SUZE SA NEBA

Kod svakog pominjanja Stoca i Vidova polja, sa suzama  izađu  pred oči slike sa vidovdanskih pomena, sedamdesetih godina u Stocu, na kojima je sveštenik, okružen staricama u crnini, dugo čitao spisak žrtava, ustvari sva srpska imena iz Hercegovine: 
„Jovu, Simu, Dušana, Mihu, Šćepu, Lazara, Danila, Gojka, Ristu,  Milana, Iliju, Todora, Mitra, Savu,..  

Na  vrelom podnevu, iz  ko zna  kako  pristiglog oblaka, prolilo se  nekoliko  kapi,  na  šta  mi  se  otelo iz  usta:
„Evo kiše!“  

Jedna  od  tih  izmučenih  majki,  koje su  svašta  preživele  ali  nikada  nisu  bile  u  očaju,  bolno me opomenula: 
„Sine, nije kiša  već suze  s’neba!  Na današnji  dan  uvijek  ka’ne neka.“  

Ovo sam naučio za ceo život!

U toku jula  1941. godine  bilo je manje  masovnih  zločina, izuzev što su  do železničke  stanice Šurmanci, vozovima  dopremane  grupe  Srba  iz  Sarajeva  i  okoline, gde su  ih  dočekivali  meštani Šurmanaca, Međugorja  i  Bijakovića, dobro organizovani  u  zločinačku  grupu  tzv.  ustaša-jamara  i gurali  ih  u  najstrašniju  i  najdublju  jamu  Golubinku,  u  Šurmancima, iz  koje niko nije preživeo. U istom  periodu, katolički  sveštenici  započinju  kampanju  katoličenja  zastrašenih  srpskih  udovica  i siročadi, koje nije spašavalo život već je bilo  u  funkciji  umirivanja  preostalih  Srba, kako bi narednog meseca  i  oni, kao ovce  na  klanje, otišli  u  jame.

Tako je i  bilo!

Opet  je bezazalenost, čestitost  i  naivna  vera  u  reči  komšija Hrvata  i  muslimana, bila  kobna  za  Srbe  pa  je Ilindanski pokolj  po broju, starosnom  i  polnom  sastavu  žrtava  bio strašniji  od vidovdanskog. Na  red su  došla najveća  srpska  naselja  Prebilovci, Klepci, Opličići, ostatak  Tasovčića  i  druga.

Zločini  su uglavnom  izvršeni  u  dvema  jamama, koje su  i  dva najveća  gubilišta  hercegovačkih  Srba: Golubinki  u Šurmancima  i  jami  Bivolje  brdo koja je  i  primila  najviše  žrtava. “

Autor: Mile Pribilović