Сведочења: Сестре Борисављевић

“Слобода” од 10. новембра 2024. године, број 2253, објавила је допис Г. Милослава Самарџића о сестрама Борисављевић

Сестре Борисављевић никада нисам лично упознао. Али оно што су урадиле за мене, остаће незаборавно до краја мог живота.

Било је то давно. Пре 66 година. Илегално сам напустио Југославију. Преко Трста и Милана дошао сам у место Кремона на реци По. У избегличком логору било је 500 избеглица. Највише Хрвата. Четрдесет Срба и један Бугарин. Политички азил тражио сам у логору 1. марта 1958. године, на мој 24. рођендан. Веровао сам да више нећу имати проблема. Само је питање времена да добијем визу и да путујем у Америку код стричева Здравка и Драгише, који су живели у Америци.

Избеглички логор био је некад војна касарна. Окружен високим и широким зидом. Имао је једну велику гвоздену капију. Пошто су узели све моје личне податке, одвели су ме у  собу за спавање. Била је велика. Петнаест дуплих кревета. Показали су ми кревет. Горњи део био је мој а доњи је био за Станка Шикића. У соби је било 29 Хрвата и ја Србин. После неколико дана приметио сам да Станко Шикић има друго понашање од осталих Хрвата.

Једног дана били смо сами у соби. Станко је рекао мени да сам ја велика загонетка за Хрвате. Пази шта радиш и нигде не иди са њима ако те позову. Онда је рекао да је за време рата био у Домобранима, али није волео шта се ради у Хрватској. Отишао је у немачку војску добровољно. Немци су га послали у Немачку на обуку. Међутим, ускоро су га послали на Источни фронт. Руси су га заробили. По имену, видели су да није Немац. Станко је рекао да је из Југославије мобилисан.

Руси су га питали да ли жели да се врати у Југославију? Одговорио је да жели одмах да се врати. Видео је шта је Југославија и онда је побегао у Италију. Станко је волео да пуши цигарете. Није имао новац. Ја сам му давао новац да купи цигарете. Био је срећан ради тога.

Први дан у логору ишао сам у полицију да дам интервју за политички азил. Полиција је одредила ко ће бити преводилац. Одговорио сам на сва питања. Политички азил сам тражио из политичких разлога јер су ми комунисти стрељали оца Јеремију 1944. године. Потписао сам папир да сам дао интервју.

Није прошло много времена, позвали су ме у полицију. Тада су ми рекли да нећу добити политички азил, јер ја не бежим из политичких разлога, већ да бежим од моје супруге!!! Кад сам то чуо, нисам могао да верујем. Нисам био ожењен! Изненађен новим проблемима, питао сам које је националности преводилац. Хрват! Био је одговор. Сад ми је било јасно да је Хрват преводио по његовој вољи да мене оштети. Рекли су ми да ћу бити враћен у Југославију. Сад тек почињу моји проблеми.

Почели су проблеми које нисам очекивао. Неколико дана касније добио сам писмо од мог брата Божидара из Ариља у коме пише: “Ови овде те чекају да се вратиш. Веома су расположени као да знају шта се тамо дешава”.

Обавестио сам стрица Драгишу, да нисам добио политички азил. Стриц Драгиша је позвао Г. Александра Обрадовића и рекао му о мојим тешкоћама. Г. Обрадовић је обавестио Г. Ђорђа Вујновића. Г. Вујновић је послао адресу сестара Борисављевић у Риму. Ја сам написао писмо Ружици Борисављевић и затражио помоћ. Одмах сам добио одговор. Оне су тражиле да им напишем какве тешкоће имам? Написао сам све. Онда сам добио одговор да ће оне заказати састанак у канцеларији Интерпол.

Са нестрпљењем сам чекао њихов одговор. Одговор је био кратак: “Кад добијете ово писмо, бежите из логора. Комисија ускоро долази у логор. Вас ће вратити у Југославију”.

Од првог писма које сам добио од сестара Борисављевић видео сам да у њих не треба да сумњам и да оне имају велико животно искуство.

Излазак из логора није био једноставан. На капији је била контрола. Увек су гледали, да ли носимо ствари. На моју срећу искористио сам једину прилику. У логор је долазила Комисија из Немачке да бира избеглице за рад у Немачкој. Изабрали су само Хрвате. Добили су документа да путују. Кад су пошли на железничку станицу, пошли смо Миодраг Марковић из Ужица и ја.

Пошао је Станко Шикић и још један Хрват. Дежурни у логору је зауставио нас. Рекао сам Марковићу да им каже да немамо наше ствари и да идемо да испратимо “браћу” Хрвате. Дозволио је да идемо. Чим је воз кренуо ми смо се вратили у град. Рекао сам Станку да оде у собу, испод матраца ће наћи канапу, да завеже моју и Марковићеву торбу и да их спусти кроз прозор на малој улици. Видео сам, Станку је било жао. Станко је све урадио.

Мој земљак Миодраг Марковић и ја напустили смо логор. Марковић је био у логору 6 месеци. Аутобусом, стигли смо у Ђенову, а онда у погранично место Вентимиље. Пут према граници наставили смо пешке. Био је леп и топао дан, 20. април 1958. године. У 17 сати стигли смо близу границе. Видео сам да је немогуће прећи границу. Нисмо имали никаква документа. Кренули смо узбрдо. То су Алпи. Целу ноћ, 13 сати, ишли смо по брдима Алпа. Имали смо великих тешкоћа. Следећи дан, у 6 сати ујутро, били смо у Француској, 21. априла 1958 године. Прво место Ментон.

И поред великих тешкоћа и преморености био сам захвалан сестрама Борисављевић. Да није било њих и њиховог савета да напустим логор у Кремони, мене би вратили у Југославију. У Југославији био бих на робији као народни непријатељ

Сестре Борисављевић упутиле су ме на пут којим треба да идем. Спасиле су ме свих тешкоћа које су ме очекивале у Југославији.

У Америци имам фамилију. Имам унуку Лилиану (16) и унука Данила (6). Као деда од 90 година проводим моје старачке дане поред њих.

Хвала сестрама Ружици и Душици Борисављевић.

Нека им Свевишњи подари рајско насеље које су својим животом и радом заслужиле.

Милета Ј. Солујић (90)

Коментар Николе Милованчева (20.12.2024.):

„Сестре Борисављевић су из старе српске династије Борисављевић. Оне су, пре преласка за Швајцарску, живеле у Риму. Један кардинал је који је био њен пријатељ, је 50-их година рекао Ружици да се у Ватикану налази старо Јеванђеље на српском језику. Тај кардинал је изненада умро, а Ружици се у лифту откинуло челично уже лифта. Не би преживела нити стала на ноге, да није била снажна атлетичарка, репрезентативка. Она је била апатрид, није хтела да прихвати држављанство Италије, али је учињен преседан: дали су јој ДА НОСИ ЗАСТАВУ ИТАЛИЈЕ НА ОТВАРАЊУ ОЛИМПИЈСКИХ ИГАРА У МЕЛБУРНУ 1956, на којима је заступала Италију.
После покушаја убиства, прешла је у Швајцарску.
Много о њој зна Р. Н. у Цириху.“