Prenosimo: Boško Obradović – Deset nacionalnih zapovesti Mlade Srbije

Datum objave: utorak, 15 februara, 2011
Veličina slova: A- A+
Boško Obradović
Boško Obradović

Naši dani su, pre svega, vreme istorijskog opadanja i umora srpskog naroda. Glavna karakteristika savremenog srpskog čoveka jeste pomirenost sa sudbinom, ravnodušnost i nacionalna neodgovornost. Može li se u moralnim defetizmom i nacionalnom nezainteresovanošću zatrovanoj društvenoj atmosferi uopšte postaviti srpsko nacionalno pitanje danas?

Srpsko pitanje nije, kao što se kod nas i dalje misli, političko-ekonomsko pitanje. Srpsko pitanje je duhovno-moralno pitanje. I, jer 20 godina nismo pogledali stvari iz duhovno-moralne perspektive – nije moglo i ne može biti promena u Srbiji. Za promene su potrebni suštinski unutrašnji preduslovi:

Nacionalna samospoznaja. Vekovima živeći pod višestrukim tuđinskim ropstvom imali smo svoj nacionalni san i generacijski radili na njegovom prenošenju. Taj san se zvao oslobođenje ili „osveta Kosova”, što je označavalo sveukupnu obnovu srpske državnosti. Paralelno sa obnovom srpske države u 19. veku i ostvarenjem viševekovnog kolektivnog nacionalnog sna – zapali smo u postepeno duhovno, moralno, ideološko, ekonomsko i političko ropstvo tuđinskim društvenim formama, tj. pod presudnim uticajem otuđene srpske inteligencije nismo bili kadri da iznesemo sopstvene orginalne društvene forme. Spoljašnje oslobođenje donelo je unutrašnje porobljenje i to stanje traje do danas.

Vek 19-ti, koji je značio mukotrpnu ponovnu izgradnju države, rasprodat je olako u 20. veku, koji je započeo pobednički a zatim doneo četiri velika istorijska greha i tragična poraza: jugoslovenstvo čija je prava mera – Jasenovac, komunizam čije su posledice rastakanje srpskog jezika, nacije, Crkve i države, lažno rodoljublje 90-ih, koje je donele potpuno obrtanje društvenog sistema vrednosti naglavačke, i lažni novi nacionalni san – evrounijaćenje, s kraja 20. i početka 21. veka, koje nam troši poslednju nacionalnu i državotvornu supstancu, i duhovnu i moralnu i kulturološku i ekonomsku i političku. Izostavili smo ono najbolje i uzeli samo sve najgore iz jugoslovenstva, komunizma, nacionalne romantike i Zapada, i od toga smešali svoj aktuelni nacionalni karakter, sastavljen od jugoslovenskog odsustva nacionalnog identiteta, socijalističkog nerada i totalne, a posebno partijske negativne selekcije, lažnog, kafanskog i praznog nacionalizma i duhovno-moralne i materijalističko-individualističke izopačenosti Zapada. Kako takvi da se izborimo za bilo šta u ličnom i društvenom životu?

Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 1908. godine bila je razlog formiranja Narodne odbrane i svenarodne spremnosti za ostvarenje nacionalnog sna 1912. Posle 100 godina, više ni Aneksija Kosova i Metohije, najveće nacionalne svetinje, nije mogla da dovede do formiranja Nove narodne odbrane, jer srpski narod više nije bio isti posle krvavo eksperimentalnog 20. veka. Potpuno je izvesno da 21. vek može biti jedino vek nacionalne renesanse ili nestanka srpske države i naroda.

Nacionalna samoredefinicija. Poznajemo li sebe i šta nam se dogodilo? Ko smo i kuda treba da idemo? Mogu li na ova pitanja odgovoriti oni koji su nas vodili i dovde doveli u 20. veku? Zar je moguće da još uvek vladaju i iznova nas vode u „svetlu budućnost”?

Za nacionalnu samoredefiniciju najpre nam je potrebna smena elita koju nismo izvršili punih 65 godina. Ima nešto trulo u srpskoj inteligenciji već 200 godina, a posebno smo bez moralne kičme i intelektualne hrabrosti, vizije i poštenja ostali u poslednjih 20 godina. Ko će i kad proglasiti i sprovesti kraj istorije poslednjih pola veka u kojima se stalno nešto menja da se ništa ne bi promenilo?

Potom nam je neophodna kultura istorijskog sećanja i prevencije genocida, što bi trebalo da bude prva tačka i spoljne i unutrašnje politike. Na ovoj naučnoj, kulturnoj, pravnoj i političkoj domaćoj i međunarodnoj borbi lomi se sudbina srpskog naroda u 21. veku. Hoćemo li se izboriti za lokalno i globalno pamćenje da smo u 20. veku bili žrtve višestrukog genocida, ili će nova, zločinačka biografija srpskog naroda koja se trenutno ispisuje postati istorijska istina o našoj prošlosti formirana za potrebe određivanja naše sadašnjosti i budućnosti.

Koliko nam samo nedostaje nacionalnog samopoštovanja, nacionalne svesti i samopouzdanja, nacionalne samobitnosti, bez kojih nema nacije?! I kako ih obnoviti? Ko na tome radi?

Nacionalna strategija. Imamo li bilo kakav nacionalni plan i program? Postoji li bilo koji nacionalni autoritet koji poštujemo? Šta danas u tom smislu rade Srpska akademija nauka, Udruženje književnika, Matica srpska, Srpska pravoslavna crkva, Kraljevski dom, da vazalnu državu u kojoj živimo i ne pominjemo?

Da li smo rešili elementarna nacionalna pitanja: kojim jezikom govorimo, kojim pismo pišemo, kojoj kulturi pripadamo, zašto nas više umire nego što se rađa, koje su granice srpskih zemalja? Zar u trenutku kada se na naše oči definitivno urušava evroamerička civilizacija mi treba da (p)ostanemo njeni poslednji sledbenici, kao što smo bili poslednji Jugosloveni? Zašto svoje geopolitičke poglede ne otvorimo i za druge strane sveta, ali ne samo na rečima već i na strateškom delu?

Pre 10 godina sprdali smo se sa mogućim strateškim partnerstvom sa Rusijom, Belorusijom, Kinom, Brazilom, Indijom… Danas su to najveće svetske sile u usponu i mogući garant naše državne nezavisnosti i ekonomske obnove. Do pre nekoliko godina niko nije smeo ni da pomisli da Republika Srpska može biti samostalna – danas se o tome slobodno priča i polemiše. Do pre nekoliko meseci niko javno nije smeo da ospori isfabrikovanu medijsku istinu o Srebrenici – danas je dovođenje u pitanje ove istorijske laži opšte mesto intelektualnog diskursa. Geopolitičko vreme konačno počinje da radi za srpski narod, ali treba imati elitu koja to shvata i priprema se za istorijski trenutak kada će srpsko nacionalno pitanje na Balkanu moći ponovo da bude postavljeno, a 20 godina poraza revidirani. Da li se spremamo za to vreme?

Možda ovde nije tema ko je pre deset godina prvi bio za savez sa zemljama BRIK-a, pre nekoliko godina prvi se založio za nezavisnost RS, pre godinu dana prvi otvorio tabu-temu Srebrenice, ali bi bilo interesantno videti na medijima te ljude širom marginalizovanog srpskog rodoljubivog intelektualnog i NVO sektora i čuti šta danas misle da je najbolje rešenje za Srbiju. Cenzura uskoro mora pasti! Šta ako nas samo 5-10 godina deli od novog referenduma u Crnoj Gori koji bi mogao imati suprotan ishod?

Šta ako se Amerika zbog ekonomskog cunamija i međuetničkih vulkana raspadne u ko zna koliko delova, a šiptarski terorizam ostane bez zaštitnika? Ko će sprečiti Srpsku vojsku da uđe na Kosovo i Metohiju, uz podršku evroazijskih istinskih boraca protiv terorizma i trgovine drogom i ljudima? Jedino to ako do tada Srpska vojska bude oslabljena ili rasformirana našom krivicom.

Šta ako se Bivša jugoslovenska republika Makedonija pokaže kao neodrživa država: da li imamo pravo i na naš deo?

Možemo li Nezavisnu državu Hrvatsku nazivati drugačije nego ovim imenom koje ispravno definiše njenu osnovu i karakter, i zašto ne bismo pred svetskim javnim mnjenjem i međunarodnim političkim i pravnim instancama postavili pitanje ove genocidne tvorevine, kad je samo jedna i to iznuđena protivtužba uspela da primiri njenu aroganciju?

Šta ako se naša najveća utopija – Evropska Unija – raspadne pre nego što u nju uđemo? Kuda ćemo onda?

Nacionalni karakter. Promenili smo se kao narod na gore – ovaj zaključak je osnova našeg preporoda. Nismo više oni isti Srbi po duhovnim, moralnim i socijalnim kvalitetima. Moramo se menjati najpre u duhovnom i moralnom smislu. Koja politika, koji mediji, koje školstvo, koji intelektualci se za to zalažu i to svedoče svojim životom i delom?

Zato Mlada Srbija, kao istinska alternativa svemu postojećem, izlazi sa 10 nacionalnih zapovesti:

-Nacionalna sloga i solidarnost: nema i ne sme biti niti jednog razloga koji omogućava duboku i bratoubilačku podelu unutar srpske nacije, već naš imperativ postaje upravo planetarno međusrpsko jedinstvo i solidarnost: humanitarna, socijalna, politička.

-Volja i optimizam: vreme je za novu zaljubljenost u sopstvenu naciju i veru da ništa nije gotovo, da tek počinju nove istorijske šanse koje treba iskoristiti.

-Proaktivizam i samopregor: moramo konačno biti korak ispred vremena i neprijatelja, nametati teme, posvećeno i požrtvovano svedočiti istinu o sopstvenom narodu i našim nacionalnim interesima – to niko drugi neće uraditi umesto nas, a neprijatelju ne možemo zameriti što radi svoj posao, niti poverovati da neprijatelj ne postoji i da ga u 21. veku nećemo imati.

-Crkvenost i porodičnost: povratak tradicionalnim, proverenim i potvrđenim vrednostima i zajednicama na kojima je počivala naša istorijska istrajnost, osvajanje smisla života i promocija zdravih stilova življenja, višedetnih porodica, radne etike, milosrđa i socijalnih moba za 21. vek.

-Strateško delovanje i kontinuiranost: dalekosežna vizija, uporno svedočenje i ostvarivanje zacrtanih nacionalnih interesa, nadstranački konsenzus, participativna demokratija: uključivanje svih nacionalnih snaga u državotvornu obnovu.

-Samodisciplina i strogost prema sebi i prema drugima: postavljanje nacionalnih interesa na mesto koje im pripada u društvu, vladavina sprovođenja zakona ni po babu ni po stričevima, uništavanje svih vrsta monopola i obnova autoriteta i snage države.

-Stalno nacionalno podsećanje i pamćenje: čuvanje i promovisanje istorijske istine o srpskom narodu, evropskih i antifašističkih tradicija, slobodarskog duha i primera, kao i redovni pomen sopstvenih stradanja, žrtava i heroja.

-Politika identiteta i srpskih integracija: postavljanje novih medijskih, naučnih i kulturno-prosvetnih načela u funkciji očuvanja nacionalnog identiteta i unutarsrpskih integracija na Balkanu.

-Smena elita: promena nepromenjivih vlasnika svih društvenih funkcija, ulaganje u Mladu Srbiju i priprema za obnavljanje nacionalnog sna na razvalinama katastrofalnih istorijskih poraza.

-Novo nacionalno nadstranačko organizovanje, primereno 21. veku, savremenim informacionim tehnologijama, globalnoj integrativnoj misiji Srpske pravoslavne crkve, ogromnom značaju i potencijalima srpskog rasejanja, iskustvu srpskog patriotskog nevladinog sektora i vojnim državočuvarnim uspesima Vojske Republike Srpske i Srbije.

Da li u ovo veruje i može da povede postojeća elita, generacijski istrošena, korumpirana i kompromitovana više od pola veka? Kako do smene elite i „nacrta nacionalnog skupljanja snaga”, za koji se založio još Miloš Crnjanski pre ravno 75 godina, kao vizionar koji je išao u susret izbegavanju nacionalne propasti i video dalje nego što mi i danas vidimo?

Ne možemo i ne smemo dalje sa postojećom elitom, a možemo više nego što ova elita može i hoće.

Autor je sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri.

Srpski sabor Dveri




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top