se vratili u grad. Rekao sam Stanku da ode u sobu, ispod matraca će naći kanapu, da zaveže moju i Markovićevu torbu i da ih spusti kroz prozor na maloj ulici. Video sam, Stanku je bilo žao. Stanko je sve uradio.

Moj zemljak Miodrag Marković i ja napustili smo logor. Marković je bio u logoru 6 meseci. Autobusom, stigli smo u Đenovu, a onda u pogranično mesto Ventimilje. Put prema granici nastavili smo peške. Bio je lep i topao dan, 20. april 1958. godine. U 17 sati stigli smo blizu granice. Video sam da je nemoguće preći granicu. Nismo imali nikakva dokumenta. Krenuli smo uzbrdo. To su Alpi. Celu noć, 13 sati, išli smo po brdima Alpa. Imali smo velikih teškoća. Sledeći dan, u 6 sati ujutro, bili smo u Francuskoj, 21. aprila 1958 godine. Prvo mesto Menton.

I pored velikih teškoća i premorenosti bio sam zahvalan sestrama Borisavljević. Da nije bilo njih i njihovog saveta da napustim logor u Kremoni, mene bi vratili u Jugoslaviju. U Jugoslaviji bio bih na robiji kao narodni neprijatelj

Sestre Borisavljević uputile su me na put kojim treba da idem. Spasile su me svih teškoća koje su me očekivale u Jugoslaviji.

U Americi imam familiju. Imam unuku Lilianu (16) i unuka Danila (6). Kao deda od 90 godina provodim moje staračke dane pored njih.

Hvala sestrama Ružici i Dušici Borisavljević.

Neka im Svevišnji podari rajsko naselje koje su svojim životom i radom zaslužile.

Mileta J. Solujić (90)

Komentar Nikole Milovančeva (20.12.2024.):

„Sestre Borisavljević su iz stare srpske dinastije Borisavljević. One su, pre prelaska za Švajcarsku, živele u Rimu. Jedan kardinal je koji je bio njen prijatelj, je 50-ih godina rekao Ružici da se u Vatikanu nalazi staro Jevanđelje na srpskom jeziku. Taj kardinal je iznenada umro, a Ružici se u liftu otkinulo čelično uže lifta. Ne bi preživela niti stala na noge, da nije bila snažna atletičarka, reprezentativka. Ona je bila apatrid, nije htela da prihvati državljanstvo Italije, ali je učinjen presedan: dali su joj DA NOSI ZASTAVU ITALIJE NA OTVARANjU OLIMPIJSKIH IGARA U MELBURNU 1956, na kojima je zastupala Italiju.
Posle pokušaja ubistva, prešla je u Švajcarsku.
Mnogo o njoj zna R. N. u Cirihu.“